Српско народно јеванђеље – кратак приказ епских песама

Писац: Епископ шабачки Лаврентије

Издавач: Епархија шабачка, Шабац 2014, стр. 432.

Доносимо предговор писца:

Нигде српски народ није тако искрено и дубоко изразио своју душу и излио своја осећања као у својој песми. Осим тога, њоме је опевао и овековечио јунаке и значајне догађаје из бурне, трагичне, али светле прошлости.

Песме најјаче делује на срце и душу човека, јер, по речима песника, што не можеш друкчије рећи, песма збори. Песма је кћи Неба;  дар Божји послан човеку изгнаном из Раја да му ублажи патње у овоме свету.

Не зна се тачно кад су почеле да се појављују епске песме у српском народу. Свакако су људи певали и пре писаних трагова. Историчари сматрају да су Словени још почетком седмог века „радо певали уз цитре“. Теодосије Хиландарац, из тринаестог века, у „Житију Светог Саве“  помиње гусле. Преко њих се  епска песма код Срба највише преносила од личности до личности и са колена на колено, допуњавала и уобличавала. Песмом су наши преци живели и одолевали тешким историјским искушењима. Она је Србину била верни сапутник кроз читав живот, нарочито у оном петвековном тунелу ропства. Тада су се духовне зенице српског народа рашириле, те је почео да назире предмете које није запажао на светлу слободе. И не само да је духовно прогледао, него се издигао до апостолских висина, те је могао да чита небеске прилике виш Србије по небу ведроме, којима су нам наши преци давали сигнале да стресемо ропске ланце. Зато песми и захваљујемо што нас је одржала крај свих зала.

Песмом је Србин живео и, такорећи, дисао; њоме је био пропраћен сваки посао и важнији догађај у животу. Трем у коме жене окупљене око огњишта седећи преду; планине у којима пастири напасају своја стада; шуме кроз које лута самотни путник  - све је пуно песме. – Ово је забележио један странац који је пропутовао кроз Србију почетком осамнаестог века.

Тек крајем осамнаестога века поједини страни путописци прибележавају неке од наших песама које су чули пролазећи кроз Србију. Међутим, највећа заслуга за сакупљање и очување овог нашег народног бесцен-блага припада Вуку Караџићу. Он је половином деветнаестог века сабрао и штампао велики број песама свога народа. Њима се одушевио културни свет Европе тога времена, па су почеле одмах да се преводе на немачки и друге европске језике, и да се штампају.

Вук их је, према садржини, поделио на две врсте: женске – оне које певају младићи и девојке, и мушке – које се певају уз гусле. Оне прве називају још и лирске, јер су, углавном израз осећања, а друге – епске, пошто се код њих више обраћа пажња на садржину него на начин исказивања. Ове последње су, донекле, и наша историја од Немањића до наших дана; наша најбоља и најпотпунија хроника. Нарочито је у њима опевана јуначка борба српског народа за слободу.

Према  времену настанка, Вук их је, још поделио на: преткосовски, косовски и покосовски циклус. И ми, пак, покушавамо у овој књизи да их прикажемо по садржини, али имајући у виду, пре свега, њихов религиозно-морални и васпитни утицај на душу и карактер читалаца, у нади да ће то неко у будућности стручније учинити.

У епским народним песмама велича се Бог, правда, истина, слобода, витештво, мајка и друге  трајне вредности.

Племенита простота, дубоко осећање, високо одушевљење за храброст сјаји из ових песама. Певајући српску славу и српске јунаке, љуте битке, муке свакојаке, гуслар је њима, у време петвековног ропства, будио дух у народу и подсећао на Косово. Тако су оне биле ватра која је тињала испод пепела, те је народ увек био готов да се лати оружја на знак устанка. Због тога је Ламартин и рекао за њих: „Један народ храњен овим млеком, не може никада поново постати роб“. А и сам народ сведочи да су наше име очували само „манастири и криво гудало.“

***

Кроз песму је српски народ чувао и законе своје вере и морала, јер се код нас Библија мало читала због слабе писмености. Она се тумачила у цркви, а код куће – песма.

У овим песмама је Црква светиња, најузвишенија под сунцем; она је мајка свих нас, иако наши преци нису знали исказ оног светог Оца: Коме црква није мати, томе  ни Бог није Отац. Кроз песму су се давно пре писаних књига васпитавали српски нараштаји да треба: бојати се Бога, живети часно и поштено, да је боље изгубити главу него своју огрешити душу. У њима је опевана доброта, љубав, Царство небеско, васкрсење. Тако се српска душа вековима васпитавала кроз ово „Српско јеванђеље“ – дакле, кроз огањ тешке животне и историјске судбине, да би постала јача од громова, чистија од планинских извора и чеднија од сузе девојачке. Примера ради: Јеванђеље по  Матеју: глава 5, стих 7: Блажени милостиви, јер ће бити помиловани: песма „Јетрвица адамско колено“;  Матеј глава 5, стих 9: Блажени миротворци, јер ће се синови Божји назвати – песма „Диоба Јакшића“.

Можда некога збуњује присутност освете код српског народа у прошлости, нарочито у Црној Гори. То је због тога што од пропасти нашег царства није било званичне институције - државе која би правно штитила своје грађане, те се свако морао бранити на свој начин и тражити правду.

Док се год ова песма неговала у српском народу, није било безбожја под српским плавим небом. на зеленим пољима нашим, на обалама валовитих река и жуборних потока наших. Све је свето и честито било и миломе Богу приступачно.

С обзиром на тешке историјске околности кроз које је пролазио наш народ, о овим темама се мало писало. Имајући у виду моћан утицај јуначких епских песама у заштити од моралне кварежи, побудило нас је да вама, деци Светога Саве, данас пружимо управо српску народну поезију као најздравију храну која ће и вас штити од многих непотребних суморних брига данашњице, чувати од искушења и греха, повратити топлину души, гајити љубав и веру према своме роду и отаџбини.

Са том жељом пружамо вам је од срца к срцу, као највеће богатство и дар које имамо и можемо да вам понудимо.