Стогодишњица упокојења знаменитог Архијереја
Епископ др Никодим Милаш (20. март 1915 – 20. март 2015)
Ове године навршава се стогодишњица од упокојења знаменитог далматинско-истарског Епископа др Никодима Милаша (1845 – 1915). Не дочекавши тако жељено ослобођење, умро је на Велики петак 20. марта 1915. године у свом скромном стану у Дубровнику. Вест о његовој смрти, иако ратом захваћеном Балкану, брзо се пронео готово целим јужнословенским простором, a глас саучешћа се чуо чак и из Петрограда.
Последње године свога живота провео је као архијереј у мировини у поменутом граду. Нажалост, као ни раније, ни тада није имао мира, јер је био обележен као особа која има непрестане односе са Београдом и Русијом, због чега је био под сталном присмотром аустроугарске власти. Наиме, за време његовог лечења у Рогашкој Слатини полиција је 23. јула 1914. године провалила у његов стан и запленила готово све што је имао: одела, све списе и писма, као и рукописе који су били спремни за штампање. Оваква репресија најбоље нам показује колико су наши великани, који су били просрпски и пројужнословенски орјентисани, пропатили у годинама пред, али и за време Првог светског рата у Аустроугарској монархији.
Обухватити Милашеву богату животну делатност није нимало лако. Име поменутог знаменитог Архијереја везано је превасходно за изузетног канонског стручњака, који је осветлио православне каноне своме времену, дајући тиме огроман допринос Православној Цркви. Својим пожртвованим радом осавременио је ову научну дисциплину, тако да, без претеривања, можемо рећи да је о многим питањима дао и последњу реч.
Међутим, његова дела су била много шира. Милаш спада у најеминентније и најобразованије личности на Балкану у периоду од последње четвртине 19. века до Првог светског рата. Поред тога што је као Епископ био стални заступник у Далматинском сабору, вредно је помена да је и носилац више значајних ордења, као што су: орден Гвоздене круне II реда, царског руског ордена Св. Ане, командер ордена Франца Јосифа са звездом, српског ордена Св. Саве првог реда и црногорског Даниловог ордена II реда.
Милаш је био истакнути члан два веома важна друштва која су радила на просвећивању народних маса, Матице далматинске и Матице српске, и почасни члан Петроградске и Московске духовне академије наука, Бугарског словенског добротворног друштва у Софији, Свештеничког и монашког удружења у Београду, дописни члан Српске академије наука, члан Друштва новије историје у Бечу и Друштва филохриста у Атини, Српског археолошког друштва и Друштва Св. Саве у Београду. Био је један од главних сарадника београдског Хришћанског Весника, који је уређивао прота Алекса Илић. Српска влада му је 1905. године нудила место београдског Митрополита, а наредне године био је кандидат за карловачког Патријарха.
Никодим Милаш (пре монашења Никола) рођен је 1845. године у Шибенику. Основно образовање је стекао код францисканаца, доминиканаца и језуита на италијанском језику, а богословију је завршио у Сремским Карловцима (1863–1864). На Духовној академији у Кијеву дипломирао је 1871. године са одличним успехом. Његова висока образованост одликовала се знањем класичних (латински и грчки), али и модерних страних језика попут италијанског, руског и немачког. После завршених студија вратио се у родну Далмацију, где је почео да ради као професор, а касније и као ректор Богословског завода у Задру.
У калуђерски чин ступио је 24. децембра 1874. године, за ђакона је рукоположен дан касније. За архимандрита је произведен 6. августа 1880. године, а за епископа наименован је 10 (22) јула 1890. године, хиротонисан 16. септембра у Бечу, а интронизиран 7. октобра исте године у Задру.
Поред професорског рада, активно се бавио и богословском науком, на основу чега је био промовисан у магистра богословља. Захваљујући његовом пожртвованом раду и реформама које је предузимао, Православни богословски завод у Задру постиже процват и велики успех. Високо ценећи овај рад, српска краљевска влада позива га 1886. године да заузме место ректора како би реорганизовао Београдску богословију. Нажалост, у Београду, у који је Милаш стигао са циљем да подари будућим свештеницима поред богословског и класично образовање, бива погрешно схваћен од тадашњих црквених и политичких кругова који су били против тадашње напредњачке власти у Србији. Уследили су оштри напади, како јавни тако и тајни, због којих је напустио српску престоницу већ после прве године рада.
Вративши се у Задар, посвећује се научном раду, који доприноси да стекне још већи успех и углед. Резултат Милашеве научне каријере огледа се у томе што је још за живота постао највећи православни канониста свог времена. Његови научни радови износе преко 180 публикованих расправа, монографија, критичких осврта и прилога.
Бавећи се прошлошћу Далмације, оставља трага и на пољу историјске науке. Најпознатије дело из поменуте научне области, које је наишло на велики одјек у тадашњој јавности, свакако је „Православна Далмација“ (1901). Тако је Лазар Томанови, осврћући се на Милашев живот, 1926. године рекао: За колосални труд његов на пољу црквене историје, сав документован, Бог га је био наградио да остане у читавом православљу понос Српске цркве.
Српски народ се налазио у времену када су се широм Европе будиле национално-препородне идеје. И поред тога што се налазио под аустријском влашћу, Никодим Милаш је значајно утицао на културно, политичко, просветно, једном речју, национално самоосвешћење Срба, како у успостављању идентитета, тако и у побољшању свакодневног живота својих сународника. Захваљујући својој свестраности, активно је био укључен у политичку сцену Далмације ударајући темељ Српске странке и Српског листа/гласа. Бранећи српске интересе у Далмацији, писао је за многе угледне листове свога времена, поред последњег поменутог, и за новосадску Заставу, цетињски Глас Црногорца, Тршћанске новине и др. Иако је био утицајан, како као црквена тако и политичка личност, није био неприкосновени вођа Српске странке као што је био дон Миховил Павлиновић у Народној странци, која после свог раскола постаје искључиво хрватска странка, у том тренутку строго римокатоличког клерикалног опредељења. У потоњем периоду Милаш се све мање мешао у политичка дешавања. Временом је политички сазревао и, попут осталих далматинских политчких првака, како Срба тако и Хрвата, почетком 20. века подржао је политику “новог курса” засновану на јужнословенском концепту српско-хрватског братства.
На културном пољу Милаш је такође неуморно делао. Још по повратку у Далмацију из Русије, заједно са својим пријатељем и професором богословског завода Љубомиром Вујновићем уређивао је последњу 1873. годину Српско-далматинског магазина. У потоњим деценијама значајно је афирмисао српско национално биће, тако што је помагао и подстицао рад српских установа, то јест разних друштава и библиотека у Северној Далмацији. На његов предлог основано је 1894. године прво српско женско друштво у тим делу покрајине, „Друштво задарских сестара Српкиња“, којем је уједно био и покровитељ.
Искуством и знањем које је стекао у сопственом школовању, практично је допринео осавремењавању образовања у Далмацији. Значајно је допринео да се 1897. године у Задру отвори прва гимназија на наставном српскохрватском језику. Будно је радио на сваком кораку на описмењавању свог народа, који је углавном био неписмен, и позивао да се по селима његове родне Далмације отварају школе. Просветљујући свој народ, увек се трудио да сиромашним младићима из Далмације додели стипендије ради школовања, како би касније били културно-просветни светионици свог народа.
Милашева културна просвећеност, која је проистекла из српског и италијанског далматинског поднебља и свакако високог образовања, није увек наилазила на одобравање и подршку средина у којима се налазио. Желећи да што боље унапреди рад како Цркве тако и свог српског рода, често је остајао несхваћен. Неретко је изазивао и љубомору разних људи чиме је стекао и много непријатеља, па због тога можемо и разумети зашто је било много денунцијација на његову личност. Ипак, без претеривања, Никодим Милаш је био најобразованији и најпросвећенији Епископ Српске Православне Цркве свога времена. Нажалост, није дочекао крај Првог светског рата, јер би свакако био најозбиљнији кандидат за новог Патријарха у новоствореној држави Срба, Хрвата и Словенаца.
У световној јавности данас, осим у Београду где једна улица недалеко од Новог гробља носи његово име, нема важнијег Милашевег помена. Такође, како текућа година одмиче, а ближи се стогодишњица упокојења, још увек се не чује глас ниједне институције или организације која би достојно обележила значај овог, у извесној мери и „заборављеног, а знаменитог архијереја“ за Православну Цркву и српски народ уопште. Претпоставити је да ће црквена, али и научна јавност током ове године, макар и симболично обележити лик и дело Епископа др Никодима Милаша како бисмо се барем донекле одужили његовом доприносу Православљу, али и посветили ваљану пажњу српском научном, културном и политичком животу тога доба.
У Београду, о Света Три Јерарха 2015. Др Војин Калинић
