Српска Православна Црква уврстила у ред Сабора Светитеља новомученике Христове косовско-метохијске: монаха Григорија, Василија пекара и девицу Босиљку

Одлуком Св. Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве у сабор прослављених светитеља уврштени су преподобни мученици Христови из времена турског ропства: монах Григорије пећки, Василије пекара пећког и девице Босиљке из Пасјана у Косовском Поморављу. Сабор је одлучио да се свечано литургијско прослављење новопроглашених светих мученика обави на дан Спаљивања моштију Светог Саве, у четвртак 10. маја, у храму Светог Саве, на светој саборној Литургији, са почетком у осам часова. На тај начин ће новопроглашеним преподобномученицима бити потврђено њихово већ одавно постојеће молитвено поштовање у верном народу Косова и Метохије и СПЦ.

У данима новог, и ко зна по који пут поновљеног страдања српског православног народа на мученичком Косову и Метохији увршћење ових венценосаца Христових представља велику утеху и подршку нашем многострадалном народу као и подсећање да су наши стари знали и живот да положе ради своје вере и имена Христовог.

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА ГРИГОРИЈА, МОНАХА ПЕЋКОГ

Свети Григорије Пећки (у народном изговору Глигорије) живeо је у време српског ропства под Турцима као сабрат свештене велике лавре свете Пећке патријаршије. Није знано да ли се у овој светој обитељи подвизавао као прост монах или је био свештенослужитељ, као што нису познати ни тачно место нити година његовог рођења. Али његова миомирна жртва, којом је самог себе принео Господу на дар, није заборављена; његово одлучно и без двоумљења страдање за Христа остало је добро запамћено и сачувало се кроз векове до наших дана. Господ га је убрзо након његове мученичке кончине узвеличао даром чудотворства.

Претпоставља се да је Свети Григорије родом био из Пећи или њене околине а да се подвизавао и мученички пострадао у XVII или XVIII веку. Било је то време, како рече летописац, када „јаук и вапај изнемогле [српске] душе, што стењаше под руком зулумћарском, продираше небо… Све је било ућутало и стењало под ногама тиранским“. У тим тешким временима, српско духовенство (духовништво) имало је свети задатак да народу буде учитељ и руковођа и свагдашњи заклон и утеха; да га храбри у вери и трпљењу и бодри у нади на слободу.

А овог Светог Григорија Господ је, каже предање, обдарио необичном лепотом – не само љепотом телесном већ прије свега лепотом душе којом сав беше окренут ка Господу врлином побожности и вере у васкрслога Господа. Знали су Турци добро да су такви „со земљи“ и „видјело свијету“ и радо су се трудили да их придобију (милом или силом) за своју вјеру надајући се да би пример оваквих врлинских људи слиједили многи. Знао је и Григорије за такав њихов обичај, па се трудио да не буде сувише упадљив – кроз Пећ се, кажу, кад год му је то било могуће кретао споредним улицама и у време кад нису велике гужве. Али како се, по речи Господњој, „не може сакрити град кад на гори стоји“, тако ни Свети Григорије не могаше остати непримећен од пећких Турака. Загледала се била у њега и ћерка једног угледног турског достојанственика – неки кажу самог пећког паше. Девојка је силно патила од жудње за њим, те њен отац са још неким Турцима скова план да инока Григорија на сваки начин потурче. За остварење ове њихове зле намере указа се повољна прилика када је једном Свети Григорије по питању манастирских послова сишао до пећке чаршије. Турци тада изазваше мањи метеж у свеопштој вреви и ухватише младог монаха, а потом га приведоше пред кадију.

У почетку покушаваху Турци да га преласте нудећи му високи положај у турској управи ако пређе у мухамеданство и ожени се пашином ћерком, а када видеше да он неће ни да чује за њихове понуде и објећања, почеше да му прете мукама. Но млади Христов војник оста непоколебив. Турци онда, видевши чврстину његове вере и да га ничим не могу придобити, извршише насиље над Светим Григоријем – на силу га обрезаше и потурчише. Колико су времена ови догађаји трајали и које је све муке тада Григорије поднео, само је драгоме Господу знано. Међутим, ни ово не обесхрабри Светог Григорија. Разумевши добро да је „дошао његов час“, Свети исповедник Христов, чим га отпустише слободна, скиде са себе турске хаљине и обукавши монашку подерану расу поче јавно и на сав глас да изобличава лажну веру Мухамедову и турско безакоње. То страшно озлоби и разјари безбожну руљу, те га стадоше тући и задавати му ране по телу. На крају приђе један безбожни Агарјанин и оштрим ножем распори му утробу. Таквог – на смрт рањеног, оставише га да издахне на улици. Прикупивши последње своје снаге, Свети Григорије дотетура до једне српске куће у близини „Дугачког гробља“ на коме су се Турци сахрањивали и ту, наслонивши се леђима на капију, предаде дух свој Господу кога је тако жарко љубио. Турци нареде да се његово тијело баци далеко од града, али Срби га тајно сахранише у близини града (данас је то део ширег центра Пећи), а мјесто обиљежише повећом каменом плочом без натписа. Временом почеше се дешавати чуда на гробу Светога, те народ који се непрестано стицаше ка овој светињи подиже малу црквицу – параклис од ћерпића и камена. Празновање Светог преподобномученика Григорија вршено је на дан када се слави његов небески заштитник – Свети Григорије Богослов (7. фебруар/25. јануар). Био је то заповедни празник у Пећи, тако да се нико није усуђивао да тога дана ради. О томе су од својих старијих слушале Пећанке Викторија Стањевић и Блаженка Чукић, а Милунка Лазовић се сећа мјеста на коме је била црквица.

Успомена на Светог Григорија је наставила да живи у народу и у следећим столећима, иако друштвене прилике нису увек биле једнако наклоњене испољавању народне побожности и благочешћа. Међутим, у Краљевини Југославији однарођена и пагубним злодухом европејства задојена државна управа донела је одлуку да на пољу гдје се налазила црквица Светог Григорија Пећког сагради Пољопривредни институт! Намера је спроведена у дело, те се трошна црквица са гробом Светог Григорија обрела у непосредној близини зграде Института – непримерено стешњена. Но, безбожна бирократија није се на овоме зауставила већ је била намерила да црквицу сасвим уклони са лица земље. Одређени су били и радници који кренуше да обаве наложени им задатак. Међутим, по казивању старих Пећанаца, већина њих скренула је памећу, тако да су радови морали бити обустављени. Након тога, не могавши унајмити никога да доврши започето, понудише „посао“ групи Рома, али и они, видјевши о каквом је „послу“ реч и знајући шта се догодило претходним радницима, одбише да то ураде објашњавајући да „ни они нису луди“. На крају – доведоше однекуд са стране чету робијаша који нису знали шта треба да раде. Они су врло брзо разидали стару, трошну грађевину а онда су отворили гроб Светог мученика. На дубини од три метра нашли су његове мошти (кости) и усирену крв, која је изгледала као да је јуче проливена. По казивању старијих Срба Пећанаца мошти су највероватније однете у Пећку патријаршију да се чувају са још много других светих моштију незнаних подвижника благочешћа чија су имена само Господу позната. Рушење цркве и раскопавање гроба Светог Григорија било је 1929. године. Ипак, све до седамдесетих година прошлог века верници су одлазили на ово место, нарочито петком, и молили се Светоме. Тако Пећанка Митра Мијатовић (рођена 1934. године – живи у Пећкој патријаршији), коју је мајка као девојчицу често водила на то мјесто, и данас памти опојни мирис јоргована који су ту изникли. Временом и услед политичких (не)прилика овај обичај је ишчезнуо, али је међу пећким Србима остало снажно сећање на Светог мученика Христовог Григорија.

Чуда су се веома често догађала на гробу овог Светог новомученика, а и касније када је његово поштовање престало да се везује само за место где се налазио његов гроб. Тако по причању Пећанке Драге Радоичић (рођена 1928, упокојила се 2016. године) Светом Григорију се треба молити за све, а нарочито код деце која имају проблема са говором и која не могу да ходају. Ову њену тврдњу потврђује чудесно исцелење једне девојчице (средином прошлог века) која је до своје шесте године била нема и одузетих ногу, а која је после молитве Светом Григорију проходала и проговорила. Обичај је био да се са болесником (или болесник сам) трикратно, у име Пресвете Тројице, обиђе светитељев гроб, да се гроб окади и упале свеће на њему.

Први је на култ Светог Григорија указао српски историчар и академик Ђорђе Сп. Радојчић, а после њега кратке записе налазимо код богослова и историчара др Леонтија Павловића („Култови лица код Срба и Македонаца“) и јеромонаха Димитрија Плећевића („Српски светачник“), код којих прије свега налазимо сведочанство о постојању цркве и гроба, као и податак о години рушења цркве и ископавању светитељевих земних остатака из гроба. И Павловић и Плећевић истичу да је Свети мученик Христов био поштован како од стране хришћана тако и од стране муслимана.

Чиста жртва Светог Григорија донела је обилан плод у славу Божију, чиме се једино и може објаснити чињеница да се помен и прослављање овог дивног и миомирисног цвета из рајске баште Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа није изгубило упркос вековима који нас деле од његовог мученичког страдања, као и чињенице да су и његов гроб и црква одавно уништени.

Молитвама Светог преподобномученика Григорија Пећког Чудотворца, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас. Амин.

Тропар Преподобномученику Григорију Пећком, глас 1.

У чистоти душе и тијела поживео јеси, поставши сличан анђелу, прелестима овога свијета несаблажњен, постом, бдењем и молитвом крепио си се Григорије славни, и за Христа Бога храбро положио си живот свој, зато те и ми величамо, и Господу Подвигоположнику кличемо: слава Теби, Господе, који прослављаш верне слуге своје.

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА ВАСИЛИЈА ПЕКАРА ПЕЋКОГ

У XVII веку хришћани на Балкану тешко стењаху у оковима турске тираније. Довољно је било да некога оптуже да је хулио Мухамедову веру па да одмах, без суда и провере, буде убијен на најсвирепији начин. И сваки онај који би обећао да ће се потурчити а после одбио да то учини пострадао би мученички. Отмице српских жена и дјевојака биле су тада уобичајене.

У то тешко време живљаше у Пећи овај врлински хришћанин Василије. Василије бјеше по занату пекар, а по души истински грађанин Царства небескога. Иако још млад (није имао више од 35 година) био је као и већина људи у то доба ожењен и имао одраслу децу. Ћерка му бјеше изванредне лепоте. Тек што се била задевојчила и стасала за удају, запазише је неки Турци и запаливши се прљавом тјелесном страшћу према њеној чедној љепоти уграбише је и отеше из родитељског гнезда.

Свети Василије, као човјек дубоко утврђен у вери праотачкој не хтеде се помирити са насиљем нити са мишљу да му ћерка постане мухамеданка, те појури за Турцима и стаде се са њима отимати за своје чедо. Но Турци, којих не бјеше мало, савладаше Василија и стадоше га тући и приморавати да и он прими мухамеданску вјеру или ће га погубити. Страдалац Христов Василије никако не пристајаше на вероодступништво и радије жељаше да изгуби главу него своју да погуби душу. У тој и таквој борби, видећи га непоколебивог, разјарени Турци оштрим ножем – јатаганом распорише Светог Василија тако да му се сва утроба просу. Ово се догодило на излазу из Пећи према Дечанима, на месту званом Раушићка трешња. Смртно рањеног, ту га оставише да умре. Но, Свети мученик успе да се довуче до оближњег села Ћушка (у близини данашње жељезничке станице у Пећи) и ту оконча свој ововремени земни живот заменивши га вјечним животом у Царству небеском; јер пред Господом ни једна жртва није узалудна, нити Господ заборавља оне који су Му верни, већ увек чини по речи својој: „сваког који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима“. А за сведочанство да је примио жртву Светог Василија у небесни свој жртвеник поче Господ ускоро да га прославља и пред људима. Наиме, Срби из села Ћушка часно погребоше Светог Василија на оном мјесту на ком га нађоше и упалише му кандило на гробу. Осећајући дубоко поштовање према његовој одважности у одбрани вере Христове, уједно и дивећи му се што није као многи од њих погнуо главу или устукнуо пред опасношћу, почеше, у почетку стидљиво а касније све више и одважније, обилазити његов гроб и молити његово заступништво пред Господом. И добијаху они брзу помоћ у невољама и исцељења у болестима. Зато му озидаше гроб, али без натписа, и у њему издубише „неугасиво“ кандило. Касније му над гробом подигоше цркву око које је, по народном предању, никао мали манастир (највјероватније метох Пећке патријаршије). Манастир је страдао од Турака, а црква је срушена – не зна се када. Но и после рушења цркве народ није престајао притицати гробу Светога и прослављати га. (Остаци цркве били су видљиви а гроб очуван све до посљедњег рата 1999. године.)

******

Након Велике сеобе Срба под Арсенијем III Чарнојевићем дошло је до значајних промена у саставу становништва тога краја. Већина српског живља напустила је своја огњишта. У селу Ћушка остало је свега неколико српских кућа, а у XVIII вијеку село населише Срби из Црне Горе и Македоније. И премда су староседиоци повест о мучеништву Светог Василија и чудесима која су бивала на његовом гробу пренели својим новим комшијама, досељеницима из Црне Горе био је много познатији култ Светог Василија Острошког Чудотворца, те временом почеше мешати ова два велика Христова угодника. Тако се у народу почело причати да је на мјесту на коме је гроб Светог новомученика Василија „канула крв Светог Василија Острошког када је био рањен“. По другима је ту сахрањена рука Светог Василија Острошког: „Та рука је светитељу отпала, према казивањима мештана села Ћушка, у тренутку када је посветивши се узлетео на небеса“ (Голуб Јашовић: „О именима села Ћушке код Пећи у северној Метохији“). Ипак – у оном дијелу становништва пећког краја које се није иселило остало је живо сјећање на Светог новомученика Василија.

Непосредно поред гроба Светог Василија налазио се и један „турски гроб“ у коме је по предању сахрањен Василијев слуга, који му је остао веран и који је послије мученичке кончине свога господара одржавао његов гроб. Током времена почели су и Турци и Арнаути да долазе на гроб Светога, а онда и да га својатају због овог другог гроба. Било је и покушаја, али безуспешних, да се гроб слуге Турчина прогласи светим мјестом.

По народном предању и обичајима Срба из Пећи и околине, на гроб Светог Василија се највише одлазило уторком и петком, а најпосећенији је био на дан Светог Василија Острошког, када се и месно прослављаo Свети мученик Василије Пекар (слично Светом новомученику Григорију Пећком, који се прослављао на дан Светог Григорија Богослова). По причању две муслиманке из Пећи (Сабрије Салих и неке Емине чија свједочења је 1959. године записао Леонтије Павловић), које су у то вријеме одржавале гроб, сабор је такође био и на Светог Илију (2. август/20. јули) који је „до подне Илија, а од подне Алија“.

Народ је често на гроб долазио у великим групама, кадио га и палио свеће и саборно се молио. Болеснике су водили у трикратни опход – литију око гроба Светога. На гробу је увек горило кандило израђено у виду пространог удубљења које је могло да прими до пола литре уља. Особито су светињу посећивали ђаци и доносили књиге да би их Свети благословио и подарио им способност учења.

По речима Бранке Мреновић (рођене 1949. у Пећи), њу и њену браћу и сестре будила би рано њихова покојна мајка Цвета Јанићијевић (рођена 1929, а упокојила се 1998. године у Пећи), тјерала их да се свечано обуку, и онда су заједнички одлазили до гроба Светог Василија, који је био удаљен пет-шест километара од њихове куће. Тамо би окадили гроб, упалили свијеће и помазали би се уљем из кандила. Ту би се помолили свако за своју потребу и по Бранкиним ријечима, молитва је увијек бивала услишана. Онда би сви доручковали у непосредној близини, а послије ове од Светитеља благословене трпезе враћали би се кући – духовно и телесно укрепљени. Када би напуштали ово свето место зора је тек свитала.

Драгица Поповић је од своје младости па све до бомбардовања 1999. године често посећивала гроб Светог мученика Василија Пећког и молила му се у свакој животној невољи. Помоћ Светога, како каже, није изостајала, а када би се враћала са његовог гроба увијек је осјећала олакшање и спокој.

Њена другарица, Милка Ђукић, са којом је често одлазила на гроб Светог Василија, шездесетих година прошлог вијека осведочила се на свом личном примеру колико је Свети Василије брз да помогне. Наиме, након неколико година брака дошло је до развода, а њен бивши муж отишао је на рад у иностранство. Милка је затражила помоћ код Светог Василија – молила је да јој се муж врати и да не остане самохрана мајка са два сина. Након само три месеца муж се заиста вратио кући, а њихов обновљен брак Господ је крунисао рођењем још једног детета – послије два сина подарио им је ћеркицу. И данас Милка благодари Светом мученику Василију – брзом помоћнику у невољама.

Једном је Драгица Поповић (60-тих година прошлог вијека) код гроба Светог Василија затекла млади брачни пар из Босне. Дошли су на гроб да дарују златни ланчић у знак захвалности. У браку су били четири године и пошто нису могли да имају децу молили су се Светом Василију и добили су сина.

По сведочењу монахиње Ефимије (Марковић), родом из села Накла (у близини Пећи), жене из њеног села и околине обичавале су да иду код Светог Василија на младу недељу и на млади петак. Неки би опет наменили девет четвртака за редом и молили се за војнике и своје ближње који су у војсци и сви би се они живи и здрави враћали својим кућама. Често су заједно са Србима и Албанци из Накла одлазили јутром на гроб Светога.

Добрила Поповић из Накла као дете је имала свакодневне јаке главобоље. Мајка ју је повела у Ћушку на гроб Светог Василија и ту је помазала уљем из кандила. Главобоља је престала и од тада је више никад није забољела глава. Сада Добрила живи у Крагујевцу, има 60 година.

Ако које дете из Накла не би на време проходало носили би га код Светог Василија; три пута би са њим опходили гроб и дете би одмах проходало. Познато је неколико таквих случајева.

Радмили Марковић (рођена 1938. у селу Лугођија код Пећи) се 1970. године често у сну јављала њена покојна комшиница муслиманка (Зика) и тражила од ње помоћ. Радмила је дуго размишљала како да јој помогне. На крају је одлучила да оде на гроб Светог Василија. Ту се помолила за своју комшиницу и више је није сањала.

Син Милоша Чукића из Главичице (село у близини Пећи) боловао је од дечије парализе. Како ту медицина није могла много помоћи, Милош је одвео сина код Светог Василија Пећког и дете је потпуно оздравило.

Митра Мијатовић (рођена 1934. године у оближњем селу Витомирица – данас живи у Пећкој патријаршији) сећа се да се говорило: „Ако те ухвати дремеж код Светог Василија, бићеш исцељен“. То се управо и догодило унуку Милунке Лазовић, која и данас живи у Пећи, када га је почетком деведесетих година прошлог века повела на гроб Светог Василија због тога што је често плакао. Кад су по обичају трикратно обишли гроб, после трећег круга унук је заспао. Ту се нашао један Албанац који јој је рекао: „Добро је што ти је заспао, биће добро…“ И заиста, послије тога дечак више није плакао.

Мирјана Тодоровић, Пећанка која од 1999. године живи у Београду, редовно је одлазила на гроб Светога и молила му се за сваку потребу. Једном је и сама доживела исцељење. На нози јој се појавило мало удубљење и веома јаки болови на том мјесту. Није ишла код лекара већ је одмах отишла код Светог Василија и три пута обишла гроб молећи се. Послије сваког обиласка намазала би болно мјесто уљем из кандила. Болови су престали, а ускоро се и удубљење на нози повукло. Она се још сјећа да је обичај био да се на гроб носи храна и да се ту обедује.

Викторија Стањевић, Блаженка Чукић и Радмила Шуговић такође се сећају својих одлазака на гроб Светог Василија, а Љубица Милатовић памти да је на гроб новомученика Василија ишао и народ српски и албански и да су људи често доносили понеку личну ствар да се на гробу освешта.

Средином осамдесетих година прошлога века примећују се напори Албанаца да Србима онемогуће приступ светињи. Монахиња Ефимија се сећа да је 1985. године гроб Светог Василија био ограђен тарабом, те да тада није могло да му се приђе – „само смо га гледали из аутобуса заграђеног кад бисмо се враћали из школе кући.“ Ова „забрана“ трајала је само неко вријеме, јер су многе Пећанке одлазиле на гроб све до 1999. године када су га, по сећању Бранке Мреновић, Албанци поново оградили. Мирјана Тодоровић која је радила у близини и готово свакодневно пролазила туда сећа се да је 1999. године видела да изнад оба гроба ниче грађевина за коју се понадала да би могла бити црква. Данас се на том месту може видети новоизграђена џамија, али да ли она покрива гробове или је у њиховој непосредној близини без обиласка терена не може се са сигурношћу рећи. Шта се заправо дешавало на гробу и са гробом Светог Василија тих последњих година пред рат можда најбоље казује прича двеју пријатељица из Пећи – Српкиње Драгице Поповић и Албанке Шарибане Плунци – које су често заједно одлазиле на гроб овог пећког Светог да се тамо помоле, свака на свој начин. (Шарибана је често ишла и у Пећку Митрополију – да се моли и пали свеће.) Једном приликом, 1998. године наишле су на гроб Светог Василија „испреметан по албански (што значи да су на гроб положили дуги камен какав стоји на албанским гробовима, а са стране су натрпали земљу како би гроб личио на хумку – као да је неко недавно сахрањен) и на гробу постављено турбе. Шарибана упита на албанског чувара гроба зашто је то урадио. Он јој одговори: „Наши су наредили.“ (Мисли се на УЧК-терористе.) Дошао је, каже, један човјек да га извести шта и како треба да уради. Оне се помолише и одоше. Послије неколико дана пођоше њих две поново на гроб Светог Василија. Кад, гле чуда, све враћено у првобитно стање. Шарибана опет упита чувара шта се догодило. Он одговори: „Не може се Богу наређивати. Дошао је тај човјек поново да ми каже да вратим све како је било – јер мучио се ноћу и није могао да спава.“

*****

Као и у случају Светог мученика Григорија Пећког, први је на култ Светог мученика Василија Пећког Пекара указао српски историчар и академик Ђорђе Сп. Радојчић, а послије њега кратке записе налазимо код богослова и историчара др Леонтија Павловића („Култови лица код Срба и Македонаца“) и јеромонаха Димитрија Плећевића („Српски светачник“), као и код Голуба Јашовића („О именима становника села Ћушке код Пећи у северној Метохији“).

Молитвама Светог мученика Василија Пећког Чудотворца, Господе Исусе Христе Боже наш помилуј нас. Амин.

Тропар Св. новомученику Василију Пећком, глас 7.

Хлеб земаљски готовећи, за Хлебом небеским си жеђао, светлошћу Христовом се испунивши смрти се ниси устрашио, душу своју положивши за ближње своје Царство небеско си задобио, Василије царствоименити, моли Христа Бога да спасе душе наше.

ЖИТИЈЕ СВЕТЕ НОВОМУЧЕНИЦЕ БОСИЉКЕ ПАСЈАНСКЕ

У Пасјану, древном српском селу крај Гњилана на Косову, познатом још из средњег века, живљаше, по пресељењу из кумановског краја у 18. веку, благочестива породица Рајичић. У сиротињском дому са родитељима, браћом и сестром, узрастала је у побожности и благочешћу красна девојчица Босиљка, одликујући се кротком нарави и смиреношћу, трудољубљем и послушношћу. Од малих ногу свикла је да помаже својој матери у свим кућним пословима и око стоке, а оцу и браћи у пољским радовима; на њиви и ливади, у сабирању летине и припреми хране за стоку и огрева за зиму.О празницима је, са родитељима, одлазила на службу Божију, а увече се дуго и усрдно молила пред славском иконом и старим, урамљеним иконама Мајке Божије и свете Петке, које су њени преци донели из постојбине. Њено срце је нарочито пламтело за време божићних и ускршњих празника, када се са породицом и другом сеоском децом причешћивала светим Христовим Тајнама.Када је напунила 17 година родитељи су је први пут повели у Гњилане, на Ивањдан, када се у овој вароши сабира народ из свих поморавских српских села. Једанпут је ишла и на сабор (Светих Архангела) у манастиру Драганац.

Својом наочитошћу и лепотом тела Босиљка није остала незапажена, како од погледа родбине и познаника, тако и незнабожаца. Демонску пожуду према лепој, младој пасјанки показао је неки Арнаутин из Депца и вребао сваку прилику да је насилно уграби. Зато је, заједно са својим рођацима, дуго пратио, када би она, каквим послом, са родитељима или братом излазила изван села. Прилика се том некрсту указала управо када је Босиљка са оцем и братом те кобне јесени денула шуму за зиму код Белог Камена, на Стружинама, далеко изнад села. Неопажено су, загарављена лица, као лукаве звери, тројица Арнаута, на препад, уграбили девојку, пуцајући на њеног оца и брата, и одвукли према Карадаку.

Неколико дана родбина је, са пасјанским свештеником, код турских власти у Гњилану покушавала да докаже да је млада Српкиња насилно отета и одведена у арнаутску кућу. Колебљива и, Арнаутима наклоњена, турска власт је отезала са истрагом и пресудом. Једноставно, препуштали су времену да оконча то насилништво, верујући да ће девојка, због срама од света и родбине, помирити се са судбином. И арнаутске силеџије и турски угњетачи, међутим, нису рачунали на тврду веру ове младе православне Српкиње.

Босиљка је у сасвим страној и туђој, безбожничкој средини трпела силна искушења, увреде и насртаје; уцене и обећања да прими ислам и уда се за насилника. Одлучно и непоколебиво, она је, међутим, одбијала сва наваљивања и понижења, уздајући се у силу Божије милости и наду на спасење. Морили су је жеђу и несаницом; непрестаним дивљачким и демонским насртајима; убеђивањима.

Са Господом у срцу, и молитвом на уснама, млада Српкиња се снажила и одолевала свим искушењима. Губећи, пак, стрпљење, непомени Арнаутин је ђаволски мучио Босиљку, скубећи јој косу и пржећи табане жаревљем; тукући је по лицу и слабинама, газећи је.

Арнаути девојци доводе и неку старију потурчену Српкињу, муслиманског имена, која је наговара да прими „турску веру“ и спасе себе и поштеди своје родитеље. Босиљка остаје непоколебива и чврста: „Ја своју веру имам одговорила је – Не треба ми боља, јер је нема. А што се тиче удаје, ја сам већ заручена – тихо је, са неовдашњим сјајем у очима, узвратила – Ја имам свог заручника…“

На упорно тражење да каже ко је њен изабраник, одговорила је потуркињи: ,,’Ристос је мој изабраник. Ја само њему припадам, ником другом. Ја се не одричем мога Бога и моје свете вере, као ти, коју жалим.“

„Не заноси се црна кукавице; спасавај душу“ убеђивала је ова несрећна жена.

„Тако се не спасава душа – узвратила је млада православна пасјанка – већ се губи.“

„Кајаћеш се смркнуто јој је на крају рекла потуркиња, посаветовавши је: „Узми барем храну и воду; видиш на шта личиш; остала си кост и кожа…“

„Мене Бог храни и поји“ – тихо јој је узвратила и утонула у молитву.

Уследила су нова и жешћа мучења: насилно облачење у димије и навлачење зара на лице; Босиљка је све то кидала и цепала са себе, отимала се; проклињала:

„Убијте ме, убијте! – викала је – не дам се; ја сам хришћанка; ја сам православка. Не дам моју веру, моје српске хаљине… Не дам девојаштво! Само ме мртву можеш!“ – последњим погледом пресекла је мучитеља.

Штићена храброшћу и снагом свише, Босиљка је остала чиста, неокаљана; непоколебана.

Разгневљен, понижен и посустао, Арнаутин је одлучио да је погуби. Позвао је двојицу својих рођака, те су је, везану и изнемоглу, одвукли коњем уз реку Лапушницу и на пропланку, крај пута, довршили свој сатански чин: изболи су је ножевима, бесно вичући: „Смрт Шкињи (Српкињи)!“, а она, добивши нову силу и не осећајући ни ударце, ни убоде, тихо се још једанпут помоливши („Боже мој, сачувај ме до краја; не дај да попустим“) узвикнула: „Није ово смрт за мене, већ живот; ви сте у смрти, заувек; ваше погано племе!“

А када су разјарени овим силним, пророчким речима, дивљачки почели да јој касапе и комадају тело, храбра Пасјанка је испустила своју племениту душу и преселила се у рајска насеља Господња.

Тек после пострадања, Турци су дозволили Босиљкиној родбини и Пасјанцима да телесне остатке ове свете новомученице покупе и чесно сахране поред старе црквице; они су касније, приликом обнове, узидани у храм.

Предање о православном подвигу и мученичкој смрти свете девојке Босиљке и данас живи у Пасјану и целом Косовском Поморављу, о чему сведоче казивања старијих Пасјанаца: Василија – Васе Стојановића и Божидара Ђорђевића. Фрагменти записа прича и путописа – духовника и хроничара, писаца и путописаца (патријарха Павла, Томе К. Поповића, Григорија Божовића), као и необичне фреске (непознатих зографа) у пасјанској цркви.

Тропар Светој Новомученици Босиљки, глас 4.

Девица твоја Исусе Босиљка поје крепким гласом: тебе Жениче мој љубим и тебе тражећи састрадавам ти, и сараспињем и сапогребујем се крштењу твоме и страдам тебе ради да би царствовала у теби, и умирем за тебе да би живела са тобом. И као жртву непорочну прими мене која ти с љубављу припадам, а њеним молитвама као милостив спаси душе наше.

Икона преподобномученице Босиљке у цркви Христовог Преображења у Пасјану, на месту где се верује да је њен гроб