Службено и уједно лично писмо Епископа бачког Иринеја Епископу умировљеном рашко-призренском Артемију

ИНФОРМАТИВНА СЛУЖБА
СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
Бр. 23
22. јул 2010.
у Београду

Његовом Преосвештенству
умировљеном Епископу рашко-призренском
господину др Артемију
Манастир Шишатовац

Предмет: захтев да Информативна служба Српске Православне Цркве објави текст Мало уздарје: одговор на нападе епископа Атанасија

Ваше Преосвештенство,

Јуче, 21. јула, у Информативну службу Српске Православне Цркве приспео је, електронском поштом, Ваш текст Мало уздарје: одговор на нападе епископа Атанасија, уз Ваш пропратни акт, којим, позивајући се на Закон о медијима и на морално начело да се чује и друга страна, молите да Информативна служба Српске Православне Цркве објави Ваш гореспоменути текст.

Иако Вам је знано, Преосвештени брате и саслужитељу, да је потписник ових редака у Светом Синоду одговоран за рад Информативне службе, Ви свој допис нисте упутили истоме него сте га доставили безлично, Информативној служби као установи, те остаје нејасно зашто у свом кратком пропратном акту употребљавате личну заменицу Ви и присвојну заменицу Ваш (са великим почетним словом) када немате у виду конкретног личносног адресата него установу. Нећу Вам одговорити по начелу реципроцитета - ни безлично, ни преко Вашега јерођакона Дамјана, ни преко неког од уредникâ или сарадникâ Информативне службе - него лично и непосредно, поштујући основни протоколарни ред и, више од тога, дужни однос према епископском чину и достојанству, при чему никаквог значаја нема то да ли је неко епархијски, викарни, умировљени или чак титуларни епископ.

Још нешто занимљиво и индикативно уочио сам у оних шест редова који чине Ваш пропратни допис. Ви, наиме, пишете: „Молимо Вас да на Вашем званичном сајту објавите..." (подвлачење моје). Ако је у питању мој или наш званични сајт, значи ли то да он није и Ваш званични сајт? Јер, морам да Вас подсетим на то да је Информативна служба установа наше свете помесне Цркве као целине и да њоме руководи Свети Синод, несумњиво саборни јерархијски орган. Уколико, дакле, споменути наш сајт није аутоматски и Ваш, поставља се питање Вашега схватања саборности Цркве, које Ваш и мој брат, владика Атанасије, уствари третира као један од главних проблема Ваше еклисиологије, а на који не налазим одговора у Вашој реплици на његова „писања".

Али Ваш пропратни акт није за мене главна тешкоћа. Вашу омиљену антитезу ви и ми налазим кудикамо израженијом у самом тексту Вашег „малог уздарја" брату Атанасију. Притом се, колико видим, под ви подразумевају Сабор и Синод, - што ће рећи Српска Православна Црква, оприсутњена, историјски и егзистенцијално конкретизована преко Сабора и Синода, - а под ми се подразумева Ваша личност окружена Вашом духовном децом и присталицама, овенчана ореолом наводног страдалништва, изгнаништва, невиних жртава, катакомбника и томе сличних виртуелних својстава.

Не улазим овде у питање шта је главни разлог за познату нам одлуку атинског Ареопага. Једно је сигурно: главни разлог за њу није, како Ви сматрате, одсуство доказâ или неспособно правосуђе Србије, чију ажурност у овом случају иначе немам намеру да браним. Ово не тврдим на основу било каквих или било чијих саопштења него на основу личног увида у текст службеног образложења саме одлуке Ареопага. На основу тог увида, међутим, уверио сам се да Ваше сведочење јесте било један од главних разлога за такву одлуку - не кажем главни или једини разлог, али свакако један од најважнијих, а притом се овде, из обзира према Вама, не изјашњавам о степену његове истинитости или лажности, иако бих могао, будући да сам непосредно, текстуално, упознат са главнином његовог садржаја.

О Вашем осећању за саборну природу Цркве Православне много говори и чињеница да Ви и даље - упорно као и свих претходних година - једноставно не признајете оне саборске одлуке које нису у сагласју са Вашим схватањима, тежњама или очекивањима. Тако, у овој Вашој реплици, Ви, сасвим неприкривено, стављате до знања нашој укупној јавности да у самој ствари не признајете одлуку Великог црквеног суда којом је Ваш бивши протосинђел, секретар и први сарадник лишен свештеномонашког чина и одлучен од црквене заједнице. Подсећам Вас успут и на то да сте покушали - кришом од Синода, а и насупрот духу и слову светих канона и позитивног законодавства Српске Цркве - да тог човека истовремено произведете и за клирика друге помесне Цркве и за свог архијерејског заменика, што представља акробацију без преседана у историји наше Цркве и школски пример анархистичког понашања у Цркви. Пошто, дакле, не признајете ни одлуку Великог црквеног суда ни одлуку Сабора, Ви истога, у свом тексту, сваки пут без устезања означавате као оца Симеона. При свему томе, за Вас је ирелевантна и чињеница да је пресуду Виловском за његове вапијуће канонске преступе и финансијске малверзације изрекао, једнодушно и једногласно, наш Свети Архијерејски Сабор још 2006. године, а да је Велики црквени суд заправо само спровео ту одлуку, и то са потпуном процедуралном коректношћу и после претходно спроведеног поступка у равни епархијског црквеног суда. Следствено, ни Ви ни он не можете по овој ствари апеловати на Сабор, као што се потајно узалуд надате, јер је Сабор већ изразио своју вољу, а не верујем да ћете се одлучити за апелацију цариградском патријарху или, поготову, римском папи. Уосталом, изволите уколико тако нешто сматрате целисходним и упутним!

Даље, одлука Сабора архијерејâ наше Цркве о Вама путем тајног гласања донета је, сетите се, на предлог неколицине браће архијереја, - који су наступили као ваши заштитници премда су се и сами у ранијим приликама итекако жалили на Ваше упаде у њихове епархије и подбуњивање народа против њих (најтипичнији пример: Канада), - а противно мишљењу и ставу Његове Светости Патријарха, Вама по дефиницији сумњивог Синода и многих других архијереја, међу њима, дабоме, и онога који, по Вама, „сâм гради, руши и поново саграђује", извесне људе проглашава за демоноподобне монструме, неке друге успева да „стрпа у затвор", покушава да утиче на одлуку Ареопага тако што сву Свету Гору и пола Грчке замајава својим несувислим причама, и тако даље, и томе слично, све пак са једним циљем, својим животним циљем - да гони Вас, Вашег бившег секретара и Вашу духовну децу... Још напомињем да сте за тајно гласање били и Ви лично, свакако у нади (неоснованој, како се показало) или у уверењу (погрешном, како се испоставило) да је већина за Вас и за Вашу концепцију саборности Цркве и односâ у њој, као и да ће тајност гласања дефинитивно окренути на Вашу страну све оне који се устручавају да лицем у лице противрече Патријарху или, не дао Бог, да се нађу на удару оштрог језика онога који је у Вашем Малом уздарју означен као „брат", а не као брат. Укратко, тражили сте - добили сте. Па ипак, - као да сте све ово заборавили или као да смо сви све ово заборавили, - Ви у свом „Одговору на нападе епископа Атанасија" хладнокрвно, незазорно, без страха Божјег и најминималнијег стида људског, расправу на Сабору и саборску одлуку о Вама чашћавате квалификацијама попут „монтираног процеса" и „неодржаног суда".

Хтели Ви то да признате или не хтели, Ви, брате Артемије, себе и своје саборце у Вашој „борби за веру" стављате изнад Сабора, а у коначној анализи - не признајете саборну природу наше Цркве и канонске структуре које из такве њене природе природно происходе. У том погледу, Ваша „духовна деца", слепо Вам одани приврженици и поклоници, Вашу теорију доследно и непогрешиво оваплоћују у својој пракси. С тим у вези, потписујем сваку реч из следећег размишљања владике Атанасија, исказаног у његовом приватном писму мени које добих пре десет минута: „Какав је црквено-канонски статус (они не воле израз еклисиолошки) монаха одбеглих из Епархије рашко-призренске? Артемију су надлежни Патријарх и епископ сремски. А њима „у егзилу"(како воле да се хвастају)? Ако је то Артемије, онда имамо прави црквени раскол. А имамо га, нажалост, са њима, и са њим који их као такве подржава, јер они не признају ниједног епископа на чијем су терену настањени. Ето, то је та имагинарна, виртуелна еклисиологија о којој сам писао..."

Таква еклисиологија, не само имагинарна него и тоталитарна, препознатива по уздизању једног епископа у раван која је изнад Сабора, довела је, нажалост, читаву хришћанску васељену до најтрагичнијег расцепа у историји хришћанства, расцепа још неисцељеног и, убеђен сам, неисцељивог без верности свих саборној еклисиологији првих векова, у којој нико, па ни Први у Сабору, није изнад Сабора, односно изнад Цркве. Анонимац који се крије иза човекопоклоничке, нарцисоидне и сујесловне самоознаке „један од Лазаревих", уместо реалне и истините један од Артемијевих, оптужује нашега заједничкога брата (не „брата"), владику Атанасија, за „криптокатоличку теологију", али мени се чини да оптужбу није упутио на праву адресу. Притом, узгред буди речено, ни наш брат ни ја никад нисмо минимизирали - а некмоли порицали - неприкосновеност епископа у својству главе месне Цркве „на месту Христовом и као слика Христова" (подсећам Вас да сам управо ја говорио у Сабору да епископ није чиновник Синода, па ни Сабора, што сте Ви потом често понављали) него смо увек заступали, и у овој ствари, начело богочовечанске равнотеже, хармоније и узајамности, у духу халкидонског догмата и 34. правила светих апостола.

Једном речју, и овај Ваш текст сведочи о томе да сте Ви - свесно, бојим се, а не несвесно - инспиратор, идеолог и апологет еклисиолошког анархизма и канонског нихилизма људи које сматрате колатералном штетом Ваше личности и невиним жртвама, принуђеним (!) на „избеглиштво" и „катакомбе" (при чему не заборавише да са собом из манастирâ понесу у „егзил" и „катакомбе" новац који је манастирима, а не њима, послала „издајничка" власт „Тадићевог режима" и да на више возила, не баш најјефтинијих, са собом повезу још понешто из Грачанице, Црне Реке и других светиња), односно, по Вама, „тих јадних монаха и монахиња који кренуше из својих манастира..., притиснути огромном количином ͵љубавиʹ која се на њих излива од стране првог и другог администратора..." Аферим, Владико! Аферим за духовност, за трезвеност, за истинољубивост и - на крају, али не и напослетку - за братољубље!

Иначе, преко тезâ брата Атанасија или, ако хоћете, његових алармантних оптужби на рачун Ваших еклисиолошких и сотириолошких идеја Ви прелазите мање-више лежерно, малʹтене овлаш и успутно, замењујући контрааргументацију - или бар разговетно артикулисане антитезе - етикетама и дисквалификацијама: владика Атанасије, тврдите, прича „небулозе", оптужује „без икаквих доказа, сем умишљених и измишљених конструкција", а и „не пропушта прилику да нападне, извређа, оклевета, облати..." Са моје стране, опет и много пута (паки и многажди; Ваш најсвежији омиљени израз): аферим, Владико, брате Артемије! И овде сам сагласан, апсолутно сагласан, са констатацијом брата Атанасија - из његовог, већ навођеног, данашњег писма мени - о Вашем методу у вођењу дијалога-монолога: „Владика Артемије заобилази тему, избегава да се суочи са стварношћу, са истином Цркве."

Носећи и сносећи одговорност за рад Информативне службе Српске Православне Цркве, не могу и нећу дозволити да и она постане један од форума за презентацију или, не дај Боже, популаризацију Ваших доктрина (ако у нашој Цркви има новотаријâ и „новотараца", код Вас и око Вас их ваља тражити), доктринâ
- о супердуховништву;
- о неизгладивом (све до Страшнога суда и после њега!) карактеру монашких завета, нарочито оних сто пута у животној пракси погажених и одбачених једнако добровољно као што су некада дати;
- о надепархијској и надепископалној „духовној јурисдикцији" апсолутизованог, безмало обоготвореног „духовног оца" („један од Лазаревих" отворено изјављује: Артемије је за нас Христос, а други се моли за грешног митрополита-администратора да га Господ помилује молитвама светог великомученика Артемија);
- о праву да се оквири сопствене надлежности прошире на сву васељену и на све помесне Цркве, од Русије до Грчке и од Канаде до Аустралије;
- о..., о..., о...

Нарочито, међутим, не могу и нећу дозволити да Информативна служба постане још један терен за бесконачно фразирање и патолошко иживљавање скрибоманâ из круга Ваших, „Лазаревих" - нажалост, не и Лазаревих - следбеника. Јер, они уместо истински богословских текстова - какви, свиђали се коме или не свиђали, јесу текстови нашега брата (не „брата"), владике Атанасија - нуде читалачкој публици час сладуњаво-кењкаве, лажно преподобне и привидно „со умиљенијем" интониране, уопштеним позивањем на Свето Предање, на свете Оце и свете Саборе и на све могуће духовне ауторитете преобилно снабдевене, а изнутра бесадржајне и по правилу нецрквене тираде час, опет, примитивне, неотесане, опскурне, грубијанске, неприкривено острашћене, крајње нетолерантне и арогантне, у екстремним случајевима сасвим простачке и непристојне изливе самоуверености, бахатости, високоумља и још понечег „јеже не појетсја в соборје", при чему уз њихова вештачки кићена „плетенија словес" и „словоизлијанија", код наше браће Јелина позната и као логодиареја, иду, барабар, и монструозне, светогрдне карикатуре са ликовима Патријарха српског, чланова Синода и других архијереја, а уз употребу разних имена, укључујући и име Сатанасије. Све то нека је на част бешчасним ауторима! (Још једна - надам се, последња за ову прилику - примедба у загради: иако „паки и многажди" умољаван од Синода и од „многе браће", Ви се од овог феномена никада, ниједном речју, нисте оградили нити сте своје несмирене „послушнике" икад опоменули да не чине то што чине.)

Све наведено - а поготову све ненаведено - било би, по мени, довољно да одбијем Ваш захтев да Информативна служба објави Ваше Мало уздарје, како сами насловисте свој одговор „на нападе епископа Атанасија". Али једино зато што сте епископ Цркве Христове, па, самим тим, не само наследник светих апостола него, као предстојатељ свете Евхаристије и светих Тајни, и наследник Самога Христа Богочовека, Јединог Доброг Пастира, Вечног Архијереја Цркве и Епископа душа наших; што сте ми, упркос свим разликама у мишљењу и у вредновању мисије Цркве у нашем историјском тренутку, брат у Христу и што још увек нисте прекорачили Рубикон раскола, мада сте крочили на његову обалу, ипак ћу дати налог да Информативна служба објави Ваш текст. Наравно, притом ћу се и ја, поучен Вашим примером, позвати на морално начело да се чује и друга страна, изворно Audiatur et altera pars, па ћу своје сараднике замолити да на сајт ставе, после Вашег текста, и овај мој коментар, који, ако ћете ми веровати, није нимало недобронамеран и небратољубив у односу на Вашу личност.

Кад већ обојица наводимо латинске изреке, дозволите ми да закључим још једном таквом изреком: Dixi et salvavi animam meam (рекох и спасох душу своју; преводим је ради наших читалаца, а не ради Вас, јер је Ви бесумње разумете), уз завршно искрено, нимало злобно или иронично питање, које нам обојици може зазвучати као однекуд познато, а није му неопходан превод:

Quo vadis, frater Artemie?

Ваш у Христу брат (не „брат")

Епископ бачки Иринеј