Свечана академија поводом 175 година Богословије Светог Саве у Београду

Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј присуствовао је синоћ у амфитеатру Православног богословског факултета Универзитета у Београду свечаној академији поводом 175 година Богословије Светог Саве у Београду. После поздравног слова протојереја-ставрофора Драгана Протића, ректора Богословије, уследила је надахнута Светосавска беседа г. Горана Раденковића, професора Богословије, коју преносимо у целини:

Драги гости, Ваша Светости, Господо Архијереји, поштоване колеге, поштовани господине ректоре - домаћине ове славе, мили ученици и студенти, добио сам част да кажем нешто о институцији која слави 175 година постојања. Тешко је стати пред иконостасом живота целог једног народа, мислим на модерну државност од 19. века, који Богословија Светог Саве носи у себи.

Сви знамо мит о Европи. Он јесте мит, али као свака прича има своју дубљу позадину и семантику. У „Метаморфозама" римског песника Овидија можемо да прочитамо да је Европа лутала са другарицама обалама своје родне Феникије. Заљубљени Зевс, преобучен у белог бика, понесе Европу ка пучини која је мамила својим плаветнилом, даљином и неизвесношћу. Пешчана обала је бивала све мања и даља док је Европина туника лепршала на ветру.
Видели смо те сцене код Тицијана, Рембранта и Рубенса. У том миту као да је садржана сва усталасаност идеја које ће родити ову цивилизацију пуну трагања за истинском стварношћу - Боготражитељску цивилизацију - баш као усталасаност Европине тунике на ветру Медитерана.

Ту, недалеко од Феникије, у малом месту поред Јерусалима - Витлејему, пре више од 2000. година родио се Богочовек Исус Христос, светлост истинита која просвећује сваког човека који долази на свет.

Чему ова прича о Европи? Зато што данас славимо 175 година најстарије београдске школе, а по неким дубљим пропламсајима и 200 година, јер је управо европска цивилизација нагнала један хришћански народ да врати стару славу култивисану хришћанством и високим критеријумима које нам је највећи Србин Свети Сава задао и чије име носи ова институција.

Темељи европске цивилизације, колико она то признавала или не, јесу хришћански темељи. Динамика јудеохришћанства, прецизније Христове цркве, у синтези са хеленском мишљу створила је овај свет каквим га ми знамо. Први српски министар просвете - попечитељ просвешченија - био јеромонах Доситеј Обрадовић који је основао ову школу, 1811. године, али је убрзо угашена због краха Првог српског устанка. Истинске темеље Богословије успоставиће митрополит Петар Јовановић 1836.

До 1871. године Богословија Светог Саве била једина школа у Кнежевини Србији у којој су припремани учитељи и свештеници за Кнежевину и за неослобођене српске земље.

Богословија је 1920. премештена у Сремске Карловце, а престала је са радом на почетку Другог светског рата. Рад је обновљен 1949. године у манастиру Раковица. Године 1957. године школа је пресељена у нову зграду на Карабурми, коју је пројектовао чувени архитекта Александар Дероко, а која је оригинална синтеза византијске и српске дворске архитектуре.

Реч „богословија" и „богословље" превод је грчке речи „теологија". Први пут се помиње код великана грчке философије Платона и односи се на митско и култско говорење о боговима. Ту реч нећемо наћи у Библији у првим вековима хришћанства, већ тек код Блаженог Августина који ће је увести у званичну употребу.

Од тада ће та реч бити одомаћена, па ће и Црква назвати своје велике теологе - богословима. Због узвишеног звања, ако тако можемо да кажемо, биће шкрта, па ће само тројицу увести у ред богослова: Светог Јована Богослова, љубљеног ученика Христовог, Светог Григорија Богослова, патријарха цариградског (4. век) и Светог Симеона Новог Богослова (11. век). Мада је било и биће много богослова који ће много пута и на различите начине богословствовати о Богу и славити и прослављати „дивног Бога у светима својим, Бога Израиљевог".

Можда је најбољи кратки програм какви богослови треба да буду дао архимандрит Фирмилијан, некадашњи ректор Београдске богословије: "Богословима сем доброг успеха у наукама, нужно је и примерено владање да би били у истину богослови. Много што-шта ђацима других школа може бити дозвољено, вама се забрањује јер сте богослови. Ви сте ђаци који о Богу слове, тј. који о Богу уче и говоре. Зато морате имати чиста уста и чисто срце. Богослов се учи да друге људе учи и руководи како ће на земљи бити срећан и на небу спасен, па не сме мислити о кавзи, инату свађи, мржњи, освети, а добрим делима и примерима мора претходити."

Сви митрополити београдски после Петра Јовановића, били су ученици Београдске богословије, њени професори, чак и њени ректори. У време оснивања националних културних институција - Српског ученог друштва, Друштва српске словесности, па и Српске краљевске академије, Народног музеја, Народне библиотеке видно место у њима заузимали су професори и ученици Београдске богословије. Учествовали су у оснивању Лицеја и других школа, подржавали национална добротворна друштва, штампање првих књига, а и сами су писали, преводили, на сваком месту вршили су црквено просвећивање народа.

У 175 година дугој историји ове институције у Београду предавало је низ наших националних и културних посленика. Наставници које не памти само Богословија, већ и национална историја, били су свети владика др Николај Велимировић, др Никодим Милаш, Стеван Мокрањац, Јосиф Маринковић, Војислав Илић, прота Стева Веселиновић (брат књижевника Јанка Веселиновића), књижевник Светолик Ранковић, ава Јустин Поповић, блаженопочивши патријарх Герман, епископ далматински др Иринеј Ђорђевић, епископ шумадијски академик др Сава Вуковић, академик др Димитрије Богдановић, професор Владан Поповић, професор Властимир Ђорић и други.

Не поменусмо многе значајне наставнике и професоре, нека их помене Господ у царству своме јер ту је и обећање апостола Павла „да оно што ухо људско не чу, а око људско не виде - то уготови Бог онима који га љубе".

Богословија Светог Саве је 1986. године, од стране Светог архијерејског синода, одликована Орденом Светог Саве првог реда, највишим признањем Српске православне цркве.

У Богословији су се одржавале књижевне вечери, професори су активно учествовали у духовно-културном раду Београда. Богословија има свој хор који узгаја музички опус Стевана Стефановића Мокрањца, који је живео и умро као њен професор. Баш на овом месту, пре више од 100 година, записана је и нотирана богослужбена поезија и теологија сабрана у Мокрањчевом „Осмогласнику", који је права теолошка ризница.

Овде су и наши драги садашњи ученици за које верујем да ће бити со земљи и светлост свету. Не мислимо да ужижемо светиљку, да је кријемо и под свећак мећемо, него желимо да наша славска светлост светли. Да људи виде наша добра дела и прославе Оца који је на небесима.

Нека јубилеј Богословије Светог Саве буде схваћен као молитвено сећање и окупљање око Христа Божије премудрости, која нас окупља снагом своје кенотичне љубави јер, како рече апостол Павле, љубав никад не престаје. Знање ће престати, пророштво ће нестати, језици замукнути, а нама сад остају вера, нада и љубав. Али је љубав највећа међу њима.

„Сеи ден јегоже сотвори Господ возрадујемсја и возвеселимсја воњ", каже псалам.

Радујмо се будућности јер хришћанство је будућност човечанства. Поздрављам Вас радосном хришћанском славском анафором - Христос посреди нас! Хвала Вам на пажњи.

У наставку свечаности наступио је Београдски мушки хор и прваци народног позоришта - Рада Ђуричин и Љубивоје Тадић.