Српска Православна Црква у Дубровнику до почетка XX века

Са благословом Епископа захумско-херцеговачког Г.Григорија, а уз материјалну помоћ Министарства вера Србије и несебичним трудом историчара Ирене Арсић ујесен 2007.г. појавила се у издању „Видослова", Српске православне општине у Дубровнику и издавачке куће „Арс Либри" из Београда монографија Српска православна црква у Дубровнику до почетка XX века. Занимљиво је да се ове године навршило 290 година од када је гроф Сава Владиславић, Гачанин, дворски саветник руског цара Петра Првог Великог затражио дозволу за градњу православне цркве у Дубровнику „да на свом имању ван зидина, подигне гробницу и цркву", „на адресу дубровачке владе, донео је личну цареву поруку". Нажалост Сенат те године не дозвољава зидање православне цркве, захваљујући се цару изражава спремност „да оствари све његове жеље а да ипак не дозволи подизање православне цркве".

Идеја и потреба за зидање православне цркве у Дубровнику је много старија, потиче још из времена босанског војводе Сандаља Хранића коме су 1434.г. Дубровчани обећали у настојању да освоје Нови, „да ће му дозволити градњу православне цркве и уточишта за немоћне". Сандаљ је умро, а Сенат је „заборавио" на обећање, чак и када га је на то подсетила Сандаљева удовица Јелена, ћерка кнеза Лазара.

Дубровачке власти тек уговором у Ливорну 1775.г. дозвољавају подизање православне капеле у резиденцији руског конзула у Дубровнику. Српска православна црквена општина и парохија регистрована је 1790.г., црква на Посату освећена 1800.г. а 1804.г. дозвољено је да православни свештеник стално борави у Граду. За дубровачке парохе до 1833.г. постављани су јеромонаси, то су били Аџи Василије, Пајсије Јовановић, Нектарије Зотовић, Теодосије Ногулић, Јанићије Правица, Леонтије Обрадовић, Никодим Јовановић, Партеније Јовановић (први званични дубровачки парох 1803.г.), Симеон Јовановић, Јоаникије Михаиловић Протопоповић, Стеван Новоселац, Теодосије Трескавица, Јоаникије Радиновић, Макарије Грушић, Симеон Илић и Хрисантије Николајевић. Први свештеник дубровачки који није био јеромонах је чувени Ђорђе Николајевић који се касније замонашио и био митрополит дабробосански. После њега до 1920.г. били су свештеници Теодор Јанковић, Јован Новаковић, Јоаникије Аврамовић, Јован Бућин и Сава Барбић.

Са доласком Ђорђа Николајевића (1829-1858) започиње исписивање блисавих страница историје Цркве овога града јер се отвара школа тзв. Катихизација у кућици крај цркве Св. Ђурђа на Посату, а започиње рад на подизању цркве Св. Арханђела и гробља на Бонинову - освећена 11. фебруара 1837.г.

Дубровачки православни Срби 1848.г. упућују захтев властима у Бечу и 1849.г. царским патентом православна вера постаје равноправна у Монархији. Исте 1849.г. установљена је и Светосавска прослава у Граду.

Године 1865. донета је одлука да се гради Саборна Црква у Граду, 1871.г. освештани су темељи Саборне цркве Благовештењске а црква је освештана на Светог Стефана Дечанског 1877.г. Епархија Бококоорско-дубровачка са седиштем у Котору утемељена је 1870.г., први епископ је Герасим Петрановић.

У Дубровнику је 1880.г. отворена Српска женска школа „Божо Бошковић".

Према своме сведочанству, аутор је приликом писања ове занимљиве монографије нарочито користио радове о цркви у Дубровнику из пера митрополита Ђорђа Николајевића, епископа Никодима Милаша и проте Рада Вукомановића, као и архивске списе и документа из архива црквене општине дубровачке стављених на располагање од стране јереја Горана Спајића, дубровачког пароха и Туторства дубовачке цркве, као и Архив Српске Академије наука.

Књига има 189 страна и подељена је на дванаест поглавља, и то: Од оснивања града (7-26), Покушај заснивања цркве (27-40), Црква Св. Ђурђа на Посату (41-56), Црква Св. Арханђела Михајла на Бонинову. Ђорђе Николајевић (57-94), Црква Св. Благовештења. Божо Бошковић (95-142), Последње деценије XIX века. Светосавске свечаности (143-167), Извори (169), Литература (171-177), Сажетак (179-182), Прилози(183-185), Хронологија важнијих догађаја (186-188) и Напомена (189).

Пажљивим ишчитавањем на страницама ове књиге откривамо православни Дубровник, његову лепоту и чар, спајамо прошлост и садашњост, поздрављајући настављањем велико дело наших предака. Важно је и неопходно да се као хришћани бавимо историјом јер тако сазнајемо вредност онога што је пред нама, учимо како да то ценимо и постајемо спремни да уградимо и себе.

Ова књига нам је управо омогућила сусрет са људима који су исписали најлепше странице историје Цркве у Дубровнику и Херцеговини, а на нама је да тај сусрет продужимо у вечне векове.