Старац Пајсије

Двадесет петог дана месеца јула, 1924. лета Господњег, у светој Кападокији, тој благословеној земљи на истоку, родио се мали Арсеније (касније отац Пајсије) и тамо први пут угледао светлост дана, светлост чулног сунца, он који је касније требало да светлошћу обасја очи многих људи и одведе их ка Светлости Истинитој. Ко је тада могао и помислити да ће тај благословени младенац постати такав духовни див? Наравно, нико. Нико осим Светог јеромонаха Арсенија, тог доброг фараског пастира, који провидевши ово својим даром прозорљивости, на крштењу, уз многе свете и драгоцене своје молитве, детету даде и своје име.

У првим данима живота детињег, после Малоазијске катастрофе догоди се размена јелинског становништва са турским, када и дете Арсеније са својим благословеним родитељима, Продромом и Евлогијом, осталим сељанима земљацима и великим оцем Арсенијем напустише своје прадедовско огњиште и настанише се у Коници у Епиру.

Тамо, у Коници, Арсеније проведе своје дечачке и младићке године у окриљу брижне породице, у чувању запове-сти Христових, у честитом животу, истовремено помажући оцу на имању. Изучио је четири разреда основне школе и столарски занат, подражавајући и у томе Христа. Одликовао се оштроумношћу, великом способношћу памћења и умешношћу у свему. Као пунолетан, у она тешка времена грађанског рата, бива распоређен у редове војске. Са великом посвећеношћу је служио отаџбини четири и по године, све време као везиста. Бог га је избавио из многих опасности сачувавши га, како би он касније помагао и био подршка и ослонац многима.

Добивши отпуст из војне јединице одлази право на Свету Гору, сада да служи Небеском Цару, и ступа на стадион подвига и девствености са таквом ревношћу по Богу и младалачким жаром, у намери да се храбро бори и ратује са заједничким непријатељем.

Борио се по правилу. Испрва одлази у манастир Есфигмен, у то време један од најбољих, где почиње да се духовно изграђује, поставивши добар темељ – послушност. Учествује на свим дугим свакодневним службама и на свим манастирским послушањима, исцрпљујући се до крајњих граница. Са побожношћу је посматрао све оце монахе и као пчела убирао са цветова врлинâ сваког од њих све оно добро. Није обраћао пажњу на напор, болове, болести, није се чак плашио ни смрти. Пре се може рећи да се смрт њега плашила.

Душа му је љубављу изгарала за безмолвијем. Добивши благослов игумана отиде из манастира и, не задржавши се дуго у манастиру Филотеју и у манастиру Стомију у Коници, удостојава се многољубљеног му безмолвија на другој по имену светој, Богом похођеној гори Синају. Тамо у дивљој и неприступачној пустињи, безводној и каменитој, поживе две године уз огромно самоодрицање, уз откривења божанских созерцања, а да притом напади непријатеља нису изостајали, као ни препуно љубави заступништво Божије. Тамо се радоваше провођењу свог монашког живота више но на било ком другом месту. Но, воља Божија била је другачија: да се „добра голубица“ по-ново врати у „барку“, на Свету Гору, у духовну отаџбину која га и нама показа, као и великом броју хришћана, те постаде отац својим духовним чедима, благоизволевши не само да нам преда Јеванђеље Христово, већ и да душу своју положи за ближње.

Овде у испосници Часног крста, а затим и у Панагуди, отац Пајсије постаје као магнет који привлачи људе. Из дана у дан бива све познатији. Мноштво света долази у његову келију. Сви су са зебњом ишчекивали иза ограде од жице, којом је било ограђено двориште келије, када ће да отвори врата, да угледају његово светло лице, чују његове медоточне речи, осете његову очинску бригу, да их нежно помилује да би им душа смекшала, а осмех се попут цвета расцветао на њиховим лицима, да пронађу решење својих проблема и лека својим ранама.

Старац Пајсије је жртвовао тишину, коју од детињства тако веома љубљаше, и радије изабра да он мало претрпи штету, само да би људи стекли духовну корист. И наста такав призор: људи су, као овце без пастира, хитали ка њему, пастиру добром, који и душу своју полаже за овце.

Године су, међутим, пролазиле. Његова снага је копнела. Број напаћених људи се повећавао. Аутомобил се, како је старац уобичавао духовито да каже, све више „расходовао“ док је путника било све више. За монахе он беше непогрешиви руководитељ у духовној борби. Мирјанима је био учитељ и лекар душа и тела. Према свима брижни, милостиви и попустљиви отац. Само је људе који су желели да нанесу зло Цркви и отаџбини изобличавао и према њима био строг.

Радовао се када би чуо да свештеници ревносно служе у Цркви и помажу људима. Радовао се гледајући монахе који достојно свом призиву проводе свој монашки живот: да имају монашко владање, борбеност и побожност. Такође се радовао када је у данашњем, по много чему трулом друштву виђао мирјане а поготово децу да се држе моралних начела, да имају идеале и да се занимају за духовни живот.

Уопште му се није допадао светски, испразни дух, а поготово код људи који су духовни. Осећао је душевну бол гледајући монахе који су заборавили зашто су отишли у манастир, изгубивши жар прве ревности, који је он неуга-сивим сачувао до краја свог живота.

И сам се радовао свом монашком животу чији је смисао врло добро схватио. Говорио је да је духовни живот – храброст и радост, а не беда. То је, у добром смислу, једна лудост. Лудост по Богу. Из тог разлога је одлазио у планину са бројаницом у руци и молио се за спасење читавог света. Из себе је у потпуности избацио свет, а себе је на тај начин „убацио“ у свет, а да се ништа из света није могло дотаћи његове душе.

Свом својом душом је заволео Цркву која га је однеговала у светом животу и учинила оцем Цркве који својим учењем обасјава читав земаљски шар.

Једном је, наравно, морала доћи кончина, а и то се убрзо догоди. Свим претходно споменутим напорима и болестима придодаде му се најпре болест плућа, а потом и рак дебелог црева, што и означи близак крај његовом животу, а који старац веома прижељкиваше.

Последњих осам месеци подносећи ово последње искушење провео је у женском манастиру Светог Јована Бого-слова у Суротију крај Солуна, чији беше духовни отац, ктитор и оснивач. Тамо усну у Господу и би сахрањен, на месту где почивају и свете мошти његовог светитеља Арсенија Кападокијског. Гроб старчев постаде право поклоничко место, а сестре, као жене мироносице наших дана, непрестано тамо служе док свет у хиљадама притиче гробу светога да испроси исцељење својих душâ и телâ.

Поживе отац Пајсије у овом свету као земаљски анђео. Проводећи живот у манастирском општежићу истакао се својом послушношћу. У пустињи је показао јунаштво додајући подвиг на подвиг. Заблистао је као светлост Христова на небеском своду наше Цркве оставивши нам свој пример као узор истинског монаха, своје учење као драгоцено завештање и своју љубав, ваистину, као завет.

У личности оца Пајсија сви виде човека светог живота, савременог великог светитеља, равночасног са светима из прошлих времена. У свести Цркве то је чињеница.

Са великом радошћу, ево, дочекасмо и од Васељенске Патријаршије пријатну вест о његовом званичном увршћењу у Диптих светих. Зато сада можемо слободно, уз потпуну смелост, да му се и у Цркви Великој молитвено обраћамо: „Светитељу Божији, Преподобни оче Пајсије, моли се Богу за нас.“ Амин.

јеромонах Пајсије, Света Гора, духовно чедо старца Пајсија
превела Марина Вељковић, преузето са: http://www.imepa.gr

Извор: Православље бр. 1152 (15. март 2015. г.), стр. 26–27.