Сведочење Виторке Старовлах, супруге протојереја Јеремије

У ноћи између сриједе 31. марта и четвртка 01. априла 2004. године око 01,00 час после поноћи пробудила нас је звоњава телефона, што нас је уплашило, с обзиром да нас у то доба ноћи нико не позива. Будући да нам је млађи син био на путу, помислила сам да му се није шта десило па сам са нарочитом бригом пробудила супруга који је чврсто спавао. Он је кренуо према телефону који се налази у дневном боравку. Још сам чула неко комешање у тим тренуцима, али не могу да кажем какво јер сам се тргла из сна. Можда је то била бука напољу, можда звукови хеликоптера или возила, не знам засигурно.

У тренутку када смо Ацо и ја били у ходнику, одјекнула је страшна експлозија, а око нас је све сијевало и чули су се неки пуцњи. Тада сам рекла Александру да се склони. Чула сам како Јеремија некоме из кухиње говори: ''Ми ћемо вам отворити! Зашто то радите!'' Угледавши једног војника како прелази преко Александрове собе према нама ја сам се у том тренутку склонила у спаваћу собу. За мном је ударивши од врата упао један војник са тамно-зеленом униформом и пушком упереном према мени рекавши ми: “Sit down!” Одмах затим су се чули страшни повици и урлање војника а скоро истовремено снажно јаукање Јеремијино. Сина нисам чула. Јеремија је болно и језиво јаукао и говорио: ''Пустите ме! Шта ми то радите!'' А они су наставили да вичу на њега. Јеремија је некад тихо јецао а онда све јаче јаукао и урликао. И молио. Нисам могла да истрпим те урлике Јеремијине од којих се утроба цијепа па сам пошла према том војнику који ми је само узвикивао“Sit down!”. Један други војник у једнакој униформи је напола отворио врата спаваће собе и провирио према мени. Како сам клечала пред овим војником молећи га да ме пусти да видим супруга, погледавши поред његових ногу видјела сам непомичну главу свога сина на ходнику. Тада сам молила и преклињала уз плач да ме пусти или да ме убије. Јеремија је за све то вријеме јечао и уз крике кумио да га пусте. У једном тренутку овај војник је, ваљда уморивши се, подигао чизму на кревет и упереном пушком у мене звјерао по плафону не обраћајући пажњу на моје преклињање. У једном тренутку зачула сам звуке апарата који подсјећа на апарат за реанимацију. Прво сам чула раван звук, а онда и испрекидане звуке на основу чега сам закључила да покушавају да Аца врате у живот. Затим сам чула звук хеликоптера и преклињала сам Бога да их што прије њиме пребаце до болнице. Јеремија није престајао да јауче. Тако су га и изнијели. Наш сат у спаваћој соби је показивао да је било 2,15 часова.

Протојереј Јеремија Старовлах и његов син Александар опорављају се у тузланској болници од повреда које им је нанео СФОР

Када се звук хеликоптера удаљио, ушао је један наоружани војник у маскирној униформи. Не сјећам се шта ми је рекао али сам закључила да говори нешто што је подсјећало на српски језик. Преклињала сам га да ми каже због чега су мучили мога мужа и убили сина. Питала сам га и да ли он има мајку и шта мисли како би његовој мајци било да је гледала непомичног сина како лежи а да јој неки страни војник не дозвољава да га види. Он није одговорио, само је слегао раменима и рекао отприлике: ''Ми не пуцали''. Ја сам одвратила: ''А чиме сте их онда убили''. Затим ме је питао ме ко све живи у кући и да му напишем имена и годишта. Иако су ми се руке тресле то сам и брзо учинила мислећи да им је то хитно потребно ради њиховог збрињавања. Он је питао отприлике: ''А ко ово вама'', и показујући на имена, ''ко ово, а ко ово?''. Одговорила сам да су ми то муж и син и показала и на своје име. Питала сам га гдје су их одвели и јесу ли живи. Он је одговорио да су одвезени у сарајевску болницу и да су живи, да су добро, као и да ће за два сата доћи по мене да ме одведе да их и сама видим. Онда је тај војник са осталима отишао а ушла је жена у маскирној униформи и неки мушкарац који се представио као преводилац. Ја сам и даље клечала у спаваћој соби подно кревета и држећи крст и молитвеник молила се Богу. Преводилац је питао како сам. Ја сам плакала и рекла: ''Мој син је мртав! Зашто су га убили кад он ни мрава не би згазио!'' За мужа, не знам зашто, нисам тада ни питала. Вјероватно због тога што сам га чула како јауче па сам се надала да ће ипак остати жив. Ова дјевојка је стално понављала: ''I’m sorry, I’m sorry”, и чинило ми се да јој је заиста било жао. Клекнувши поред мене, извадила је свој молитвеник из ранца а и неку амајлијицу, иконицу или крст – нисам сигурна шта – и молила се са мном. Мало затим сам журно пошла до иконостаса у дневној соби. Она ме је пратила. Покушала сам да прислужим кандило, али како су ми руке дрхтале то је било немогуће учинити. Онда је она узела шибицу и прислужила кандило. Онда сам окадила иконе и кућу, па се помолила пред Господњом иконом, иконом пресвете Богородице, пред светим Николом, нашом крсном славом и пред светим Савом. Ова дјевојка је стајала пред иконама са мном једно вријеме, а онда је питала да ли да остане са мном и даље или да зовем неке пријатеље. Ја сам одговорила да ми засад нико не треба и да хоћу да останем сама с Богом у молитви за сина и мужа. Она је изашла а прије тога преводилац ми је рекао да ће ускоро доћи ''ваша'' полиција ради увиђаја. Након тога устала сам и с крстом у руци пошла ходником. У ћошку с лијеве стране између малог тоалета и кухиње наишла сам на локву крви. Сагела сам се и видјела и комаде косе. Знала сам да је ту био сабијен у ћошак Јеремија. Зидови су били умрљани крвљу около. Између зида и ормара у ходнику крај Ацине собе видјело се да је он ту био притиснут. Видјела сам и неке маске и неке цијевке. Све у крви. Зидови около исто тако. Кућа је демолирана. У осјећају очаја и немоћи чула сам и хистеричан смијех неких војника који су још увијек стајали у ходнику зграде. Када сам их чула почела сам да их презирем. Али сам се брзо тргла и замолила Бога да из мога срца истјера сву мржњу да не би Он ускратио своју милост према Јеремији и Ацу. Рекла сам нека им Бог опрости јер не знају шта чине. Тада сам телефонирала свом млађем сину који је био у иностранству на службеном путу. Рекла сам му да се нешто страшно десило и да се хитно мора вратити. Објаснила сам шта се збило а он је питао неколико пута ''Зашто мама?!''.Одговорила сам да не знам. Војнике мало затим нисам више чула, али су у кућу, тј. у спаваћу собу, ушла два човјека, један у полицијској униформи а други у цивилу. Било је између 4,30 и 5,00. Овај у цивилу ми се представио, не могу да се сјетим како. Питао ме је да ли смо пружали какав отпор. На то сам му са запрепаштењем на његово питање узвратила: ''А какав отпор!'' Ми смо из сна устали, у пиџамама. Рекли су ми да ће сада полиција доћи да обезбиједи локацију и да изврши увиђај. Око 5,00 часова позвала сам манастир Добрун. Јавио ми се отац Михајло, објаснила му шта се десило и замолила да се моле. Ја сам гледала на сат и чекала кад ће онај војник доћи да ме води да видим Јеремију и Александра. Он се није појавио, а око 6,30 зазвонио је телефон. Јавио се неки човјек по имену Митхат, или нешто слично - нисам сигурна - који ми је рекао и за коју новинску агенцију ради. Углавном, позив је долазио из Сарајева. То сам закључила по томе што и на фиксном телефону на дисплеју излази идентификација броја. Он ме је питао да ли ме је контактирао Сфор и да ли знам гдје су ми син и муж. Одговорила сам да не знам, али да ми је један војник рекао да су пребачени у Сарајево и да га чекам да ме води тамо. Тада ми је овај човјек рекао да је он звао Сфор и да их је питао да ли су јавили породици, а да је с друге стране добио одговор: ''Да, да, јавићемо ми њима''. И још ми је рекао да је сазнао да су они у тузланској болници, да су живи и дао ми је број телефона ове болнице. На томе сам му била захвална. Питао ме је и да ли имам и ћерку. Одговорила сам: ''Не, имам сина''. ''Па добро је'', каже, ''јер да је он био ту и он вам је могао страдати''. Позвала сам болницу и представила се. Тада ми је неки доктор рекао да су они примили неке тешко повређене особе у критичном стању али да не знају о коме се ради. Рекао ми је да су их снаге Сфора око 3,00 часа убацили у болницу као вреће. На питање доктора ко су ове особе, војници су им одговорили: ''Ен.Ен 1'' и ''Ен.Ен.2''. Рекао ми је и то да су они мислили да се десила нека тешка саобраћајна несрећа и да податке о овим особама чују од мене по први пут.

Видео снимци о њиховом пријему, колико сам обавијештена, постоје у служби за односе са јавношћу Универзитетског клиничког центра у Тузли. Већ око 5,00 часова у порту наше цркве стигао је наш митрополит Николај, али га у наш дом нису пустили због увиђаја.

Виторка Старовлах