Србин којем се верује

Пише: Јован Јањић

Поглавар СПЦ из болнице поручује: "Треба да се молимо за све људе. Пре свега, за људе добре воље. Али, и за људе зле воље, да би и њихова воља постала добра, јер је и њима потребно спасење!"

Вест да се Патријарх Павле, због општег здравственог стања, налази у болници многе је онеспокојила. У посету Његовој Светости на Војномедицинску академију у Београду пошли су председник државе Борис Тадић, председник Владе Србије др Војислав Коштуница, принц Александар Карађорђевић, реис- ул-улема Србије Адем Зилкић, водећи српски писци Добрица Ћосић и Матија Бећковић...

У Патријаршији телефони непрестано звоне; нагло се умножила пошта која пристиже... Са свих страна зову људи забринути за патријархово здравље; стижу хрпе писама и телеграма са жељама за оздрављење...

Верници се моле за патријархово здравље. Многи, нажалост, на своју руку, без најаве у Патријаршији, покушавају да дођу до Патријарха у болници, и тако праве проблем свима...

Информативна служба СПЦ редовно саопштава вести о патријарховом здравственом стању. Али и напомиње: "С обзиром на његове године, Његова Светост достојанствено и трпељиво носи своје старачке тегобе, уз несебично старање лекара и медицинског особља и двојице монаха који су стално уз његово узглавље. По свом дугогодишњем обичају, сваки дан се причешћујући, он упућује свој патријарашки благослов свима који питају за његово здравље и благодари на њиховим молитвама за оздрављење."

Медицинско особље ВМА с посебном радошћу брине о пацијенту који их "лечи" својим благословом, и својом светошћу, којом обасјава простор у којем раде. Прилику да брину о здрављу Божјег човека какав је патријарх Павле доживљавају, како сами кажу, као посебну Божју благодат.

А српски првојерарх понаша се скромније и трпељивије од било кога другог ко је у болесничкој постељи, настојећи да ни једног трена не клоне духом. На питање лекара: "Како је, Ваша Светости?", одговара духовито: "Кад би било боље, не би било згоре!"

Пре поласка на ВМА, Патријарх се исповедио у Патријаршији. Исповедио га је његов стари исповедник, иначе школски друг, тек нешто мало старији од њега, прота Миодраг Миловановић.

Моли се Патријарх Павле и у болесничкој постељи. Јер, он не може без молитве. То је његов живот. Приликом посете реис-ул-улеме Адема Зилкића, Патријарх је рекао: "Молимо се за све људе, молимо се и за муслимане, да и међу њима завлада мир." Упознат је са збивањима у свету, и о сукобима унутар исламске заједнице у Србији. Позива српски Патријарх Павле и све друге на молитву. Његова последња порука, изречена ових дана, пред најближим сарадницима, гласи: "Треба да се молимо за све људе. Пре свега, за људе добре воље. Али, и за људе зле воље, да би и њихова воља постала добра, јер је и њима потребно спасење!"

Због таквог свог јеванђељског живота поштован је у свом народу, али и у свим другим народима широм света. Када је у лето 2004. године нови председник Србије Борис Тадић требало да положи заклетву, у Скупштини Србије, где су многи високи гости ишчекивали тај свечани чин, чуо се велики жагор. Међу бројним званицама били су и поглавари највећих верских заједница у Србији. Појавом Патријарха Павла на вратима скупштинске сале, сви су заћутали. Без речи, на ногама, сви су пропратили његов долазак.

Нешто слично догодило се и деценију раније, у канадском парламенту. Патријарх Павле био је позван на заседање највишег представничког тела Канаде, на седницу која је била посвећена тадашњој ситуацији у Југославији. Заседање је било у току, а када се српски духовни поглавар појавио, расправа је прекинута, сви посланици су устали и аплаузом поздравили госта, којег је председавајући представио као светог човека из Србије...

Још на почетку грађанског рата у бившој Југославији, српски Патријарх добиће епитет јунака мира, и то од америчког државног секретара Лоренса Иглбергера. Тражио је Патријарх Павле да Америка буде непристрасна, да се постави исто према свим зараћеним странама у Југославији; оно што је тражио за Србе, тражио је и за Хрвате, за Му-слимане... Ништа више, али ни мање. Зато ће Иглбергер, одушевљен ставом који је изнео српски Патријарх, назвати га јунаком, јунаком мира. А приликом поздрава, на испраћају, потапша га по руци и рече: "Ваша Светости, кад би на овом свету био још један човек као што сте ви, на земљи не би било рата, владао би мир!"

Исти став српски првојерарх износио је у разговору и са свима другима који су имали утицаја на збивања у тадашњој Југославији. Тако и у седишту Уједињених нација, приликом сусрета са тадашњим генералним секретаром ове светске организације др Бутросом Бутросом Галијем...

Српском духовном поглавару се верује. Зато у то време ратних година, када је српски народ био под међународним санкцијама, председник Европске комисије Романо Проди тражи да се састане баш са Патријархом Павлом, да би од њега лично чуо шта је то што је најнеопходније за помоћ најугроженијима... Патријарх одлази на састанак са њим у Беч и моли помоћ, истиче да је највећи проблем што нема горива, па услед тога ни хране, ако је има, не може да се допреми до немоћних, упозорава да нема ни лекова... Али да, ипак, неправда највише боли!

И сам помен патријарха Павла многа врата је отварао, и отвара, поготово у времену када су, вољом моћника, Срби били увелико изопштени из света. У то се уверио и Епископ захумско-херцеговачки Григорије, док је, у пролеће 2005. године, предводио једну црквену делегацију у Америци. Домаћини су им, како сведочи, говорили: "Ми знамо да је ваш Патријарх свет и да је честит, моралан човек који је у сваком историјском тренутку осуђивао злочине, ма са које стране да су долазили." А пре него што ће ова делегација кренути у Америку, Патријарх их је испратио речима: "Идите тамо и немојте говорити да смо ми бољи од других, али немојте рећи ни да смо најгори..."

Због таквог угледа патријарха Павла у свету, и моћи молитве којој је предат, поводом 15-годишњице од његовог устоличења у патријарашки трон, Владика Лаврентије ће рећи: "Да нас он није заклањао својим молитвама пред живим Небесима, кроз последњих тешких 15 година, Бог зна шта би од нас било."

Велику улогу 44. српског Патријарха у заштити Српске Цркве и српске државе, али и значај који он има у православном свету уопште, истиче и руски Патријарх Алексиј II, који Патријарху Павлу, овог лета, у честитки поводом 50-годишњице његове архијерејске службе, пише: "За време Ваше полувековне архијерејске службе целом православном свету постали сте познати као ревносни архипастир, учен богослов, који је све те особине сјединио личном побожношћу." Потом напомиње: "Ваша дугогодишња архијерејска, а затим и патријарашка служба проходила је у време када је српски народ био у тешким условима. Области које су под јурисдикцијом Српске Православне Цркве, а које су некада сачињавале једну државу, кренуле су путем државне независности. Ипак, захваљујући Вашој првосветитељској мудрости, црквено јединство је сачувано, као јединство духа у савезу мира (Еф. 4,3). И сада је Ваше служење усмерено на то да се, по речима апостола Павла, не деле него да буду утврђени у једном разуму и у једној мисли (1. Кор. 1,10)."

Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Алексиј II више пута, у различитим приликама, напоменуо је да Срби имају свеца у свом Патријарху. А јерусалимски Патријарх Теофило, у разговору са српским верницима које је примио за Васкрс 2006. године, истиче да је Бог у Србији поставио једног светог човека - Патријарха Павла.

С истим, великим уважавањем односе се и сви други поглавари помесних православних Цркава. Приликом учешћа на бројним значајним годишњицама и другим великим догађајима из живота Православне Цркве, Патријарху Павлу се даје првенство и указује највеће поштовање. Он се представља као духовно светило православља у овом времену и у овом свету...

Многи су Владику Павла као таквог упознали и знатно раније, још док је био Епископ рашко-призренски. Тако, чувени српски сликар Милић од Мачве, после посете, са својим оцем, Епископу Павлу у Призрену, 1974. године, записује: "Овај владика је прави светац и сва понижавања подноси хришћански..."

Велики одјек речи Патријарха Павла је и у државним пословима. За добро народа, заузимао се и код домаћих и код страних политичара. Често се истиче његова пресудна улога у склапању споразума између политичких представника СР Југославије (Србије и Црне Горе) и Ре публике Српске, у лето 1995. године, пред одлазак на мировне преговоре у Дејтон, којим је формално завршен рат у Босни и Херцеговини и у Хрватској. Тим поводом, тадашњи председник Црне Горе мр Момир Булатовић пише: "Патријарх Павле, на то не треба трошити речи, није човек од политичког деловања. Али, у судбинским тренуцима који су надолазили, није било друге особе која би могла објединити све стране и направити пресудан политички искорак. Његов позив и молбу на слогу није могао нико да одбије, а да се не суочи с многим непријатностима. Уз све, уступци који су морали бити учињени у обједињавању тако различитих ставова, најлакше су могли бити оправдани изласком у сусрет молби Његове Светости, него уступком 'другој' политичкој страни."

И у потоњем времену Патријарх Павле је био принуђен да посредује између политичара са супротстављеним политичким ставовима. А његово једино мерило у тим приликама био је интерес народа. Или, како каже Владика Лаврентије: "Његово опредељење је етика, а не политика. Све што говори и ради је искључиво на хришћанској и православној духовности."

Зато и јесте постао духовни стожер не само Цркве, него и државе, које су преко њега, после полувековне атеизације, у много чему заједничке нити нашле.

Милорад Екмечић: Висок обелиск нерукотворени

Једном сам, у разговору са председником Конференције немачких католичких бискупа, чуо да се жали да у својој цркви немају „тако светог човека као што је ваш Патријарх". До данас се осећам посрамљеним што смо, једном - када су и мене позивали у групу интелектуалаца које је Свети Синод с времена на време волео да чује - остали сами, а ја се бојао да му приђем ближе, и он се примакао мени. Патријарх Павле ће у историји Српске Цркве остати пушкински висок обелиск нерукотворени.

Цркву морају поштовати сви, који верују и који не верују, јер је старија од нас. Још сам својим студентима у Сарајеву, пре слома државе 1991, говорио да се човек може одрећи само туђе цркве. Она је старија од прадедова колико год их можемо нанизати у прошлости.

У једном засудном времену Патријарх Павле је обновио Српску Цркву, светошћу и ћутањем више него би цели институт математичара могао смислити како треба да се ради. Вратио јој је народ и збио га око олтара, па му сада верује више него иједном филозофу и политичару.

Не треба децу учити да га памте. Знаће за њега и они који неће. А он сам ће у души понети епитаф који је пре много векова један Далматинац оставио на мрамору - „Laudo Tibi Domine quod fui" (Хвала ти Господе што сам постојао).

Неки не умиру и кад умиру.

Драгољуб Живојиновић: Свети човек

Он је личност достојна свог положаја и начина на који обавља своје дужности. Веома је близак народу, и све што ради, ради за њега и у његово име. Његове речи и изјаве о различитим питањима су исказане јасно, разумљиво, али и достојанствено. Његово разумевање проблема о којима говори и пише у својим порукама откривају умног и разумног човека. Он отворено говори о страдањима народа, с једне стране, и истовремено позива на помирење, заједнички живот, толеранцију. Он је много научио као Владика рашко-призренски, он је открио злочине који се чине над народом српским и Црквом, и упозорио све, почев од Светог Синода, министара и јавности. Он је ретка личност у историји српског народа који је у времену кроз које је пролазио доживео много тога, махом непријатног, мучног и болног. Мени ће остати у свести као човек који је по мом поимању најближи светом човеку.

Матија Бећковић: Најубедљивија личност нашег времена

Патријарх Павле живи као да ће му сваки дан бити судњи, и говори као да ће му свака реч бити последња. У тмушама новије историје српски народ у Патријарху Павлу има најпоузданији ослонац, пример и путоказ. Живећи на оба света и понављајући Будимо људи и Издржимо до краја - Патријарх Павле је постао не само понос монаха и Христове Цркве, него и најубедљивија личност нашег времена.

Радомир Наумов: Духовни светионик

Уздигнут високо изнад мисије само верског поглавара, целим животом и деловањем, Патријарх Павле је наш духовни светионик, путоказ нашег спасења и избављења. У овом времену великих државних и националних искушења, Патријарх нам доноси све оно неопходно што нам недостаје: љубав, спокој, наду, поштење, човечност. Да ли смо спремни да ове дарове примимо?

Радослав Братић: Моје није моје

Док сам правио књигу интервјуа и беседа Његове Светости Патријарха Павла „Молитве и молбе", одлазио сам често у Патријаршију код њега. Кад је књига изашла, издавач је послао педесет примерака да Патријарх раздели у цркви. Он је скупио паре и када сам дошао, избројао је тачно колико коштају књиге. Ја сам му рекао да су то ауторски примерци и да се не плаћају. Патријарх је одговорио: „Нема ништа бесплатно!" Једва сам га убедио да не треба да плаћа своје књиге!