Сведочанства која подсећају и опомињу
Пред „Изабраним делима“ протојереја-ставрофора Саве Б. Јовића
У издању реномиране издавачке куће „Православна реч“ из Новог Сада пре само неколико дана изашла су из штампе „Изабрана дела“ протојереја-ставрофора Саве Б. Јовића у осам књига. Из ове, са правом можемо рећи, мале библиотеке проговара богато животно искуство свештеника, пастира, духовника, али и радника на пољу црквене администрације, који данас учествује у одговорној дужности на месту главног секретара Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. Такође, један истраживачки допринос и пишчево бављење одређеном тематиком, допуњује његово лично искуство исказано у једној половини објављених књига. У овој књижној збирци се провлаче две нити: лична исповест сужња који је искусио притисак богоборног комунистичког режима непријатељски расположеног према Српској Православној Цркви, нарочито према њеним свештенослужитељима и осећај за историографију. У групу исповедничке прозе, документоване доцнијим истраживањима, што архивским, што личним успоменама које су уследиле, спадају: Анђели звериње куће, Записи из зеничке тамнице и Утамничена Црква.
У књизи Анђели звериње куће, аутор исповеда своје затворско искуство, исповадајући Христа Цара над царевима. Кроз служење своме роду и вери Светосавској, писац је исповедио Бога ранохришћанских мученика, можда и више јер је комунистички тоталитаризам умео да буде мрачнији и свирепији, много пута подмуклији, од гордог човекобоштва паганског римског ћесара, чији су прогони хтели да униште Цркву несвесан да јој ни врата Адова не могу наудити. Поменуте књиге, сада већ добар наративни историјски извор писцима и истраживачима савремене историје нашег народа, који се посебно баве политичком репресијом и тлачитељским односом идеологизованог режима према појединцу, значајне су утолико више јер се тај режим и његов сатанистички систем доживљава из перспективе Христољубивог свештеника. Друштвени положај Цркве у Титовој Југославији био је наметнут прописима из књишких извора доктрине „усрећитеља“ човечанства и пропагатора класног ослобођења. Црква је, према њиховом мишљењу, остатак реакционарног режима, она је на страни противника револуције, она је један део старих времена – тврђава капитализма или упориште националистичког Српства опасног по мир и толеранцију прокламованог, а никада постизаног „братства и јединства“.
Отац Саво Б. Јовић је рођен на празник Св. Саве Првог, архиепископа и просветитеља српског, 1954. године у Милином Селу код Лопара, у подножју опеване Мајевице, у крају који је рађао бунтовне и поносне Србе. Ухапшен је 15. маја 1980. године, након сахране диктатора Јосипа Броза Тита. Сведочанство о монтираном процесу и умешаности Српкиње судије, Србина јавног тужиоца и Срба поротника који су, кроз осуду свештеника своје непрактиковане вере, исказивали оданост новом времену и његовим крхким вредностима.
Свештеник Саво Б. Јовић, после изречене пресуде од 6, а потом од Врховног суда смањене на 5 година затвора, упућен је у зенички казамат, који је грађен још у кримогеној Аустро-Угарској монархији, у коме је издржао 4 године, 6 месеци и 15 дана.
Даље, у књизи Анђели звериње куће отац Саво сведочи да су „иноверни“ били понекад према њему човечнији од Срба задојених комунистичком идеологијом. Иначе, то је била пракса да своји прогоне своје. Потресан је опис Свете тајне исповести и Причешћа из кога се види да је прота смисао свог страдања видео у прослављању Господа и у пружању помоћи затвореницима који су му се исповедали и којима је некада и само његово стрпљење да их саслуша (све њихове злочине због којих су ту) било довољно да се растерете бремена које их је годинама притискало.
Ова проза сведочи о ништавности зла, о величини правде и о неухватљивости живота људског ума. Она доноси сву лепоту људског постојања, трагизма овосветског битисања, нашег балканског посебно.
У мултиконфесионалној Босни и Херцеговини, у времену када је Титов режим стварао муслиманску нацију, када је социолошки пројекат југословенских комуниста градио посебни национални идентитет босанско-херцеговачких муслимана на бази религиозне општости ислама као светске религије, много шта је било апсурдно, илузорно, али тада за државни систем друштвено пожељно и на крају оствариво. У времену када су хоџа и фратар били у затвору због „антинародног рада“, повезаности са својом екстремном емиграцијом, отац Саво Б. Јовић је ухапшен по „националном кључу“ да се покаже како је и српско-православна страна умешана и да има своје по друштво опасне представнике, мада су и ти „будни чувари“ били свесни да је позадина тога била у потпуности неоснована, као што је то било, истине ради, и код многих хоџа и римокатоличких свештеника.
Књига Утамничена црква је мала историја страдања свештенства Српске православне цркве у политички монитраним процесима. Написана са искуством сужња и мартира, а допуњена архивским истраживањима, на крају се преточила у добар историографски есеј. Ова књига је на средокраћи добре истраживачке публицистике и модерно писане историографије онако како то захтевају критеријуми савремене документарне прозе о савременим политичким приликама. Прво издање је изашло деведесетих година прошлог века, дакле, без велике историјске дистанце; у времену када појам „транзиција“ није био ни у најави, када је велики део протагониста идеологије „Црвене интернационале“ још увек у својим рукама имао реалну политичку власт. Аутор се тада изложио додатној опасности и могућој освети система који је полако, али сигурно тонуо. Ова књига је најавила способности оца Саве Б. Јовића, или боље речено пробудила у њему правог историчара, писца способног да увиђа ствари (еис теорео, увиђати, како би био изворни старојелински појам и етимолошка тежина речи историја).
За књигу Записи из Зеничке тамнице сажету и најтачнију оцену дала је књижевни критичар Љиљана Шоп, када казује да су записи проте Саве „узбудљиви психолошки медаљони, приповетке у класичном смислу те речи, исповести људи који су препуштени себи самима и равнодушности друштва које их кажњава, не удубљујући се у случајеве и њихову непоновљиву индивидуалност. Страсти и мотиви појединаца, примитивизам, злоба и равнодушност околине, нехај или окрутност закона и његових представника – све то одређује, сплетом случајности и нужности људске судбине“.
У овој едицији, надаље нижу се књиге: Кроз Босански Огањ, Христов Светосавац Михајло Пупин, Свитање у Предвечерје, Свети Исповедник Варнава Епископ Хваостански и Етничко чишћење и културни геноцид на Косову и Метохији од 1945. до 2005. године, ретка тематска збирка докумената из новије, на жалост тешке и чемерне историје српског народа XX века. За књигу Кроз босански огањ примећено је, сасвим тачно, како пише на једном месту професор Растко Јефтовић да је то „прва књига на српском језику о последњем ратном сукобу, деведесетих година прошлог века, у Босни и Херцеговини. Роман је сав реалистично интониран и у њему је примењени поетски говор познат као техника сказа; то је говор обележен максималном аутентичношћу изражавања јунака, као да је текст скинут са магнетофонске траке, а описи као да су настали од фотографија ратних призора“.
За наративни поступак романа Свитање у Предвечерје, већ цитирани ауторитет књижевне критике Љиљана Шоп вели: „Приповест тече као исповедање, дуги монолог седамдесеточетворогодишњег Иље Шубарића, дођоша у банатско село Јабучарево после Другог Светског Рата, исповест превасходно покајничка а не одбранашка“. Јунак овог романа је жртва прелести и лажи комунистичког система и његовог противчовештва. Биографије Михаила Пупина и свештеномученика епископа Варнаве Настића показале су да аутор уме да изађе из психологизоване стварности и сасвим реалистично пише о личностима из новије српске историје. У центру казивања није само Михаило Пупин као научник, већ и као човек вере Православне и Светосавске. Важност зборника докумената о Косову и Метохији који се односи на раздобље од шездесет година 1945-2005, је књига за коју је Високопреосвећени митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић истакао да се: „из ње очевидно и јасно види да данашња етничка и свака друга неравнотежа на овом судбинском европском простору није последица природног процеса и здравог историјског развоја, него перманентног насиља, изгона, отимања и уништавања Српског народа, његових светиња и добара“.
Разлог за ово и овакво издање је тај што су неки од поменутих наслова доживели по пет, шест и седам издања, чији тиражи су били убрзо распродати, што сведочи да је реч о штиву које народ разуме, тражи и за које има интересовања. На енглески језик преведене су две књиге: Етничко чишћење и културни геноцид на Косову и Метохији од 1945. до 2005. године и монографија о Епископу Новомученику Варнави Настићу, човеку који је богословски промислио историјску улогу комунизма и њену псеудорелигиозну и погубну духовну суштину, јер заговара „царство небеско на земљи“ и „материјално благовање“. Владика који није правио компромисе са режимом него га је разобличио и због одговорне истинољубивости, a не неког каприца, страдао. Књига је учинила пресудно у установљењу званичног култа и прослављања Светог Варнаве српског као светитеља, новомученика и исповеника XX века.
Овде, у овој едицији, на једном месту имамо сабрану вредну прозу, аутобиографску и искуствену, документовану, проверену и романсијерску.
Радован Пилиповић
