Стручњак: Зашто је Карабах толико важан за хришћанску Јерменију

Салзбуршки арменолог Дум-Трагут у прилогу листа „Фурхе“ о хришћанској историји спорног региона Нагорни Карабах и о улози Јерменске Цркве

Нагорнои Карабах је изгледа изгубљен за Јерменију и постоји претња дадође до  егзодуса из подручја која су раније била насељена Јерменима и која су сада потпала под Азербејџан. Јерменски хришћани напуштају подручја која су додељена Азербејџану прекидом ватре 9. новембра. Поред тога, постоји страх од уништавања вековних хришћанских споменика културе. Ово је нагласила салцбуршки стручњак за Јерменију Јасмин Дум-Трагут у чланку у актуелном издању недељних новина „Де Фурхе“ (четвртак). У њему је објаснила изузетан значај области Нагорни Карабах за јерменско хришћанство и додала да је Јерменска Црква до данас играла активну улогу у очувању ове области.

После ране христијанизације у 4. веку, Карабах је вековима био најисточнији центар јерменског хришћанства. Упркос поновљеним променама владавине, Црква је задржала релативно аутономни положај и могла је то да настави и у 20. веку, чак и  после руског освајања Карабаха 1805: око 1914. године у области Карабаха још увек су постојале 222 цркве и манастири и 188 свештених лица.

Дум-Трагут: „Нарочито је у 19. веку Јерменска Црква у Карабаху сматрана истинским средиштем верског и културног живота. Саборна црква Христа Спаситеља у Шушију, која је и данас седиште Карабашке епархије, потиче из овог доба, 1868. године. Управо је то срце Јерменске Цркве било погођено бомбама 8. октобра 2020. године. Но, већ 14. новембра, након што је примирје било потписано, азербејџански вандали су ту  цркву замазали графитима.

Није верски рат

Упркос томе, арменолог наглашава: "Ово није био верски рат. Овај рат нису изазвали, нити подстакли верски сукоби, иако су верска симболика и осећања бивали више од пуких периферних аспеката етничко-територијалног сукоба током рата."

Као што Дум-Трагут наглашава, мора се узети у обзир и улога Јерменске Апостолске Цркве и њеног свештенства у садашњем рату, као и у свим претходним: „Као и у првом рату у Карабаху (1988-94), осећања су била прожеза посебним обликом верске свести, такорећи религијским национализмом “. Деведесетих година прошлог века, после 70 година совјетске атеистичке индоктринације, овај верски национализам ношен је новопробуђеним верским животом и јачањем Јерменске Цркве.

Дум-Трагут: „Црква је себе видела у улози духовног и политичког вође јерменске нације ослобођене совјетског јарма. Године 1988. године је тадашњи јерменски апостолски католикос Вазген И. Палчјан успео  да националноослободилачки покрет претвори у покрет за оживљавање Карабашке епархије. „Неколико година пре распада Совјетског Савеза, совјетске власти у Москви одлучиле су да гарантују верску слободу у Карабаху и да поново отворе манастире Гандсасар и Амарас“, рекла је салзбуршки арменолог. Архиепископ Паргев Мартиросјан постављен је за првојерарха Карабаха у новембру 1988.

У садашњем рату, Јерменска Црква је провела многобројне хуманитарне акције, с једне стране, али и поставила више од 50 војних капелана на фронт. Двојица њих је убијено. Поред тога, свештеници су се добровољно јавили да оду на фронт ради оружане борбе. Дум-Трагут: "Наоружани свештеници нису ништа необично у јерменској историји. У извештају о верској бици између Јермена и Персијанаца у Аварају 451. године, свештеник Гевонд је постао духовни симбол у борби са крстом и мачем у руци." Чак и током Првог светског рата високи представници јерменског свештенства борили су се на фронту, попут каснијих католика Киликије Карекина И. Ховсепјана (1867-1952), који су лично учествовали у јерменским одбрамбеним биткама против Турака у Сардарапату 1918. и на Карсу 1920. године.

Јасмин Дум-Трагут је директор  Одељења за арменологију и шеф Центар за истраживање хришћанског Истока на Универзитету у Салцбургу. Покренула је кампању помоћи  "#gibHoffnung". Тежиште рада је на помоћи на епархији Тавуш у источној Јерменији, у непосредној близини ратне зоне у Нагорном Карабаху. Требало би да избегличке породице и породице погинулих јерменских војника добију финансијску помоћ, пакете, одећу, да се финансирају склоништа за невољу и снабдети мазиво за грејање за предстојећу зиму. Дум-Трагут такође жели да финансира мале божићне поклоне за децу. Акцију је подржао надбискуп Салцбурга Франц Лакнер.

Извор: катпрес ( с немачког Радомир Ракић)