Снага сећања – Чернобил тридесет година касније
Пре тридесет година, рано ујутро 26. априла 1986. године, управо када се Православна Црква спремала да започне светковину најсветије недеље која води до радости Васкрса, нуклеарна електрана у Чернобилу у Украјини је експлодирала, створивши најгору нуклеарну катастрофу коју је свет до тада видео.
Последице катастрофе осетили су се далеко и на ширем простору: у ширењу контаминираних радиоактивних састојака у Русији, Белорусији, као и у земљама ка северу и западу; у људском напуштању и еколошком уништењу непрегледних околних подручја; у дуготрајном и перманентном оштећењу здравља и губитка људских живота које се процењује на милион прераних смрти.
Са овим болним искуством и знањем, шта можемо да закључимо као савесни грађани? Шта можемо да решимо као посвећени верници?И шта можемо да исповедамо као одговорни црквени великодостојници?
Прво, не смемо никада заборавити. Заувек морамо то памтити. Морамо се присећати имена свих оних, познатих и непознатих, који су изгубили своје животе као резултат наших дела, као што морамо да одржимо живим у нашим срцима и главама трагичне последице наших грешака. Сећање је моћна особина у религији, а посебно у хришћанству када оно постаје преображујућа сила. То је пут помоћу кога се ми односимо према прошлости, мењамо свој став и држимо га у садашњости, и преузимамо одговорност за будућност. Добили смо на дар јединствене ресурсе прелепе планете...
Друго, ми смо достигли тачку у технолошком развоју где морамо да научимо да кажемо „Не“ технологијама са деструктивним последицама. Нама је веома потребна етичка технологија. У Православној Цркви исповедамо да је Божји Дух „свуда присутан и све испуњава“ (Молитва Св. Духу). Међутим, ми морамо почети и да прихватимо поглед на свет који каже да је библијско уверење да је „земља Божја и све у њој“ (Псалм 23,1), тако да се можемо уздржати од повређивања земље или уништавања живота на њој.
Треће, достигли смо тачку у нашем економском развоју где морамо да научимо да кажемо „Доста!“ потрошачком менталитету и конкурентној природи тржишне економије. Време је да будемо искрени сами са собом и са Богом, признајући да хришћанско Јеванђење није увек стварно и лако компатибилно са начинима на који свет функционише; заиста, порука Исуса Христа и светих Отаца има за циљ да обузда сирове страсти похлепе и грамзивости.
Коначно, ми смо достигли тачку у нашој глобалној цивилизацији где морамо рећи „Да!“ другој стварности изван нас, Створитељу свих твари, пред којим треба да клечимо у понизности и да се предамо у молитви, признајући да је Он и све што је Он створио за све нас, а не за наше личне себичне жеље. Можда је највећа лекција и сећање из Чернобила да морамо делити свет са свим људима. Оно што ми чинимо у свету и за свет утиче на људске животе – на њихово здравље (са непроценљивим бројем жртава рака), њихова исхрана (са непроценљивим загађењем хране), као и на будуће нараштаје (да ли са неподношљивим урођеним манама и неприметним утицајем на нашу децу)...
у Васељенској Патријаршији, 26. априла 2016.
Извор: Васељенска Патријаршија (превод – Информативна служба СПЦ)
