Срџба и меланхолија конвертите и ревнитеља: Леон Блоа и Renouveau catholique

Књижевност и богословље

Леон Блоа: „Са ове стране добра и зла. Дневници, писма, проза“ (Léon Bloy: "Diesseits von Gut und Böse“. Tagebücher, Briefe, Prosa.  Matthes & Seitz Verlag, Berlin 2019).

Нико није подигао глас у овом столећу гласније, темељније и генијалније но овај срдити и фундаменталистички католик – који је и једна од кључних фигура модерне. Његов живот је био укрштај суромаштва, презира и болести, те је његов позив за строгом покорношћу и зилотском ревношћу у служби Богу био радикалнији. Безусловност његовог уверења и дубина његових понора чине овог изузетног литерату црним контрапунктом у шаренилу Fin de Siècle и показују нам га као вечно несавременим, неприлагођеним, инопортуним. Његов стил је био фуриозан, његова мржња монструозна. Француски реакционар и радикални хришћанин Леон Блоа је аутор за читаоце са јачим нервима. 

Леон Блоа је рођен 1846. у јужном француском месту Периго, а умро 3.новембра 1917. у париском предграђу Bourg-la-Reine. Сав његов живот је био обележен сиромаштвом, сталним селидбама између Монмартра и периферије Париза, под егзистенцијалним притиском да кроз зној и муку исхрани многобројну породицу. Тако је настала је нека врста самостилизоване животне митологије о патњама усамљеног пророка. У средишту стоји опсежно дело - романи, записи, дневници, писма: радикални списи који ће утицати на „католичку књижевност“ 20. века, како у предговору вели приређивач. Блоа је нека врста праслике револуционарног католицизма, који све грехове модерне: напредак, материјализам, капитализам са пламеном новооткривене вере у Бога жели да спали на ломачи.

Леон Блоа је припадао главама покрета званог Renouveau catholique (Католички препород), једног од, поглавито у Француској, постојећих покрета најразличитијих мислилаца који су тежили повратку традиционалном католицизму, супротстављајући се раздвајању Цркве од државе. Међу њима је био такође и писац Жори-Карл Уисман. Блоа је у једној фази са њим био пријатељ. Уисман и његово опсежно дело су данас заборављени, изузев романа „À rebours“ (Против струје), који је био нека врста централног програма Décadence. Када је Уисман постао богомољац лебдећи у некаквом хипер-естетицистичком католизицму (највише у свом роману „Катедрала” из 1898.), одвојили су се један од другог. Наиме, Блоа није видео спасење у раскоши, већ у сиромаштву, не у уживању, већ у аскези, не у самоостварењу, већ у покорности. Понизност је за њега била imitatio Christi и следовање заповестима Цркве Божје. „Ја видим у патњама лепоту, достојну, очишћујућу, стварно својству божанског”, писао је у једном писму из 1884. Христос је васкрсењем победио, било је његово уверење, али тој победи је претходило страдање. За Блоа је сиромаштво дар Божји. „Ја сам дубоко уверен да сам изабран да будем Божји сведок и сигурни пријатељ Бога угњетених и сиромашних; када буде куцнуо час, ништа неће бити значајније до тог позива. Ја сам имао несравњиву и задивљујућу почаст да будем неопходан онима којима нико није потребан.“ И додаје „суштаственост мога пута је сиромаштво“. Сиромаштво је Блоа пратило најдужи део живота.

Својим књигама је зарађивао веома мало. На различитим намештењима као књиговођа или журналиста није остајао дуго. У годинама младости он је социјалиста са анархистичким тенденцијама. А године 1867. упознао се са писцем Оревили који га је преобратио у католицизам и чији је секретар био извесно време. Такође је на конверзију у католичанство навео и данску протестанткињу Жан Молбех, са којом се 1890.г. венчао. Са њом је имао четворо деце, од којих је двоје рано умрло. А године 1902.г. пише „Ми немамо ни 10 суа (ни пребијене паре) у кући. То је воља Оца која се остварује, не наша.“ И мимо неутешног положаја, Блоа разликује сиромаштво од беде.

У овој књизи насловљеној „Са ове стране добра и зла“ могу се наћи овакве и сличне реченице. Приређивач и преводилац са француског Александер Пшера је овај избор, неки вид крестоматије из целокупног дела Блоа, систематизовао у три одељка и пропратио једним уводним есејем. У хронолошком низу се налазе пасажи из његових романа, расправа, дневника и писама. Блоа је бравурозни стилист, а виталитет и поантирање његових мисли изазива дивљење. Такође и безусловна богопреданост овог ретког ревнитеља изискује респект. Али ту и тамо Блоа не може да потисне мржњу: „Исус Христос није издахнуо за буржоазију. За сваког убицу, крадљивца, развратника да, али не и за поседнике имобилија!!!” Он једнако жели смрт деце јеретика „да не би била изложена Богу омраженој егзистенцији” или мржња из патриотских разлога: „Све што моју мржњу према Енглезима појачава, чини ми се вредним“. Али ипак он највише мрзи Немце. Ово се може разумети ако се зна да је Блоа у рату из 1870./71. доживео ужасе, о чему извештава у својим приповеткама „Крвави зној“. У немачком нападу из 1914. он види „варварски карактер једног народа који је Лутер довео у заблуду “. Његова мржња оштећује његов језик, који ће постати плеонастичан и препун инвектива. У уводном есеју који је написао преводилац Аленсандер Пшера, истиче се како је Блоа био нежан отац, милосрдан хришћанин и добронамерни сусед. Али Блоа је био ноторни побуњеник. Сваком мишљењу које је претило да постане опште, противречио је управо због тога.

Поводом изградње фуникулера, зупчаничне железнице ка цркви Sacré-Coeur, која је на врху једног стрмог брега, да би верницима било омогућено да се поштеде напорног успона, Блоа је тај пројект назвао „безбожним подухватом”. Дантеа је назвао „бедним”, Толстоја „одвратним”, а Емила Золу „кретеном“. Када је јавност Француске због афере Драјфус била расцепљена, Блоа се није ставио на страну антисемита ни на страну Емила Золе и његове оптужбе J’accuse (Оптужујем), која је изазвала фуриозне реакције, већ је публиковао сопствени спис насловљен Je m’accuse („Оптужујем самог себе“).

Блоа је до данас ипак остао аутсајдер, споредна личност чак и међу мало различито наклоњених аутора који су га читали, као што су конзервативни Ернст Јингер или добитник Нобелове награде за књижевност Хајнрих Бел. Блоа је у два маха покушавао да се повуче у манастир, без успеха. Теологију је сматрао апологијом секуларизма.

Блоа је био реакционар и радикални хришћанин. Они хришћани који га читају морају се питати, нису ли они само млаки пред разорном бујицом зилотске непомирљивости. У француском писцу Жоржу Бернаносу, такође једном из покрета Renouveau catholique, нашао је Блоа једног свог духовног саборца. Роман „Дневник једног сеоског свештеника“ (1936.) поставља деликато питање хришћанског сиромаштва. Ово питање има до данас разорну моћ. Блоа, Уисманс, Бернанос и још многи други су део француске традиције ексцесивне радикалности, којој се може причислити и данашњи стар-књижевник Мишел Уелбек. Моћни глас опонента и страст конвертите дају неизбрисиви печат целокупном његовом делу. Тако је настала фасцинирајућа, али и иритирајућа слика као концентрат радикалне критике модерне Француске, која истовремено подсећа на херојски еп, политичку панораму и својеврсни донкихотизам. Лектира дела Леон Блоа не би била само наслада и потврда зилотима и ревнитељима, већ и историографски и социолошки широк увид у панораму сложеног Fin de Siècle у амплитуди између секуларизације и фундаментализма.

Протопрезвитер-ставрофор Зоран Андрић (Минхен – Рим)