Сремски Карловци: У сусрет Руском Цару
Последњих месеци, од месеца августа прошле године сведоци смо једног несвакидашњег феномена – необичне визите, шествија и посете српским земљама царске породице последње руске династије Романових, на челу са императором и царем Николајем II. Цар страстотерпац и мученик предводи целу чету руских новомученика, царицу Александру, затим велике кнегиње Олгу Николајевну, Татјану Николајевну, Анастасију Николајевну, Марију Николајевну и младог царевића Алексеја Николајевича.
Почев од августа 2016. године ликови ових светих новомученика посматрају посетиоце у многим изложбеним просторима музеја и храмова, почевши од Београда, Ужица, Чачка, Бања Луке, Берана, Нове Вароши, Зрењанина, Прибоја, Пријепоља, Требиња, Бора, Гацка, Батајнице, Ораховца, Велике Хоче, Теслића и Крагујевца, па све до српског Сиона.
Коначно, после двомесечних припрема и договора са Управом Сретењског манастира из Москве, иницијатором ове необичне духовне смотре, на педесетак црнобелих портрета-икона, у Недељу жена мироносица, 30. априла ове 2017. године, царски мученици напокон стигоше и у историјксо и достојно место – у Патријаршијски двор у Сремским Карловцима.
Сремски Карловци – бивши центар руског зарубежја
Наш град сведок је бурних догађаја после руског грађанског рата када смо били једина европска држава која је широм отворила границе за избеглице из Русије, а Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве понудио уточиште руском заграничном Светом Синоду.
У Сремским Карловцима је одржан 1921. године сверуски црквени сабор, који је створио нови орган Руске Цркве – Архијерејски Синод на челу са Митрополитом Антонијем. Карловачки Синод је организован на основу указа московског сверуског Патријарха Тихона, по којем се црквена власт, ван јурисдикције руске црквене власти, организује самостално на саборским начелима, па су односи са Патријаршијом у Москви у почетку били сношљиви. Међутим, када је Карловачки Сабор отпочео борбу против бољшевика и на међународном плану, то је изазвало тешкоће Патријарху Тихону. Он је, непосредно пред своје хапшење, под притиском власти, невољно одлучио да не призна Карловачки Синод као црквену управу за православне Русе ван земље и тај статус је дао Митрополиту Евлогију, представнику Руске Цркве за Западну Европу, са седиштем у Паризу.
Карловачки синод је донео решење да не изврши одлуке Московске Патријаршије са образложењем да су одлуке донете под притиском и да "не изражавају вољу црквених власти". То представља и почетак раскола између Карловачког Синода и Московске Патријаршије, али и раскола у крилу саме Руске Цркве у избеглиштву. Српска Православна Црква је заузела у овом спору неутралан став и тек када је московски Митрополит затражио помоћ у посредовању, Патријарх Варнава се одазвао, преневши захтев црквених власти Москве руским епископима у Југославији да дају писмене изјаве о лојалности совјетској власти. Негативан одговор руског Синода у Карловцима Патријарх Варнава пренео је Москви 1934. године, уз свој предлог да остане решење за које се некад и Митрополит Сергије залагао: привремени прелаз карловачких архијереја под јурисдикцију Српске цркве. У Москви тај предлог није прихваћен, већ је донета одлука којом се забрањује чинодејствовање карловачке групе, али та одлука није имала дејства. При том, главни разлог овог раскола није био политичке природе, већ у канонској сфери: карловачки руски епископи били су чувари ортодоксне руске побожности, док је париска група тежила модернизму и реформизму Руске Цркве.
Патријарх Варнава је успео да помири ове епископе када је 1934. позвао у Београд Митрополита Евлогија, који је јавно изразио кајање што је дошао у сукоб са Карловачким Синодом, на шта му је Митрополит Антоније прочитао "разрешну молитву". Следеће године српски Патријарх је организовао састанак представника свих руских цркава у емиграцији и под његовим председништвом дошло се до текста привремене уредбе о уређењу Руске заграничне Цркве. Ратом изморена Србија је са великим тешкоћама збринула огроман број руских избеглица.
На овај начин српска круна и српски народ изражавали су захвалност за помоћ коју су добијали од руске круне и императора Николая II Романова током Првог светског рата и извршавали своју дужност која је проистицала из српско-руског ратног савезништва.
Прихватање избеглица из Русије имало је и другу димензију. Руски кадрови у Србији су обновили и развили: монаштво, богословље, уметност, културу, науку, технику, здравство, образовање, архитектуру. Из овог тешког и драматичног времена израсле су велике личности попут: Митрополита Антонија (Храповицког), Антонија (Бартошевича) и Евлогија; патријараха Димитрија, Варнаве и Гаврила; светитеља Николаја Жичког и Јована Шангајског, преподобног Аве Јустина Ћелијског; архимандрита Теодосија (Мељника); протојереја Петра Беловидова, Виталија и Василија Тарасјевих.
Руске изгнаници, избеглице и емигранти одавно су нестали са наших простора. Њихови потомци, треће, четврто и пето поколење измешали су се и истопили са једнокрвним и једноверним српским народом. Као спомен на њих остале су многе импозантне грађевине, храмови и капеле, остали су споменици и гробови знаменитих руских синова, генерала, архитеката, грофова, свештенослужитеља и представника свих слојева некадашњег предреволуционог руског друштва.
* * *
Изложба фотографија „У сусрет Руском Цару. Романови – царско служење“ посвећена је последњем руском императору Николају II и његовој породици и враћа нас стотину година уназад, у она тешка, али не мање и славна и епска времена. Пројекат је настао са жељом и циљем да се српској публици приближи лик и дело чланова последње династије и да се пробуди сећање на породицу Романов, ближе упозна са животом и жртвеним служењем породице последњег руског цара. Страстотерпац и мученик цар Николај и његова породица уживају посебну љубавб српског народа. Сећања на царске мученике носи посебан значај у текућој 2017. години, када се навршава 100 година од почетка велике руске трагедије. Наредне, 2018.године обележавамо 100-годишњицу мученичке кончине последњег руског императора и његове породице. Они су прибројани лику светих најпре у Руској Заграничној и Српској Цркви, а потом и Руској Московској Патријаршији.
Изложбу чине црнобеле фотографије из историjских архива и личних албума породице Романов. Изложба је тематски подељена на неколико целина. Једну целину чине портрети чланова царске породице. Међу њима се посебно издвајају парадни портрети. Психолошки портрети доносе сву лепоту словенског лика, а гледаоци такође имају увид у моду и стил облачења са краја XIX и почетка XX века.
Друга целина су жанровске фотографије. У оквиру ове целине извајају се фотографије из личних албума породице Романов. То су спонтане фотографије, неформалне. Забележени су моменти у шетњи, разговору, одмору, дечјим играма. Ове фотографије су реткост, јер су их радили лично чланови породице Романов. Познато је да су Романови посебно волели фотографију.
Следе фотографије војне тематике. На њима цар благосиља војску пред одлазак у рат, испробава ново оружје, даје војсци наређења, укључује престолонаследника у тајне војевања.
Царица и велике кнегиње су се бавиле хуманитарним радом. Обилазиле су рањенике, помагале болесним војницима и делима и речима. Из њихових дневника се зна да су асистирале и приликом најтежих операција. Забележене су док негују војнике.
Посебно се издвајају речи нашегсветог Владике Николаја (Велимировића) о мученику цару Николају изговорене 1932. године.
Овај пројекат реализује се у сарадњи са покретачем Сретењским манастиром из Москве, порталом Православие.ру, у сарадњи са студиом „Руски Цар“ и, за ову прилику, са Српском православном Епархијом сремском.
Организатори изложбе су се потрудили да одаберу фотоматеријал који ће достојно приказати лепоту породице Романов, њихов свакодневни живот и служење Отаџбини и своме народу.
* * *
Свети Праведни Јован Кронштатски о императору Николају Другом
„Наш Цар је праведног и благочестивог живота. Бог му је послао тежак крст страдања као Своме изабранику и љубљеном чеду ... Он попут цара Константина држи високо и славно барјак вере Христове и свим срцем је предан Цару над царевима, дубоко поштујући Његове пријатеље – свеце Његове, чиме он даје пример искрене побожности ... Ако се руски народ не покаје, крај света је близу. Бог ће му одузети благочестивог Цара и послаће му бич у виду нечастивих, немилосрдних, самозваних владара, који ће сву земљу натопити крвљу и сузама.“
Свети владика Николај о цару Николају
„Савест нас приморава да плачемо када Руси плачу и да се радујемо када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ народу. Али, дуг којим је Русија обавезала српски народ 1914. године, тако је огроман да њега не могу вратити ни векови ни поколења. Нема веће љубави него ако ко положи душу своју за другове своје. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави, него ако ко положи душу своју за другове своје, то су речи Христове. Руски цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли а да не знају да иду у смрт. Али, љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти.“
Из дневника Императора Николаја Другог
Све је у Божјој вољи. Уздајући се у Његову милост, ја спокојно и покорно гледам у будућност.
Ја гајим тврдо и апсолутно убеђење да је судбина Русије, и да се судбина моја и моје породице налазе у рукама Господа који ме је поставио на ово место на коме се налазим. Ма шта да се деси, ја се приклањам пред Његовом вољом са свешћу да никад нисам имао друге помисли осим да служим држави коју ми је Он поверио.
ВЗОЙДЁТ ЗАРЯ ДЛЯ РУССКОГО ЦАРЯ! ОСВАНУЋЕ ЗОРА ЦАРУ РУСКОМ!
Взайдёт заря для русского Царя! Освануће зора Цару руском!
Для настоящего, не самозванца И то правом, а не самозванцу.
И не для ставленника –иностранца, И не постављеном – иностранцу,
А для былинного богатыря! - Него славноме јунаку еспком!-
Кто жив, с любовью к Господу горя, Који љубављу гори живећи Богом,
Кто нам защитой в испытаниях будет, Који ће нас од невоља заштитити,
Кто совест всенародную разбудит ... И народну савест пробудити ...
Взайдёт зарјяа для русского Царя! Освануће зора Цару руском!
БОГОВЕНЧАННЫЙ ЦАРЬ ВСЕЯ РУСИ
Серия „Святие Царского Дома“
Екатерининбург, 2008.
Протојереј Андреј Логвинов, 2005.
Избор текстова, превод и препев
П. Миодраг
* * *
Отварање и зложбе у Патријаршијском двору у Сремским Карловцима, 30. априла 2017. године у 18,30 часова пратио је пригодан и лепо осмишљен програм, који су започели Хор Богословије, са диригентом Предрагом Ђоковићем, певањем химне Царске Русије „Боже, царја храни“ и Хор Епархије сремске „Свети Николај“, под руководством Јована Пејића, певањем химне Србије „Боже правде“.
Његово Преосвештенство епископ сремски Василије је у свом уводном слову нагласио значај руских прогнаника, посебно из клира и монашког сословија за обнову монаштва и духовног живота у нас између два светска рата. Потом је Хор „Свети Николај“отпевао три руске популарне народне песме, што је присутна публика поздравила громогласним аплаузом.
Др Гордана Петковић, музејски саветник Градског музеја града Новог Сада, изговорила је надахнуту „Реч о поставци изложбе фотографија породице Романових“. Она се посебно осврнула на уметничку и историјску вредност изложених фотографија. У њиховој темељној анализи издвојила је неколико природних целина и циклуса, подељених на породичне и парадне портрете царске породице, затим на фотографије из личних албума продице Романових; на фотографије са војном, заповедничком и државничком тематиком цара Николаја Другог и, на крају, фотографије из приватног живота царице, великих кнегиња и царевића Алексеја, као и њихове јавне и хуманитарне делатности, неге болесника и рањеника.
Програм су наставили ученици Богословије Светог Арсенија појањем Светилна Пасхе и славника „Воскресенија ден“, према запису протојереја Ненада Барачког.
Госпоћа Гордана Ђурђевић-Димић, првакиња драме Српског народног позоришта из Новог Сада, и г. Бранислав Мандић, професор Карловачке гимназије и Богословије, наизменично, на српском и руском језикуказивали су текст: „Сремски Карловци као бивши центар руског зарубежја“; „Сремски Карловцы – бывший центр русского зарубежья“.
Гост из Сретењског манастира у Москви јеромонахИгњатије и уредник српске верзије портала Православие.ру, надахнуто је, на чистом српском језику, казивао о настанку идеје изложбе фотографија „У сусрет руском цару“. Са посебном радошћу је истакао да Србија и Београд имају нешто што чак Русија и Москва немају; то су улица у част Цара НиколајаII и споменик у његову част у самом центру престоног Београда.
Хор „Деспот Стефан Лазаревић“ при храму Светог Марка из Београда, са диригентом Предрагом Миодрагом, отпевао је пригодне васкрсне песме: Корнелије Станковић: „Воскресеније Твоје, Христе Спасе“ и Остојић–Руско–Станковић:„Христос воскресе“.
Крај програма је припао најмлађима и најбољима. Брат и сестра Јаков и Смиљана Попов из Ср. Карловаца, без мане и страха, попут правих одраслих уметника наизменично и двојезично су одрецитовали дирљиву песму протојереја Андреја Логвинова: „Взайдёт заря для русского царя! - Освануће зора цару руском“! Заслужени дугачак аплауз прекинуо је Хор „Деспот Стефан Лазаревић“ песмом Макарова:„Ангел вопијаше“, многољетствијем и троструким тропаром „Христос воскресе“ руског композитора Шишкина.
Цео програм, у трајању од око сат времена, врло вешто и успешно је водио Владимир Јовић, матурант Карловачке богословије. После разгледања изложбе неколико стотина присутних посетилаца, у опуштеној и пријатној атмосфери и прелепим просторијама и галеријама раскошног Патријаршијског двора, могли су да поделе утиске са гостом из Москве, уз коктел који је приредио домаћин Епископ сремски Василије.
* * *
Заслуге за приређивање ове изложбе и квалитетног каталога који је објављен за ову прилику, а чије је начинаније благословио Епископ сремски, г. Гордана Петковић је у свом обраћању приписала аутору ових редова. Ипак, заслуге припадају и другима који су се потрудили и дали свој допринос, било стручним саветима попут саме Г. Петковић; затим др Жарка Димића, управника Архива САНУ у Ср. Карловцима, који је помагао својим искуством и саветима; г. Ивана Керенца, карловачког стаклоресца, који је на успешан и иновантан начин решио питање урамљивања педесетак портрета, уз минималан трошак и практично прилажући свој рад као добровољни прилог за изложбу о руском цару. Посебну пажњу и захвалност завређује г. Тоде Рапаић, уметнички мајстор графичар из Београда, који је (из скромности изоставиио своје име у каталогу) за свега неколико дана обликовао и одштампао квалитетан и врло запажен каталог изложбе.
Тродневно чудо Светог цара Николаја Другог у српском Сиону
Ево, већ трећи дан сведоци смо чуда светог страстотерпца Николаја и царске породице Романових у Српском Сиону – Сремским Карловцима. Кад је договаран термин отварања изложбе, због васкршњег распуста у Богословији, избор је пао на крај априла, на Недељу жена мироносица, 30. априла. Тада нико од организатора није ни помишљао да је сутрадан Први мај, а још мање смо знали да нова општинска власт први пут ораганизује „Дане бермета“ у граду. Овај прелепи градић, који још увек мирише више деветнаестим него двадесет и првим веком, у ове празничне и суначане мајске дане био је дестинација и мека великог броја туриста и посетилаца са разних страна, из околних места, из Беграда и из иностранства. Сливали су се потоцима у велику и непрегледнуреку, која се разливала по градском тргу и улицама. И сви застајкују испред Патријаршијког двора. Нешто их посебно привлачи и мами да се загледају, да приђу, а потом и да уђу унутра. Да ли је то рекламни банер, који се дично лепрша на поветарцу и кити својим натписом „У сусрет руско мцару“ и ликом-иконом Светог Цара Николаја, или их свети Романови новомученици призивају из Двора, са фотографија, тек вероватно сваки други-трећи пожели да уђе и привири унутра, да види какво се ту чудо крије. А кад уђу, имају шта и да виде. Млади момци богословци дочекују их са врата, љубазно нуде портрет цара Николаја, каталог изложбе, Јеванђеље по Марку, каталог ризнице и потом проводе на спрат да виде поставку фотографија. Млади, стари, сви се подуже задрђавају, загледају, фотографишу експонате; шетају по ходницима и салама, а потом у чуду открију нешто што нису у животу доживели. Са дворског балкона, попут негдашњих карловачких митрополита и патријараха, у чуду гледају на дворски трг, бацају поглед на Богословију, Гимназију, на чесму „Четири лава“, фотографишу, опет круже по двору и - напросто не да им се да оду. А богословчићи, већ свикли за три дана на амбијент и госте, као прави и искусни водичи, објашњавају гостима и причају појединости о светој царској породици; дају упуства и као прави будући духовници, већ помало деле и духовне савете. Чудо невиђено. Првог, другог дана се такмиче и отимају које ће одељење дежурати у Двору. Не би се рекло да онако ђачки желе да шмугну са часова, него и њих нешто силно и јако вуче и привлачи. На часовима ових дана главна тема су свети Романови и изложба. Договорисмо да им то буду и теме за писмену вежбу: првацима из Агиологије, да пишу о житију светих новомученика, страрија одељења из историје Српске цркве, да прикажу историјски контекст и догађаје од пре сто година, а матуранти из Химнографије да, уз службе Преподобном Ави Јустину и Светитељу Николају Српском, придодају црквене песме светом Николају и царској породици Романових.
И, чудо се деси и дешава и даље, ненајављено, спонтано и непланирано. И упркос чињеници да нисмо стигли, нисмо умели, могли нити успели да привучемо већу медијску пажњу којом би испратили овај догађај – отварање изложбе фотографија царске породице Романових, нисмо обезбедили чак ни наше црквене медије, радио или телевизију, гле чуда – народ само долази, иште, пита и тражи. Колико смо могли и умели, одговорили смо им сви заједно, ђаци и професори, свештена лица и први домаћин наш Сремски владика. Дођоше и новинари, хоће да праве прилоге за неке листове. А, и Новосадска телевизија се „опоштенила“, снимила отварање изложбе и у ударном Првом дневнику на Први мај пустила целој Србији вест да су у Српски Сион – Сремце Карловце стигли свети Романови, свети цар страстотерпац Николај Други Романов, царица Александра, са њихових петоро анђела, четири велике кнегиње, (скраћено ОТМАН, како чујемо од младих богослова), Олгом, Татјаном, Маријом, Анастасијом и нејаким царевићем Алексејем. Сви су чули или ће тек чути ексклузивну првомајску вест – стигли свети Романови у Српски Сион! Дошли да походе Епархију сремску, да свима нама у ове празничне васкрсне дане долију, вере, наде и љубави. Ево, и у овај извештај за сајт СПЦ и портал Православие. Ру доливају речи и додају слово на слово, Бог драги зна због чега и за кога и за чије укрепљење вере.
Свети страстотерпче царе Николаје, са светим новомученицима царским и са новомученицима руским и српским, моли Бога за нас!
Предраг Миодраг, професор Карловачке богословије
