Станимир Спасовић – Србољуб Милетић, Историја Српске Православне Цркве у Аустралији, Новом Зеланду и Јужној Африци, Сиднеј 2008

"Готово свако мисли да је само онако право и истинито као што он зна и хоће. Ја сам се с поглаварима српским разговарао о којекаквим догађајима, где сам и ја с њима заједно био, па не знаду управо да ми кажу како је било."

Иако најмлађа, Српска епархија у Аустралији већ добија своју историју, у овом тренутку најбољу могућу. Десило се то из ентузијазма неколико ревносних људи. Неко би рекао да то и није тежак посао, али подсетимо на мото књиге...

Састављање сваке следеће историје ове Епархије биће лакши посао, јер ће њен аутор имати оријентир.

Православље на подручју Аустралије чине Руси, Грци, Срби. Први Руси долазе, било као истраживачи или као пословни људи. Грци као поморски народ лакше се отисну на далеки пут, а затим пасивност домаћег терена тера их у потрагу за послом. Срби стижу последњи, и у њиховом кретању примећују се три фазе: до Другог светског рата; емигранти по завршетку овог за Србе страшног рата, и економска миграција почев од 60-их година прошлога века.

Емигрантски живот вазда је тежак; без невоље се не креће у туђину и неизвесност. Треба подсетити на податак из књиге да су крајем 18. века први житељи били енглески затвореници, послани у далеки свет да би се растеретили претрпани енглески затвори.

Српска емиграција има своје специфичности - партијске поделе из земље потпуно се преносе и у спољни свет; за њих рат није престајао, и они се "комотно" свађају као да су у својој земљи. На те трајне поделе надовезује се црквени раскол који иде "средином" корпуса српског националног бића и дели га на две једнаке половине, и тад је тешко рећи ко је у праву. Чак ни ауторитет војводе Момчила Ђујића, који је био у посети у Аустралији, није могао допринети превладавању међусобних зађевица.

На ове проблеме надовезује се и питање односа према Цариградској патријаршији. За људе у земљи то је нова тема, чија тежина се не схвата лако, а наука је "обилази" иако чини жалосну страницу црквеног живота.

Стога не чуди јадиковка аутора како је тешко носити се са обиљем материјала, где скоро и да нема објективних списа, него скоро, као по правилу, реч је о међусобним тужбама и одбранама. Кад се савременик ту тешко сналази, шта ће тек да учине потоњи истраживачи. Стога је велика одговорност ових аутора, јер они трасирају пут и одређују начин размишљања будућих.

Са поменутим обиљем извора није у супротности чињеница што се за неке парохије или свештенике не може доћи до података. То су особине текућег живота. Тек каснијим нараштајима све ће бити "јасно". Или бар њима тако изгледати.

Додатну тешкоћу у обради материјала чини и то што је то "кабаста" организација, настала стицајем околности, јер Епархију чине делови различитог историјског искуства (Аустралија - Јужна Африка).

Особитост су и обимне биографије свештеника, где се, мимо манира и очекивања, уносе и детаљи који се у сличним приликама изостављају. Ту су потресне историје, настале у тренутку расцепа Цркве, који има црте жестоког сукоба, те на микро-плану долази до разлаза свештеника и црквене општине, па чак и унутар једне породице. Није се лако снаћи ни у једноставнијим условима. Ту треба додати и занимљив детаљ - емиграција је сама по себи мисионарска, а овде постоје и мисионарске парохије, назване тако јер их чини мали број домова.

Овде је прилика да се саопште и они подаци који шире нису познати, као, на пример, избор епископа Стефана пре монашења. Затим следи кратак прекид рада Призренске богословије (око 1950.г.), начин бежања свештеника преко границе (један свештеник бежи из комунистичке Југославије јер су војне власти три пута - управо на дан храмовне славе - позивале га на вежбу и чак га обријали!)... По сликама судећи, старији парохијски свештеници делују напаћено...

Међусобни сукоби Срба емиграната и комунистички притисак делују до краја 20. века. Кад се помислило да они слабе, дошло је до антисрпског наступа тзв. међународне заједнице. Срећна околност у целој невољи јесте и то да је црквени раскол безболно превазиђен (1992. године).

Да је реч о дијаспори, могло би се закључити и преко самог списка епископа, чије биографије се такође налазе у књизи. Сразмерно велики број и њихов кратак боравак, да би се искористила прва прилика за прелазак на другу епархију. Време које у другим условима могу да покрију две до три личности, овде укључује 15 особа.

Други знак препознавања суштине проблематике јесте приказ на корицама књиге, и иначе у самој књизи, избегличког логора у Еболију (Италија) преко кога стижу главни токови емиграната.

Вредно је подсетити да је књига посвећена двојици ректора београдске Богословије Светог Саве, Јовану Велимировићу и Душану Кашићу, док је уводно слово написао садашњи епископ аустралијско-новозеландски Иринеј (Добријевић).

Док читамо ову историју, а имамо у виду да су доскора постојале две супротстављене епархије, уопште немамо осећај да се оне као такве и обрађују - нема ни сенке потцењивања, бацања кривице на другу, или, пак, лоша реч о било којој од њих, пошто се њихов живот излаже нормално. Ипак, година 1964. је ударила "печат" на црквени живот Срба на овом далеком континенту, јер су се тада (после раскола насталог 1963. г.) свештеници и црквене општине одлучиле "коме ће се приволети царству", којој епархији, патријаршијској или тзв. дионисијевској. Уствари, тај раскол у телу Српске цркве је убрзао настанак ове Епархије која је од 1967. г. била у саставу заједничке Западноевропске-аустралијске, и на њеном челу као први дијецезан успешно делао данашњи епископ шабачки Лаврентије.

протођакон Радомир Ракић