Свеколико Православље сабрано под небом Србије

31. Децембар 2013 - 10:54

Поводом 17 векова права на слободно исповедање вере

Током 2013. године Црква је обележавала 1700 година од доношења едикта о праву на слободно исповедање хришћанске вере. Њено Тело са свим њеним удовима, епархијама, парохијама и благочестивим народом широм васељене обележавало је овај значајан историјски догађај из 313. године када је Свети цар Константин, рођен у данашњем Нишу, издао документ у Милану – Милански едикт. Свет више није био као пре. Време се рачунало на време до Константина, које је обележило тровековно гоњење и убијање хришћана и време после Константина када је хришћанство добило слободу да исповеда своје учење и „да не треба апсолутно никоме одбијати право (слободу) да следује и изабере побожност и веру хришћана” и да приступи оној вери за коју сматра да му је корисна. За хришћанску веру је пострадало много мученика, али је њиховим мучеништвом хришћанство просијало и обасјало нови пут за читав свет.

У наше време, када обележавамо 1700 година од права на слободно исповедање хришћанске вере, прогон и страдање хришћана не престаје, иако се свакодневно говори и пише о миру и слободи, о љубави међу људима, без обзира на то које вере, нације и боје коже били.

На хришћанском саборном окупљању од 4–8. октобра лета Господњег 2013. у Београду, Нишу и Подгорици узнета је молитва Господу за веру и Цркву, за Православље, за васцели хришћански свет и све народе васељене.

*  *  *

Централна и завршна прослава 1700-годишњице Миланског едикта почела је 4. октобра лета Господњег 2013. доласком православних Првојерараха у престони град Београд.

Његову Свесветост Патријарха васељенског и цариградског Вартоломеја са пратњом на писти београдског аеродрома Никола Тесла дочекао је Његова Светост Патријарх српски Иринеј, у пратњи Његовог Преосвештенства Епископа бачког Иринеја, министра спољних послова Републике Србије Ивана Мркића и Константиноса Икономидиса, амбасадора Грчке Републике у Београду.

У пратњи Његове Свесветости допутовали су архимандрит Вартоломеј, главни секретар Светог Архијерејског Синода Васељенске Патријаршије и Симеон Франдзелас.

Његову Свесветост Патријарха Вартоломеја дочекала су деца обучена у српске народње ношње, са хлебом и сољу, уручивши му и букет цвећа, а у холу аеродрома поздравило га је свештенство Архиепископије београдско-карловачке. Добродошлицу су му пожелели Епископи шумадијски Јован, браничевски Игнатије, рашко-призренски Теодосије, аустралијско-новозеландски Иринеј, јегарски Порфирије, моравички Антоније и ремезијански Андреј, као и др Милета Радојевић, директор Канцеларије за сарадњу са Црквама и верским заједницама.

У Београд су допутовали Његово Високопреосвештенство Митрополит пергамски Јован и Високопреосвећени Митрополит француски Емануил, чланови делегације Васељенске Патријаршије.

Његову Светост Патријарха московског и све Русије Кирила са пратњом дочекао је Његово Преосвештенство Епископ бачки Иринеј, док су у вип-салону високог госта поздравили добродошлицом Његова Светост Патријарх српски Иринеј, амбасадор
Руске Федерације Александар Чепурин и Александар Антић, министар саобраћаја у Влади Србије. У пратњи руског Патријарха налазили су се Митрополити волоколамски Иларион и солнечногорски Сергије, протојереји Николај Балашов, Андреј Милкин и Игор Јакимчук, ђакон Александар Волков и други великодостојници.

Поглавара Свете Руске Цркве, по древном обичају, дочекала су деца обучена у српске народње ношње, која су Патријарха московског Кирила послужили хлебом и сољу уручивши му букет цвећа и јабуку.

У холу аеродрома Његову Светост Патријарха московског поздравили су свештеници Архиепископије београдско-карловачке. Добродошлицу драгом госту из Русије упутили су и Њихова Преосвештенства Епископи: рашко-призренски Теодосије, аустралијско-новозеландски Иринеј, јегарски Порфирије, моравички Антоније, протојереј Виталије Тарасјев - старешина Подворја Московске Патријаршије у Београду, као и др Милета Радојевић, директор Канцеларије за сарадњу с Црквама и верским заједницама.

Патријарх Кирил је изјавио да је срећан што може да учествује у свечаностима поводом 1700-годишњице Миланског едикта и буде заједно са другим представницима православних Цркава нагласивши:

„Ово је заиста историјски догађај, јер је пре 1700 година римски император Константин Велики потписао документ који није само легализовао хришћанство у Римској империји, већ је и поставио основу посебних односа световне власти и Цркве. Тај модел односа, који је касније развијен у Византији, постао је фундамент цивилизацијског развоја Европе.”

Поглавар Руске Православне Цркве је такође рекао: „Данас када неки доводе у сумњу актуелност овог хришћанског извора европске цивилизације, ми, православне Цркве и сви хришћани Европе, морамо помоћи нашим савременицима да разумеју и осете колико је овај извор важан у формирању духовног и моралног профила Европљана.”

Руски патријарх Кирил је оценио да је један од резултата тог догађаја и 1025-годишњица крштења Русије која је недавно прослављена у Москви, Кијеву и Минску. Нагласио је да жели током посете Србији са српским Патријархом Иринејем и руководством Земље размотри оне проблеме које брину Српску и Руску Цркву.

„Срећан сам што могу да се сретнем и са представницима других Цркава које ће учествовати у овом свечаном јубилеју”, казао је у свом обраћању Руски патријарх Кирил.

У Београд је истог дана допутовао Митрополит варшавски и све Пољске Сава (Хрицуњак), поглавар Пољске Православне Цркве. У пратњи Његовог Блаженства били су викарни Епископ Георгије Панковски и протојереј Георгије Дорошкевич. Пољску црквену делегацију је на аеродрому Никола Тесла поздравио Његова Светост Патријарх српски Иринеј са Њиховим Преосвештенствима Епископима бачким Иринејем, шумадијским Јованом, аустралијско-новозеландским Иринејем и ремезијанским Андрејем.

Његово Блаженство су такође дочекала деца у народним ношњама, хлебом и сољу.

Његово Блаженство Митрополит Сава је докторирао на Православном богословском факултету у Београду. Замонашен је у манастиру Раковици. Из поштовања према оснивачу Српске Цркве узео је монашко име Сава.

Преузвишени бискуп Мајкл Скот Џоинт, у својству личног изасланика Архиепископа кентерберијског Јустина Веблија, представник Енглеске цркве је допутовао у Београд. Бискуп Мајкл је био дугогодишњи бискуп винчестерски и представник своје Цркве у Дому лордова. У Београд је такође допутовао пречасни Ги Лиагр, председник Конференције европских цркава у Женеви. Високе госте је на аеродрому дочекао Његово Преосвештенство Епископ аустралијско-новозеландски Иринеј, као и ђакон Ивица Чаировић.

Његово Блаженство Архиепископ Нове Јустинијане и свег Кипра Хризостом II и Архиепископ атински и све Јеладе Јероним допутовали су у Београд. У пратњи Његовог Блаженства Архиепископа кипарског били су Епископ арсинојски Нектарије и архиђакон Кипријан. Његово Блаженство Архиепископа атинског пратили су Митрополит месинијски Хризостом, архимандрит Јероним, архиђакон Епифаније, као и Трандафил Георгусис и проф. Христо Бонис. Високопреосвећени Митрополит пергамски Јован Зизјулас, члан делегације Васељенске патријаршије, допутовао је у Београд истим авионом.

Високе госте и њихову пратњу на аеродрoму је дочекао поглавар Српске Православне Цркве Његова Светост Патријарх српски Иринеј, у чијој пратњи су се налазили Епископи: бачки Иринеј, браничевски Игнатије, врањски Пахомије, аустралијско-новозеландски Иринеј, јегарски Порфирије, ремезијански Андреј и други. На дочеку се налазио и амбасадор Грчке у Београду Константин Икономидис, као и др Милета Радојевић, директор Канцеларије за сарадњу са Црквама и верским заједницама.

Његово Блаженство Архиепископ Тиране и све Албаније Анастасије (Јанулатос), поглавар сестринске Албанске Аутокефалне Православне Цркве, такође је допутовао у Београд. На аеродрому Никола Тесла Архиепископа Анастасија су дочекали Његова Светост Патријарх српски Иринеј и Епископи: шумадијски Јован, аустралијско-новозеландски Иринеј и бихаћко-петровачки Атанасије.

Архиепископ албански Анастасије познат је по свом научном и мисионарском раду; он је управо обновитељ Православне Цркве у Албанији која се још шездесетих година 20. века прогласила првом атеистичком земљом света. Писац је многих књига на грчком, енглеском и албанском језику.Његови теолошки радови су превођени и објављивани на српски језик.

Његово Блаженство Патријарха Светог града Јерусалима и све Палестине Теофила III у пратњи Архиепископа константинског Аристарха и архиђакона Атанасија Теофила дочекао је добродошлицом Његова Светост Патријарх српски Иринеј са Епископима бачким Иринејем, браничевским Игнатијем, јегарским Порифиријем и др. Дочеку је присуствовао и др Милета Радојевић, председник Канцеларије за односе с Црквама и верским заједницама при Влади Републике Србије.

ДОГАЂАЊА У БЕОГРАДУ

Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил, заједно са званичном делегацијом Руске Православне Цркве, посетио је 4. октобра 2013. године, одмах по приспећу, манастир Раковицу у Београду. На гробовима блаженоупокојених патријараха српских Димитрија и Павла Поглавар Руске Православне Цркве служио је помен.

Taкође, Патријарх Кирил је посетио– по доласку у Београд – храм Свете Тројице на Ташмајдану, Подворје Руске Православне Цркве у Београду на канонској земљи Српске Православне Цркве. Ту руску цркву су 1924. године саградиле избеглице из царске Русије које су – спасавајући главе од Октобарске револуције – свој нови дом нашле у Србији и Краљевини СХС.

Патријарха Московског и све Русије, који је у храм дошао у пратњи Митрополита волоколамског Илариона, дочекао је старешина Подворја РПЦ у Београду протојереј Виталиј Тарасјев. Међу верницима и свештенством Руске и Српске цркве били су и амбасадори: Русије Александар Чепурин, Белорусије Владимир Чушев и Украјине Виктор Недопас, потпредседник Скупштине Републике Србије Ненад Поповић, представници културног, политичког и привредног живота и руске дијаспоре. Након заједничке молитве Патријарх Кирил је казивао:

„Сећам се и прве посете овоме храму после трагичног бомбардовања Србије. Тада су ми рекли да је страдао и храм и да захтева велику оправку и обнову. Када су се отвориле двери овога храма, ушао сам и видео последице варварског бомбардовања центра Београда – моје срце се стисло. Али, милошћу Божијом, уз помоћ људи који су тада били спремни да подрже Руску Цркву у њеном стремљењу да обнови своје Подворје у Београду – то добро дело се остварило.”

Патријарх је захвалио пастви и старешини храма Свете Тројице, протојереју Тарасјеву на труду, молитви, верности Цркви и чувању Православља.

Благосиљајући Патријарх Кирил је узвикнуо: „Нека Господ чува Србију и њен благочестиви народ, Русију, Украјину, Белорусију и целу историјску Русију на коју се шири пастирска брига и љубав мајке – Руске Православне Цркве.”

Патријарх је у знак сећања на боравак, цркви Подворју поклонио икону Тихвинске Мајке Божје. „Прилазећи овој икони, сећајте се наше земље, наше Цркве и вашег Патријарха. Нека Господ чува свакога од вас од злих околности овоземаљског живота, ојача вас у вери, дарује вам душевни мир, здравље и радост у срцу”, пожелео је патријарх Кирил.

ДОКСОЛОГИЈА У САБОРНОЈ ЦРКВИ

Доксологијом у суботу, 5. октобра, у београдској Саборној цркви отпочела је завршна прослава поводом 1700- годишњице Миланског едикта

На петнаест минута пре почетка овог чина благодарења и узношења молитви да се ово благо дело обележавања годишњице Миланског едикта успешно заврши, оглашавала су се звона са свих београдских цркава, за све време док су Патријарси, Архиепископи и други представници помесних православних Цркава, као и високи представници других хришћанских Цркава, улазили у овај храм. Црква је била препуна благочестивим верницима који су се радовали овом чину, а и сама природа је од себе, Божјом помоћи, подарила прекрасно сунчано време после силних кишних падавина претходних дана.

У цркви служби доксологије и благодарења присуствовали су: Патријарх цариградски и васељенски Вартоломеј, Патријарх јерусалимски Теофило, Патријарх московски и све Русије Кирил, Архиепископ кипарски Хризостом, Архиепископ атински Јероним, Митрополит варшавски и све Пољске Сава, Архиепископ Симеон, мјестољубитељ митрополитског трона Православне Цркве Чешких земаља и Словачке, Архиепископ тирански и све Албаније Анастасије, умировљени Архиепископ прашки Христофор. Служило је свештенство Архиепископије београдско-карловачке.

Такође у храму били су присутни: Митрополит пергамски Јован (Цариградска Патријаршија), Митрополит француски Емануил (Цариградска Патријаршија), Митрополит гвинејски Георгије (Александријска Патријаршија), Митрополит аркадијски Василије (Антиохијска Патријаршија); Епископ сафитски Димитрије (Антиохијска Патријаршија), Архиепископ константијски Аристарх (Јерусалимска Патријаршија), Архиепископ катарски Макарије (Јерусалимска Патријаршија), Митрополит волоколамски Иларион (Московска Патријаршија), Епископ солнечногорски Сергије (Московска Патријаршија), Митрополит видински Доментијан (Бугарска Патријаршија), Епископ велички Сионије (Бугарска Патријаршија), Митрополит зугдидски Герасим (Грузијска Патријаршија), Епископ арсинојски Нектарије (Кипарска Архиепископија), Митрополит месинијски Хризостом (Грчка Архиепископија), Епископ вилидски Астије (Албанска Православна Црква), викарни Епископ Георгије (Пољска Православна Црква)

Доксологији су присуствовали архијереји Српске Цркве: Митрополит загребачко-љубљански Јован, као и Епископи: сремски Василије, бањалучки Јефрем, канадски Георгије, новограчаничко-средњозападноамерички Лонгин, источноамерички Митрофан, бачки Иринеј, зворничко-тузлански Хризостом, тимочки Јустин, врањски Пахомије, шумадијски Јован, браничевски Игњатије, далматински Фотије, бихаћко-петровачки Атанасије, ваљевски Милутин, рашко-призренски Теодосије, западноамерички Максим, аустралијско-новозеландски Иринеј, јегарски Порфирије, моравички Антоније, липљански Јован и ремезијански Андреј.

Од представника других хришћанских Цркава био је присутан лични представник Његове Светости папе Франциска кардинал Јозеф Томко, надбискуп београдски Станислав Хочевар и други бискупи, међу којима и генерални викар београдске надбискупије монс. Леополд Рохмес и друге високе свештене личности.

Свечаној доксологији је присуствовао и лични изасланик Његове Милости Архиепископа кентерберијског Јустина Велбија – бискуп винчестерски Мајкл Скот Џоинт, као и генерални секретар Конференције европских цркава Ги Лиагр и представник генералног секретара Светског савета цркава високопречасни протојереј др Данијел Буда.

Такође, доксологији у Саборној цркви присуствовали су и акредитовани амбасадори у Београду.

Поздрављајући овај свечани сабор, Патријарх српски Иринеј је рекао:

ПОЗДРАВНО СЛОВО ПАТРИЈАРХА СРПСКОГ

„Ваша Свјатешества, Ваша Блаженства, Ваша Високопреосвештенства, уважени представници Римокатоличке, Англиканске, Протестанске цркве и других хришћанских заједница, представници Исламске заједнице, Ваше Екселенције, драги свештеници, браћо и сестре.

Благодарим Господу што нам је дао изузетан дар, што нас је удостојио благодаћу својом да данас у престоном граду Београду дочекамо, поздравимо и угостимо највише представнике наше Свете Православне Цркве, на челу са Његовом Свесветошћу Архиепископом цариградским и Патријархом све васељене, господином Вартоломејем...

Сабрани да јубиларно и молитвено прославимо велики и изузетан догађај везан за историју хришћанства и историју наше Цркве. Реч је о једном догађају везаном за проглас и Указ великога и славнога цара Константина, који је 313. године издао познати Едикт о слободи исповедања вере, давању права да се хришћанство и Црква Христова изједначи са другим религијама.

Када узмемо у обзир време које је претходило овом великом догађају, то је време страшнога и крвавога гоњења Цркве и хришћанства пуна три века, онда схватамо колико је важан овај догађај. Он је поделио свет на време до Константина и време после Константина.

Овим царским Едиктом отворена су широм врата у Европи и свету да се хришћанство као новооткривена религија јавно и слободно проповеда, и да хришћани могу слободно и јавно упражњавати начела своје вере.

На темељима Едикта, овога прогласа, постављени су даљи основи хришћанске цивилизације и културе која од тада, ево, траје пуних 17 векова, све до наших дана. Обележавање овог догађаја започели смо овде у граду Београду, а сутра, Божјом милошћу, идемо у древни град Наисус, данашњи Ниш, у којем је рођен славни равноапостол, Свети цар Константин.

Ово је јединствена прилика за нас православне да се сакупимо, да се ближе упознамо, и да сагледамо прилике и време у коме живимо, време у коме се примењују, али и оспоравају многе хришћанске вредности. Исто тако, ово је прилика да се лично упознамо са представницима других Цркава, Римокатоличком, Англиканском и Протестантском, и другим верским заједницама; да заједнички размотримо шта нас то раздваја и да изнађемо пут и начин о новој сарадњи и, по вољи Божјој, превазиђемо многе проблеме који су до сада били присутни у животу хришћанских заједница.

Tо је не само наша жеља, него, верујемо, жеља Божја, жеља Онога који нас је послао у овај свет и који је основао Цркву своју и Себе за свагда учинио присутним у њој. Прилике у садашњем свету су такве да Црква има огромно поље делатности и да нам пружа свој допринос у служби мира и свега онога што је потребно за достојан живот човека као лика Божјег.

Молимо се Господу да благослови ове наше жеље, а наше је да учинимо прве кораке ка зближавању, јеванђелском дијалогу и јединству. Са овим жељама молимо се Господу да благослови ово свето сабрање, да умножи јеванђелску љубав међу нама и тако допринесемо ономе што је данас најпотребније – миру и благостању народа Божјег.

Поздрављајући Вас, желимо Вам свима добродошлицу у нашем граду, у нашој Отаџбини, а посебно наставак нашег рада у граду Светог цара Константина, Нишу.

Благослов Божји нека је на свима нама, да нас прати у овом времену, не само данас, него сада и свагда и у све векове. Амин. Добро дошли!”

Његова Свесветост Патријарх цариградски и све Васељене Вартоломеј поздравио је све сабране на овом сабору Православља, где су узнете молитве благодарности Господу за веру и Цркву, за Православље.

БЕСЕДА ПАТРИЈАРХА ВАРТОЛОМЕЈА

 „Велики си Господе и чудесна су дела твоја! Ниједна реч није довољна да опева сва чудеса Твоја.

Блаженејши Архиепископе пећки, Митрополите београдско-карловачки и Патријарше све Србије, веома љубљени и часни брате саслужитељу Наше Светости и Наше сабраће помесних најсветијих православних Цркава, Господине Иринеје.

Са крајева васељене благодат Пресветог Духа сабра нас данас овде у Београду, како бисмо заједнички пошли у древни град Ниш, родни град Светога и равноапостолнога Константина Великога, и како бисмо заједнички прославили, по Вашем љубазном братском позиву, 1700-ту годишњицу од дана када су он и његов савладар Ликиније заједно потписали познати Милански едикт, и како бисмо једним устима, једним срцем славословили Онога, Који чудеса велика и дивна дела чини, и Који свагда брине се за добро непорочне Невесте своје, најсветије наше Православне Цркве, Господа Човекољупца Исуса Христа.

Чињеница је неоспорна и непорецива, Свјатјејши, Блажењејши, Преосвјашчењејша браћо и сапастири, да нити светске историје усмерава Отац наш небески, користећи свагда и свугде као своје органе одређене личности, понекад угледне, а понекад, по светским мерилима, неугледне или, штавише, безначајне, а понекада на први поглед личности које немају везе са вером, или су равнодушне према „вредностима” које цени овај „свет”.

У случају издања Миланског едикта, толико исходишно значајног за ход Цркве у свету, Божја премудрост и промисао одредила је најпре једног неправедног човека, човека који је до краја свога живота остао идолопоклоник, лош човек, Галерија, који је нешто пре своје смрти (из овде оближње нама Сардике, данас Софије) 5. маја 311. године донео свој едикт који дарује толеранцију до тада ужасно прогоњеним хришћанима, и то прогоњеним и страдајућим на свеколиком простору мученичкога и мученичком крвљу натопљеног нашег Истока.

А затим су надахнута двојица савладара, сацарева, Константин и Ликиније у Милану издали свој едикт фебруара 313. године.

Ми данас, живећи у сасвим другачијим условима, можда нисмо у стању да појмимо дубину и висину, а ни највишу могућу важност и значај издања овог документа, овог едикта. Црква је у току три читава века подносила ужасна гоњења, једно за другим; гоњења која је спроводила Римска светска империја, која је владала гвозденим законом, те су милиони пастира Цркве и обичних верника сваког узраста и свакога друштвенога статуса жртвовали и свој живот за љубав Христову и у знак своје непоколебиве истрајности у верности вери Јагњета Божјег закланога за живот света мира и архимученика Цркве Господа Исуса Христа.

Ми, наравно, не бисмо могли, свако од нас појединачно данас, да подражавамо примере ових древних мученика ако озбиљно узмемо у обзир људску слабост и непостојаност, чиниоци који су створили у историји Цркве један не тако малобројан сталеж којим се мучила од раскола древна Црква, а то је био слој такозваних „палих”-lapsi, оних који су се били одрекли Христа током гоњења. Ако се удубимо у црквену историју, само тада ћемо моћи да схватимо нову ситуацију која је била створена за ход Цркве, захваљујући историјском Миланском едикту, а ми смо и дошли у Србију, сабрани свеколиким Православљем под небом, да се поново овде молитвено присетимо значаја тога догађаја, тога едикта, да заједно као на општем сабору, сабрању, узнесемо благодарност Богу којем се клањамо и Светој Тројици, који нам дарује штедро богате дарове неисцрпне милости трпљења и милосрђа свога.

Познато је и осведочено, људи, браћо, да, без икакве сумње трајни удео и стална слава Цркве јесте крсно мучеништво њено, а да ће коначни тријумф њен доћи, као што очекујемо по вери нашој, есхатолошки, у Другом доласку Христовом. Уосталом, сјајан пример имамо у свакодневним гоњењима и мучењима; ужасним мучењима која су претрпела наша једноверна браћа за своје сведочење Крста Христовога у току неколико деценија непосредно пре нашега времена, а и до дана данашњег таква гоњења и страдања трпе наша једноверна браћа у многим подручјима васељене, као и у наше дане на Блиском истоку и у Африци.

На овом пољу, Ваша благословена светосавска православна Српска Црква, носећи на себи трагове рана Христових и ране од клинова од његовога страдања, подражавајући и идући заједно са својом Мајком Црквом, Црквом константинопољском, заиста је у стању да пред престолом Божјим покаже реке мученичке крви, и облак сведока древних и савремених мученика својих, закланих за сведочанство Исусово (Књига Откривења, глава 24).

Господ је потврдио да није дошао на земљу да донесе мир по мерилима палога света, него да донесе духовни мач. Божански мир је нешто што треба схватити на другачији начин и класификовати на начин непојмљив за овај свет; непојмљив за очи „света” затворене због неверја. „Беше светлост истинита, која обасјава свакога човека који долази на свет. У свету беше и свет кроз Њега и кроз њу постаде и свет Га не позна. Својима дође, а своји Га не примише, а који Га примише даде  им власт да буду синови Божији, који верују у име Његово” (Јеванђеље од Јована, глава 1, стих 9-12).

Ето, браћо, тајне премудрости и силе Божје и мира Божјег. Свет прима Онога којега види и од којега има корист, и то обично материјалне. Хришћанин православни, не препознајући трепавицама својих очију него жудњом и чежњом срца свога верујући, вером препознајући, прима оно што није видео, што не види, Господа, Тело и Крв Његову, на опроштај грехова и на живот вечни. Опроштај и вечност, али опроштај претпоставља истинско и делатно покајање, вечност пак претпоставља веру, срце добро, срце као у новорођенчета, срце мученика, срце које љуби, срце које лебди изнад вештаства овога света.

Константин Велики је од многих својих савременика био оптужен због издавања Миланског едикта. Истина је да би живот Цркве, путеви религије уопште, били сигурно другачији без благовременог и правовременог активног присуства овога равноапостолног човека на сцени светских збивања и процеса. Разни евнати, досими, јулијани, порфирији, јероклити, гибони, ни на који начин не могу да умање изразиту свест Цркве о личности Константина Великога, јер критеријуми ових људи се разликују суштински од мерила света. У вези са тим на карактеристичан начин пише Епископ исповедник Иларион Троицки. Најбоље тумачење Миланског едикта дао је сам Константин Велики својим ставом према Цркви. Милански едикт може се сматрати за доказ искреног потчињавања силе пред Истином, власти пред Црквом, земље пред Небом, царства пред свештенством.

Ваше Блаженство, браћо Предстојатељи православних помесних Цркава, сви ми одазвали смо се Вашем позиву, налазимо се пред Вама са поштовањем и у братољубљу. Свако од нас приноси сведочење и мучеништво своје Цркве и наших народа у прошлости, садашњости и у нашим временима.

Силници и властодршци овога света али, нажалост, и многи међу нама хришћанима, хитају некуда често обузети гордошћу која пониче са земље, и зато нису у стању, понекада уопште нису у стању да данас виде камен одваљен од гроба Васкрслога Христа, то јест, да виде Васкрсење, да виде Чудо, силу Божју која управља свим у свету – силу Господа Исуса.

Веома често и ми смо у недоумици о Жељеноме. Можда нисмо ни дошли, можда не долазимо као што бисмо били дужни увек са једноставним у срцима нашим скривеним миром вере, светим миром вере, да бисмо могли досегнути Жељенога. То жељено или тај жељени је Христос, а жељено је слобода Цркава и наших верника свагда је долазила, недалеко у прошлости, а долази и у наше дане. Кад говорим о прошлости, мислим на седамдесетогодишње катакомбе у животу наших помесних Цркава. А долази Жељени у часу у који Га нисмо очекивали, као крадљивац у ноћи, као што ће доћи Цар Славе, као муња у онај последњи дан да суди живима и мртвима.

Ето зашто се налазимо са Вашим Блаженством, и ми православни Предстојатељи и наши народи исповедамо заједно са Вама веру нашу. Дошли смо не да славимо, него да прокламујемо: гле, сада је време благопријатно, сада је дан спасења! И овај који говори уместо било којег другог поздрава у име свих поздрава Вашем Блаженству, мученичком духовном вођи православних Срба, пружамо пред Вама ово сведочење, ово размишљање, да бисмо наоружани знацима и чудесима заједно ходили на проповед Јеванђеља.

Рођени у Нишу, Константин Велики, човек који је видео обличје Крста на небу, који је као апостол Павле своје призвање примио не од људи него од Бога, Апостол међу царевима показује и нама правац, пут и призвање да у Крсту, на Крсту и Крстом задобија се победа, тако да не мислимо да су Јеванђеља бунцања, као што су у први мах помислили ученици Христови чувши за Васкрсење, него да видевши Господа Васкрслога, прославимо у себи чудесна дела Божја.

Молимо се да Господ Бог сачува неповређено, целовито и у миру духовно плодотворећу и правоуправљајућу Реч Истине Божије, мученичку и мученичком крвљу натопљену српску земљу, Српску Цркву која странствује на тој српској земљи и која је угостила нас. То је братска сестринска љубљена Православна Црква Ваша, а молимо се и да Господ просветљује свеколику, често јадну и из дана у дан све више дехристијанизовану васељену.

Дај, Боже, да апостол Христов међу њима, Константин Велики, као што је руци Божијој поверио царствујући град који се назива Цариград, тако да повери и његовој моћној заштити свеколику христољубиву Србију и њен благочестиви народ, да опорављени од гоњења и страдања, људи ове земље и овога народа остварују врлински и стваралачки хришћански живот, да исцеле ране прошлости које су јој нанели, њеном телу, њеној Цркви, непомазани или, како народ у неким крајевима каже, немиросани гонитељи вере.

Ваистину смо уверени црпећи силу из духовних закона да ће Свети Константин кога светкујемо и освештане Цркве гоњења допринети благодаћу Божијом исцељењу рана и завидном духовном и материјалном обновљењу Србије, а прве знаке као прве пролећне цветове духовне обнове већ примећујемо. Ти знаци унапред нам најављују пролеће које почиње код вас. Тако нека и буде.”

После одслуженог Чина доксологије, поглавари Цркава и њихове пратње упутили су се у Патријаршију прекопута, где им је свечани пријем приредио поглавар Српске Православне Цркве, Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Иринеј.

ПРИЈЕМ КОД ПРЕДСЕДНИКА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ ТОМИСЛАВА НИКОЛИЋА

Председник Републике Србије Томислав Николић jе био домаћин свима гостима, учесницима обележавања годишњице Миланског едикта у Палати Србије 5. октобра.

Поздрављајући високе госте Председник Србије, Томислав Николић је рекао:

„Ваша Свесветости, Ваша Блаженства, Ваша Узоритости, Господо епископи,

Опростите ми што ћу започети цитатом из посланице апостола Павла Римљанима: „Царство Божије није ни јело ни пиће, него праведност и мир и радост у Духу Светоме. Јер који овим служи Христу, угодан је Богу и људима вредан. Старајмо се, дакле, за оно што доприноси миру и узајамном напретку.” За овим столом нас није окупило ни јело ни пиће, већ оно што доноси највише мира и напретка – саборност. Зато је саборност – та узвишена реч која нас уједињује у вери, људскости, доброти, посвећености – данас у Палати Србија, за овим столом, међу Вама, реч која ће у историји моје земље одјекивати у вечности.

Хвала Вам што својим присуством величате овај српски дом. Колико сте сви Ви једнаки и различити, толико су и грађани Србије блиски и једнаки у својој различитости. Тако је било и тако ће бити вековима. Темеље такве Србије поставио је Константин Велики који је рођен у Србији, у Нишу.

Прилика да Србија буде дом саборности поводом седамнаест векова од доношења Миланског едикта, част је и, верујем, заслуженo поверење да као добри домаћини заједно подсетимо свет на један од најзначајнијих докумената цивилизације. Милански едикт смо обележили у складу са оштим приликама у Земљи – скромно и поносно. 

Колико год се односио на право хришћана да слободно у Римском царству славе Христову веру, Милански едикт је у својој бити превазишао питање слободе вероисповести, превазишао своје доба и постао прича „о човеку и човечности”, како би рекао наш нобеловац Иво Андрић, „брдо са ког се више и даље види”, како промишља владика Његош, ”слово о љубави и праштању”, како нас уче Немањићи - од Светог Симеона чијих се девет векова од рођења подудара са јубилејом Миланског едикта, до његовог потомка деспота Стефана Лазаревића.

Узвишеност сваке речи коју је потписао Флавиус Валериус Константинус Августос, успоставила је систем вредности који од дана доношења до краја света важи за сваког хрићанина, али и за сваког човека без обзира на веру. Јер, шта је узвишеније од прихватања различитости, од философије толеранције, од спознаје да људске заједнице могу живети у миру и напретку само ако прихватају и уважавају једна другу.

Нажалост, постоји један део Србије у коме је Србија спречена да спроводи своја веровања и своје законе. На светом Косову и Метохији време је враћено у период пре Миланског едикта и православно хришћанство преживљава дане тешких искушења.

Хвала Вам на подршци коју нам дајете да опстанемо и сачувамо нашу колевку хришћанства. Помажете Србима који верују у Божју правду, и зато се наша химна зове „Боже правде”.

Наздрављам, зато, свету једнаких, сваком човеку који ће, вођен порукама Миланског едикта, с вером у Бога, пронаћи мир у себи, мир око себе, мир међу људима свуда и увек.

Опростите што још једном цитирам апостола Павла: „Молимо се јединоме премудроме Богу, кроз Исуса Христа, њему слава у векове”.

На многаја љета, живели!”

Васељенски патриjарх Вартоломеj jе у здравици поручио да хришћанска и филантропска политика Kонстантина Великог треба да представља пример за углед сваком политичком вођи, са циљем да се дође до друштва коjе живи мирно и плодотворно.

„Ниjедан прави хришћанин ниjе представљао елеменат туђ миру, неприjатељски расположен према ближњем и удаљеноj браћи по човечанскоj природи. Сваки човек за верног хришћанина представља љубљену и поштовања достоjну икону Божjу,” казао jе патриjарх Вартоломеj.

Прослава jубилеjа Mиланског едикта, према његовим речима, jесте повод да хришћански свет ревидира своj ход кроз историjу и да се свим силама бори за превазилажење дискриминациjа, а све ради грађења праведниjег света у коjем ће превладавати слобода човека као личности.

Изражаваjући задовољство због тога што ће присуствовати прослави у Нишу, Васељенски Патриjарх jе рекао да jе Србиjа земља се великом и дубоком хришћанском традициjом, коjа заузима истакнуто и угледно место у православном свету, и да jе веома
често била излагана искушењима за своjу верност православноj вери и стога дала хиљаде мученика.

Патриjарх московски и све Русиjе Kирил jе у своjоj здравици поручио да питање чврстих гаранциjа заштите историjског наслеђа Српске Православне Цркве и безбедности православних Срба треба да буде jедна од приоритетних тема у политичком диjалогу о будућности Kосова и Mетохиjе.

„Желимо да Вас уверимо, Председниче, да смо са Вама у борби за опстанак вашег народа на прадедовскоj земљи и да ћемо се за то молити Богу. Чувамо веру православну, остаjемо оно што jесмо, и у то име подижем ову здравицу,” поручио jе руски Патриjарх.

Патриjарх српски Иринеj је упозорио у здравици да се Kосово налази у истом оном стању у коjем су се налазили хришћани у време пре доношења Mиланског едикта и изразио наду да ће свет видети и сагледати да jе Kосово српска света земља - српски Jерусалим.

„Mи се морамо борити да очувамо наше светиње на Kосову, да очувамо наш народ коjи вековима живи на тим просторима. Немамо ништа против народа коjи jе данас насељен тамо, сматрамо да има места и за jедне и за друге,” истакао jе патриjарх Иринеj.

Oн jе, такође, изразио очекивање да ће уз помоћ православних земаља бити сачуван идентитет Православне Цркве и њено право на постоjање на Kосову и Mетохиjи, али и захвалио изасланику Ватикана на томе што Света Столица ниjе признала независност Kосова и Метохије.

Свеправославно хришћанско сабрање поводом обележавања Миланског едикта у Нишу

СВЕЧАНОСТИ УОЧИ ПРОСЛАВЕ

Христова Васељена данас свечано прославља, Небеску Царицу Пресвету Богородицу која Иконом својом многа чудеса учини; њима украшена Свештена обитељ сићевачка као лучезарна звезда од чудесног Богоматериног образа засија. Приђите, верни, новојављеном извору оздрављења, да у молитвама завапимо: Спаси од невоља слуге Твоје, Пресвета Богородице.

(Тропар глас 8. - чудотворној Икони
Пресвете Богородице Сићевачке)

Октобра 3, 2013. у 17 часова Његово Преосвештенство Епископ нишки Јован (Пурић) са свештенослужитељима и вернима из Ниша дочекао је у храму Светих цара Константина и Јелене чудотворну икону Пресвете Богородице Сићевачке. Владика Јован и верни помолили су се Матери Божијој прочитавши и отпевавши Благовештењски акатист, а затим је Епископ поучио окупљене проповеђу и упутио позив свима православним верницима и људима добре воље у Нишу да узму молитвено учешће у наступајућим празничним данима у граду Нишу.

Икона Пресвете Богородице Сићевачке настала је у 19. веку у Русији да би у Сићевачком манастиру била од 1917. године. За ову икону су везана сведочанства о чудотворним исцељењима.

*  *  *

Октобра 4, с почетком у 8 часова, Његово Преосвештенство Епископ нишки Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светих равноапостолних цара Константина и Јелене. Са Епископом су саслуживали високопреподобни архимандрит Јероним, постављени телетархис најављеног евхаристијског сабрања православних поглавара, и свештенослужитељи из Ниша и околине.

Владика је поучио окупљене и позвао поклонике, које ових дана Ниш очекује у великом броју, да у програм свог боравка у родном граду Св. цара Константина обавезно уврсте и посету светињама у околини, као што су манастир Покрова Пресвете Богородице и манастир Светог Романа у Ђунису.

*  *  *

Родни град Светог равноапостолног цара Константина имао је радост да прими 4. октобра део Часног Крста и Десницу Светог Јована Крститеља. Древне светиње стигле су у пратњи Његовог Преосвештенства умировљеног Епископа захумско-херцеговачког Атанасија на нишки аеродром „Константин Велики”, где су дочекане од стране Епископа нишког Јована, градоначелника проф. др Зорана Перишића и челника града Ниша. Мошти су наставили пут Саборног храма, где су биле изложене до суботе увече 5. октобра када су пренете у храм Светих цара Константина и Јелене. Епископи су прочитали Акатист Часном Крсту и коленопреклоно се помолили са сабраним свештенством, монаштвом и верним народом.

*  *  *

Руку Светог Јована Крститеља су са острва Родоса, а преко Малте, бежећи од Турака, донели су у Русију малтешки витезови. Овде су их на царском двору оставили заједно са честицом Христовог Крста и иконом Богородице Филерусе. Руски цар Николај II је подарио ове светиње краљевској породици Карађорђевић. Почетком Другог светског рата млади краљ Петар је све ове три светиње оставио у манастиру Острогу.

*  *  *

Више од 5.000 људи окупило се 5. октобра у Нишу где су, упаљеним свећама, формирали крст у оквиру акције „И ја сам део крста”.

Људи су се окупили испред цркве Светог цара Константина и Јелене, на углу Булевара Немањића и Сремске улице. Скуп су организовале Српска Православна Црква и нишка Општина Медијана.

У НЕДЕЉУ, 6. ОКТОБРА 2013. ГОДИНЕ, ТОРЖЕСТВЕНО ОБЕЛЕЖЕНА У НИШУ 1700-ГОДИШЊИЦА МИЛАНСКОГ ЕДИКТА

Светом архијерејском Литургијом, којом је началствовао Његова Свесветост Патријарх васељенски Вартоломеј, у Нишу је испред храма Светог цара Константина и Јелене одржана централна свечаност обележавања 17 векова Миланског едикта.

У Светој Литургији, служењем на српском, грчком, црквенословенском и арапском језику, саслуживали су патријарси јерусалимски Теофил, московски и све Русије Кирил и српски Иринеј, као и архиепископи помесних православних Цркава.

Из Српске Православне Цркве: Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, Његово Преосвештенства Епископи: бањалучки. Јефрем, новограчаничко-средњезападноамерички Лонгин, британско-скандинавски Доситеј, шумадијски Јован, далматински Фотије, рашко-призренски Теодосије, аустралијско-новозеландски Иринеј и брегалнички аутономне Православне Охридске Архиепископије Давид.

На торжественој Литургији саслуживали су свештеници и монаси:

Епархија жичка: архимандрит Јован (Радосављевић) из манастира Благовештење, и архимандрит Тихон (Ракићевић) из манастира Студенице.

Епархија рашко-призренска: архимандрит Сава (Јањић) из манастира Дечана.

Епархија захумско-херцеговачка: архимандрит Сава (Мирић) из манастира Тврдоша.

Епархија загребачко-љубљанска: архимандрит Гаврило (Вучковић) из манастира Лепавине.

Епархија крушевачка: архимандрит Алексеј (Богићевић) из манастира Светог Луке у Бошњанима), и архимандрит Дамаскин (Младеновић) из манастира Наупара.

Епархија сремска: архимандрит Стефан (Вучковић) из манастира Велике Ремете.

Епархија тимочка: архимандрит Иларион (Голубовић) из манастира Букова.

Епархија нишка: архимандрит Дионисије (Пантелић) из манастира Липовца; протојереј–ставрофор Милутин Тимотијевић, ректор Богословије Светог Кирила и Методија привремено у Нишу, и ђакон Игор Давидовић.

Епархија будимљанско-никшићка: архимандрит Евтимије (Шкулетић) из манастира Пиве, и архимандрит Никифор (Миловић), Беране.

Епархија бихаћко-петровачка: протосинђел Сергије (Карановић) манастир Рмањ.

Епархија шабачка: архимандрит Арсеније (Кнежевић) из манастира Каоне.

Архиепископија београдско-карловачка: протојереј-ставрофор Саво Б. Јовић, главни секретар Светог Архијерејског Синода; протојереј-ставрофор др Предраг Пузовић, декан Православног Богословског Факултета Универзитета у Београду, и ђакон Владимир Руменић.

На крају Свете Литургије, упутио је поздравно слово Патријарх српски Иринеј:

СВЕЧАНО СЛОВО ПАТРИЈАРХА СРПСКОГ ИРИНЕЈА

„Ваша Свесветости Патријарше Цариграда и све васељене, Ваша Светости Патријарше Јерусалимски, чувару Гроба Господњега, Ваша Светости Патријарше московски и све Русије, Ваша Блаженства, Ваша Високопреосвештенства, уважени председници Републике Србије и Републике Српске, Ваше Краљевско Височанство, драга браћо и сестре.

Ово је велики дан не само за град Ниш, не само за Српску Православну Цркву, него за читав православни народ, читаво хришћанство и шире. Данас обележавамо и славимо један велики историјски догађај, догађај који је променио лице света, догађај који је поделио свет на две ере, на еру паганског света и еру хришћанскога света. Ово је догађај када су хришћанству отворена широм врата да се благовести истина Светога Јеванђеља, истина о Богу, истина о нама, истина о сваком човеку.

Значај и величина данашњега дана умолили смо да у своме говору објасни и изнесе најсветији патријарх Цркве православне Његова Свесветост Патријарх цариградски и све васељене. Зато чујмо Његову реч, отворимо уши своје и врата срца свога, да ту апостолску јеванђелску реч сместимо у дубину срца, и да запамтимо за свагда величину и значај данашњега дана.

Ваша Свесветости, изволите рећи Реч јеванђелску овом благочестивом народу.”

Потом је Цариградски патријарх Вартоломеј прословио:

СВЕЧАНА ПРОПОВЕД ВАСЕЉЕНСКОГ ПАТРИЈАРХА ВАРТОЛОМЕЈА НА СВЕТОЈ АРХИЈЕРЕЈСКОЈ ЛИТУРГИЈИ

„Ваше Превасходство господине Председниче Републике Србије господине Томиславе Николићу, Ваше Блаженство свечасни Патријарше српски Господине Иринеје, Ваша Блаженства Предстојатељи и свештени представници помесних светих православних Цркава Христових, Преосвећена и љубљена браћо и саслужитељи Епископи, часно презвитерство, мноштва преподобних високих монаха и монахиња, децо духовна, у Господу ми љубљена.

Благодаримо Ти, Господе Боже сила, који си нас удостојио да и сада станемо пред Твој свети жртвеник и припаднемо милосрђу твоме, за наше грехове и за народ (Прва молитва верних на Светој Литургији Светога Јована Златоуста).

Осећамо неизразиву духовну радост данас, и Наша Смерност и сви ми часни предстојатељи и представници помесних православних Цркава осећамо велико узбуђење и најдубљу благодарност, јер братољубиви позив Вашега часнога Блаженства, брате Патријарше многострадалног и мученичког рода српскога, Господине Иринеје, пружа свима нама могућност заједничке саборне молитве и евхаристијског општења.

Сви суделујемо једном душом и једним срцем у мистагогији божанске Литургије и приносећи Господу као наше дарове оно што нам је даровао од својих дарова, кличемо: Твоје од Твојих, Теби Господе, приносимо и свештенодејствујемо тајну 1700- годишњице издавања Миланског едикта пред овим величанственим храмом који је у изградњи, храмом Светога цара Константина и мајке његове, блажене Јелене, у његовом родном граду, у древном граду Наису, данашњем Нишу, и заједно са свештеним и црквеним песником и појцем понављамо: Заиграјте, запљешћите рукама, са радошћу запевајте: Како су чудесна и величанствена дела твоја, Христе. То ускликнимо и додајмо: И ко ће бити у стању да изрекне, Спаситељу, моћи Твоје, моћи Господа, који наше једномислије и сагласје уједини у једну Цркву (из службе Недеље Православља)

 Овим речима можемо да опишемо и ми своја осећања која нас обузимају у овоме свештеном часу. Ово није само празник Србије и Срба, ово је свечаност и славље Православља од крајева до крајева васељене. Оно, одевено у блиставе духовне хаљине, прославља овај светлоносни дан, који представља прекретницу у историји хришћанства, човечанства, слободе, живота. Наиме, празник је повезан првенствено са Крстом Господа нашега. Свештени знак Крста подстиче и јуче и данас и сутра и довека Великога Константина, а преко њега и Свету православну Цркву која се подвизава и ваистину бори у овоме свету, подстиче речима: У овоме знаку, знаку Крста „побеђуј”. Овим знаком за којим свет трага вековима и којим својим прстом божанским, својим Духом Светим, црвенилом крви Своје, изливене за живот света Господ потписа на царски начин нашу слободу (Самогласна стихира службе за упокојене, за монахе).

Ова велика торжествена свечаност овога јубилеја, ове конкретне годишњице, када је царским потписом дарована слобода вери и савести људскога бића, представља дужност и обавезу за нашу Православну Цркву, и то актуелно да поново испитамо себе, своје сведочење, своју чежњу своју верност сили Крста, како бисмо могли да будемо и лично васкрснути и да васкрснемо наду у православном народу и у свету, наду да је распети Господ Христос исти јуче, данас и у векове, да је васкрсао из мртвих и раздерао рукопис сваког угњетавања, гоњења и неслободе, празнине, таштине; све је то учинио благодаћу истине Своје.

Дужност је наша управо ова, јер и ми уживамо од тада, од четвртог века па надаље, скоро у светским размерама признату верску слободу. Да бисмо схватили ово доброчинство, треба да узмемо у обзир да су хришћани пре издавања Миланског едикта неправедно и немилосрдно били прогоњени, само из једног разлога: што су носили име хришћанско... Зар се и данас не дешава да нас прогоне, и то да се прогоне они који желе да благочестиво живе, да побожно живе; зар нисмо били прогоњени и пре отприлике 25 година и овде у благословеној Србији, и у Русији, Пољској, Румунији, Бугарској, Албанији, у Чешкој, Словачкој, и у другим земљама и крајевима, због мржње, безбоштва и савремених гонитеља Диоклецијана. Зар нисмо прогоњени и у ове дане, јер су прогоњени хришћани на Блиском истоку, у Сирији, у Египту, Ираку, у Нигерији, и на другим местима, у васељени под сунцем, из једног јединог разлога за Реч Божију и за сведочанство Исусово.

Милански едикт представља извор из којега је проистекло и данас владајуће и свугде прокламовано од разних међународних конвенција прокламовано, начело поштовања верске слободе.

Речи анонимног састављача Посланице Диогнету, које говоре о трагици положаја и сведочења хришћана у времену пре издавања Миланског едикта, и током векова, па и скоро до пре две деценије, као што рекосмо и у овој мученичкој земљи, те речи откривају нам суштину ствари, и зато ћемо их понављати и у себи и једни пред другима у овом данашњем свечаном тренутку.

Хришћани се, пише аутор Посланице Диогнету, ни по земљи, ни по говору, ни по обичајима не разликују од других људи. Обитавају у својим завичајима, али као странствујући. Учествују у свему као грађани, али све подносе као странци. Свака туђина њихова је отаџбина, а свака им је отаџбина туђина. На земљи бораве, али на небесима живе. Покоравају се одређеним установљеним државним законима, али својим живљењем побеђују те законе. Љубе све, а од свих су прогоњени. Срамоте их, а они се у том срамоћењу прослављају. Хули се на њих, а они се оправдавају. Подсмевају им се, а они благосиљају; вређају их и руже, а они указују почаст другима. Чинећи добро, бивају кажњени као злотвори; кажњавани, пак, радују се као оживотворавани. Једноставно речено, оно што је у телу душа, то су у свету хришћани.

Не треба, дакле, ми православни хришћани да заборављамо да богатство Православља јесте његова слобода, искуство оних који жртвоваше живот свој за веру и за слободу у Христу. Искуство њених светих угодника Божијих на челу са Првомучеником Цркве са оним који је распет нас ради, у време Понтија Пилата, и страдао и био погребен, и васкрсао у трећи дан по Писму, а то је Господ наш Исус Христос, као што је догматски учио Први васељенски сабор, сазван у витинијском граду у Малој Азији, у Никеји, под председништвом Константина Великог.

Светитељи, преподобни проповедници Православља, доказали су да и оно и народ православни опстаје, јер су увек знали да умиру за своју веру, нису се плашили Крста Христовога. Немојмо се заваравати тиме што је могућно да материјално благостање или пријатељство силника земаљских обезбеђују добро живљење и живљење у Христу. Уколико остајемо чврсто у православној вери, у животу немамо никога и ничега да се бојимо. Јер се не поуздасмо у кнезове нити у синове људске у којима нема спасења, него се уздамо у Бога Светога, силнога, бесмртнога, јединога Човекољупца, Онога који милује и милосрђем својим спасава људе и свет.

Данас човечанство више од ичега другога има потребу за спасењем и животворном Речју Истине, Речју Крста, посебно пак на нашем континенту, у Европи, али и, уопште гледано, у земљама такозване западне цивилизације које су некада биле хришћанске, а сада, нажалост, убрзано иду путем секуларизације и дехристијанизације. Неопходно је да се управо њима, земљама овога континента и ове цивилизације, поново искаже и изложи истина о Крсту, о сили и премудрости Божијој, јер нажалост, лажна и међусобно сучељена, сукобљена учења о томе, која теже да превладају, одводе далеко од хришћанске вере. Хришћанска вера је прожета духом мира, помирења, духом служења, а не духом владања и искоришћавања.

Реч Православља данас, 1700 година после издавања Миланског едикта Константиновог, та Реч поново постаде Тело и настани се међу нама и видесмо славу Бога Логоса, Јединороднога од Оца Сина Божјега. Та реч је упућена свима, свима православнима и инославнима, једновернима са нама, а и онима који су присталице других религија, као и онима који су без религије. Упућена је свакоме човеку који се занима да чује шта Реч Божија у истини има да нам открије да бисмо имајући ту Реч постали деца Божија.

Реч Истине има силу да благодаћу Божијом измени живот људских друштава и да, уопште, поправи живот на нашој планети. Наравно, има скептика који ће на то узвратити: то није нимало лако, али данашње стање Европе и читавога света уопште показује да су све културне, цивилизацијске и социјалне тековине, последица хришћанског учења. Само обједињавање европских народа у наше дане, затим људска права, филантропија, социјално одговорна држава, једнакост међу људима, верска толеранција, све то, као садржај Миланског едикта, надахнуто је начелима Светога Јеванђеља.

Блажењејши Патријарше српски Господине Иринеје,

У наше је доба, нажалост, Господ наш Исус поново разапет због Истине. Главна карактеристика кризе, гоњења, незаситости, покварености, јесте да претходно буде прогнана Истина. Они који говоре Истину, бивају разапети. У овоме свету можемо да константујемо неслободу. Кружни поглед око нас у стварност нашега света показује стварност гоњења под изговором слободе. Људска савест трпи насиље, а насилници је злоупотребљавају и искоришћавају. Штавише, у нашем православном, црквеном подручју, разни расколи, отпадништва, па и јереси искрсавају и јачају. Крадљивци и разбојници успињући се преко ограде на другом месту, а не на вратима, не улазе кроз врата у тор овчији (Јеванђеље од Јована 10, 2-3).

Јерарси бивају прогоњени, као на пример Високопреосвештени љубљени брат наш Архиепископ охридски господин Јован; свештеници, монаси, монахиње, верници, бивају прогоњени за Реч Божију, јер поштују канонски поредак. Признају да су духовно подложни канонским Црквама, не желе и не пристају да се укључе у антиканонске, од разних државних чинилаца потпомагане псевдо-црквене организације, и само зато што носе име хришћанско, бивају гоњени, како вели Свети Јован Златоуст у својој 139. посланици.

Осим свега овога, без икаквог разлога и кривице или, можда тачније речено, су разлог што су Христови, одвођени су и вероватно мучени хришћански јерарси као што је случај у Сирији, са нашим братом Митрополитом алепским Павлом и са сиројаковитским Епископом Ибрахимом, чија се судбина не зна и који, ако су живи, ако до сада нису усмрћени, ми са овога места, у овоме часу, васколико Православље, упућујемо апел онима који су их киднаповали, као и силницима земаљским, да они одмах буду ослобођени.

Недостајало би нам времена ако бисмо приповедали опширно о убиствима, атентатима, мучењима, о невољама и страдањима хришћана на Блиском истоку, у Пакистану, у Нигерији, и у другим крајевима васељене, чак и у земљама које прокламују слободу и демократију.

Овде данас сабрано васељенско Православље јесу двери, врата кроз која ако ко уђе, спашће се и улазиће и излазиће, и пашу духовну ће налазити. У безнадежности савременога света због свих ових невоља, у временима која долазе, због окамењености срца оних који би требало да су икона Божија, због свих тих страхота реч Православља, односно реч Крста и реч о Распетоме на Крсту, јесте јединствени светионик наде, који уме и чудима чудо потврђивати уласком кроз затворена врата и посведочити васкрсење из мртвих.

Браћо и оци и децо духовна, Православна Црква наша заувек ходи кроз историју, крштавајући свет у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи да држимо све што нам је Господ заповедио. Она ходи од почетка до данас, и тако ће бити до последњих времена у духу слободе којом нас Христос ослободи опасавши убрус служења у љубави и самосмирења, самоиспражњења; она ходи кроз историју ка човеку да би га срела и да би га спасла.

Свето Православље поседујући духовно благо, ту непоразиву и непобедиву силу Христову и држећи је у глиненим судовима, то јест у нашој људској слабости, да би преизобиље силе било од Бога, а не од нас, наставља свој непрекидни подвиг и вечну борбу у овоме свету, при чему ми хришћани, чланови Цркве, угњетавани, нисмо потиштени, збуњивани смо, али не очајни, прогоњени, али нисмо остављени, оборени, али не погубљени, свагда носећи на телу умирање Господа Исуса, да се живот Исусов у телу нашем покаже, као што смо слушали данас у одломку из светога Апостола.

Носећи са собом ову духовну попутнину са непоколебивом вером у свог Спаситеља Исуса Христа, наша Света Православна Црква, под иницијативом и служењем првога свог Епископа Васељенског Патријарха и са његовом делатном координаторском улогом иде припремајући се за свој свети и велики Сабор како би утврдила и прокламовала своје јединство и извршила потребну координацију по питањима од заједничког интереса, као што су богословски дијалози са инославним хришћанима и друге сличне теме.

Овде треба да додамо да она ради и на очувању истинског црквеног предања, како у литургијском и канонском животу православних Цркава, тако и у свему другом, јер било какво мењање онога што вековима важи, могло би да произведе несагледиве последице нарушавања мира међу Црквама. Исто тако, Црква се труди да избегне секуларизацију, јер секуларизација није друго до апсолутизација историјске реалности и утамничење човека у њу, без наде, без визије превазилажења и спасења.

Најзад, Црква иде путем доживљавања, уз све ово, тајне Крста и Васкрсења и спасења, позива све људе да буду судионици овога доживљаја.

Браћо и оци и сестре, гле, ово је време благопријатно, ово је дан спасења. Немогуће је да се у пракси примене начела Миланског едикта ако не водимо конструктиван дијалог са човеком савремености у данашњем међусобно подељеном и сукобљеном свету, који, упркос својим подељеностима и конфликтима често и крвавима, покушава да нађе излазе путем мирних дијалога и помирења. У служби тога циља, ми православни смо дужни да као онај законик о којем нам говори Свето Јеванђеље, приђемо Господу и да са Њим најпре разговарамо, али не искушавајући Га попут њега. Не питајући Га која је највећа заповест у закону, него доживљавајући то да Он као Добри пастир из данашње јеванђељске перикопе каже, а ми да слушамо заповест његову.

Љуби Господа свога свим срцем својим, свом душом својом, свим умом својим, а ближњега свога као себе самога. Да бисмо кроз врата ушли у тор спасених да би нам Вратар божански отворио, да бисмо били унутар у стаду Његових оваца, да бисмо дали свима пример о видљивости трпљења, стрпљења, мирног расположења, и сведочење Истине коју предузимамо, а коју сви ишту, тако да све овце препознају глас православне Истине и буду стадо Христово.

Првенство има мирно сапостојање људи. Није дозвољено да се негује верски фанатизам који је толико невоља и страхота проузроковао у прошлости, а и данас их човечанство свакодневно проузрокује.

Дужни смо ми православни предстојатељи и духовне вође народа да на делу прокламујемо да ратни сукоби нису верска дужност, да равнодушност која их прати, равнодушност према крвопролићу такође није дозвољена, него да постоје мирни начини решавања међуљудских разлика и да они који тврде супротно, не изражавају праву вољу Божју.

Браћо, оно што је написао анонимни састављач Посланице Диогнету важи и даље у многим крајевима кугле земаљске. У данас прочитаној и од нас саслушаној перикопи из Посланице апостола Павла, он, Свети апостол Павле веома актуелно изјављује да ми живимо прогоњени, али не и напуштени као православни. Дужни смо да, ипак, из свештене ограде Православља изагнамо оне који цепају Христов огртач, Тело Његово, тајанствено и благодатно, Тело Цркве, као што и рекосмо претходно, да бежимо од уљеза, лажне браће, који се ушуњаше да уходе нашу слободу коју имамо у Христу Исусу, да нас поробе духовно.

Ми ни за један часак не треба да им се покоримо, еда би Истина Јеванђеља боравила и остајала међу нама и у православној канонској Цркви. Ништа ми није стало до оних који за себе мисле да су нешто, јер Бог не гледа на лица, не гледа ко је ко.

Ето, Женик долази у по ноћи, браћо, оци и сестре! Блажено је Православље.

Ако Господ пронађе православне хришћане да бдију на својој божанској стражи, да право управљају Речју Истине, да се красе духовним јелејем духовнога бдења, спасења душа које су нам поверене као оне благоразумне девојке из јеванђељскога одељка које су држале упаљене светиљке своје, и то да се не би угасило наслеђе духовно и да не бисмо ми православни верни били затворени ван Царства Божијега, и то услед немара нас пастира који ћемо Женику славе дати реч одговорности за наше пастирствовање.

Поверавајући, дакле, сâм живот наш и наду нашу младици Христу, Њему јединоме данас не требају стихови химни као дар благодарности наше, говоримо и молимо се и сами себе и једни друге.

Стојмо дакле, добро, чврсто и смерно, стојмо са страхом, да се пројави сила Божија у нама, јер побеђује вера наша која победи свет, побеђује Христос који изиђе побеђујући и да победи и победиће. Амин.”

*  *  *

Обележавању 17 векова Миланског едикта присуствовали су председник Србије Томислав Николић, председник Републике Српске Милорад Додик, председник Владе Ивица Дачић, чланови Владе, представници Војске Србије, дипломатског кора, представници хришћанских Цркава, других верских заједница и црквених удружења, принц Александар Карађорђевић и принцеза Катарина, представници града домаћина, друштвеног и политичког живота овог дела Србије.

Света Литургија је завршена поделом ордена Светог цара Константин.

На предлог Његове Светости Патријарха српског Иринеја, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве додељује високо одликовање СПЦ – Орден Светог цара Константина у знак благодарности за учешће у прослави 1700 година Миланског едикта у Нишу, 6.октобра 2013. године: поглаварима и црквеним великодостојницима, представницима државе, амбасадорима у Србији, представницима црквених удружења, као и појединцима који су допринели обележавању 17 векова Миланског едикта.

Орден Светог цара Константина добили су:

- Цариградска Патријаршија

1. Његова Свесветост Патријарх цариградски и васељенски Г. ВАРТОЛОМЕЈ

2. Његово Високопреосвештенство Митрополит пергамски Г. ЈОВАН

3. Његово Високопреосвештенство Митрополит француски Г. ЕМАНУИЛ

 - Александријска Патријаршија

4. Његово Високопреосвештенство Митрополит гвинејски Г. ГЕОРГИЈЕ

- Антиохијска Патријаршија

5. Његово Високопреосвештенство Митрополит аркадијски Г. ВАСИЛИЈE

6. Његово Преосвештенство Епископ сафитски Г. ДИМИТРИЈЕ

- Јерусалимска Патријаршија

7. Његово Блаженство Патријарх јерусалимски Г. ТЕОФИЛ

8. Његово Високопреосвештенство Архиепископ константински Г. АРИСТРАХ

9. Његово Високопреосвештенство Архиепископ катарски Г. МАКАРИЈЕ

- Руска Патријаршија

10. Његова Светост Патријарх московски и све Русије Г. КИРИЛ

11. Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски Г. ИЛАРИОН

12.Његово Преосвештенство Епископ солнечногорски Г. СЕРГИЈ, викар Патријарха руског

- Грузијска Патријаршија

13. Његово Високопреосвештенство Митрополит зугдидски и тсаишки Г. ГЕРАСИМ

- Бугарска Патријаршија

14. Његово Високопреосвештенство Митрополит видински Г. ДОМЕТИЈАН

15. Његово Преосвештенство Епископ велички Г. СИОНИЈЕ

- Архиепископија Кипарска

16. Његово Блаженство Архиепископ кипарски Г. ХРИЗОСТОМ

17. Његово Преосвештенство Епископ арсиноиски Г. НЕКТАРИЈЕ

- Архиепископија Атинска

18. Његово Блаженство Архиепископ атински и све Јеладе Г. ЈЕРОНИМ

19. Његово Високопреосвештенство Митрополит месинијски Г. ХРИСОСТОМ

- Митрополија Пољска

20. Његово Блаженство Митрополит варшавски и све Пољске Г. САВА

21. Његово Преосвештенство Епископ семјатицки Г. ГЕОРГИЈЕ

- Архиепископија Албанска

22. Његово Блаженство Архиепископ Тиране и све Албаније Г. АНАСТАСИЈЕ

23. Његово Преосвештенство Епископ вилидски Г. АСТИОС (АСТИЈЕ)

- Митрополија Чешка и Словачка

24. Његово Високопреосвештенство Архиепископ оломоуцко-брнски и мјестобљуститељ митрополитског трона Чешких земаља и Словачке Г. СИМЕОН

25. Његово Високопреосвештенство умировљени Митрополит чешких земаља и Словачке Г. ХРИСТОФОР.

26. Његово Краљевско Височанствo Александар II Карађорђевић,

27. Кардинал ЈОЗЕФ ТОМКО,

28. Надбискуп ОРЛАНДО АНТОНИНИ,

29. Надбискуп и метрополита београдски Г. СТАНИСЛАВ ХОЧЕВАР,

30. Надбискуп сарајевски ВИНКО ПУЉИЋ,

31. Монсињор ЛУИЂИ СТУЋИ, титуларни Бискуп од Ореа и викарни Бискуп, Миланска надбискупија,

32. Монсињор МИЈО ГОРСКИ, помоћни Бискуп загребачки,

33. Проф. АНДРЕА РИКАРДО, оснивач заједнице Светог Еђидија,

34. Господин ХЕНРИ БОНЕТ, директор Фондације Конрад Аденауер у Београду за Србију и Црну Гору,

35. Архиепископ ГРЕГОРИС БУНИАТИАН, Предстојатељ Јерменске цркве у Украјини,

36. Епископ ТАТЕВ ХАКОБЈАНИ, Предстојатељ Јерменске цркве у Румунији,

37. Бискуп из Архиепископије кентерберијске МАЈКЛ СКОТ-ЏОИНТ,

38. Пречасни ГИ ЛИАГР, генерални секретар Конференције европских цркава,

39. Протојереј ДАНИЈЕЛ БУДА, секретар Светског савета цркава за односе са православним црквама,

40. Његова Екселенција ВИКТОР НЕДОПАС, Амбасадор Украјине у Београду,

(није уручен Орден)

41. Његова Екселенција ЈОХАНЕС АИГНЕР, Амбасадор Р. Аустрије у Београду,

42. Његова Екселенција ФРАНЦ БУТА, Амбасадор Р. Словеније у Београду,

43. Њена Екселенција НАФСИКА КРУСТИ, Амбасадорка Кипра у Београду,

44. Његова Екселенција АЛБЕРТ ДИ ЛУКA, Амбасадор Малтешког реда,

45. Његова Екселенција ВЛАДИМИР ЧУШЕВ, Амбасадор Белорусије у Београду,

46. Његова Екселенција КОНСТАНТИН ИКОНОМИДИС, Амбасадор Републике Грчке у Београду,

47. Његова Екселенција АЛЕКСАНДАР ЧЕПУРИН, Амбасадор Руске Федерације у Београду,

48. Господин ТОМИСЛАВ НИКОЛИЋ, Председник Републике Србије,

49. Господин ИВИЦА ДАЧИЋ, Председник Владе Републике Србије

50. Господин НЕБОЈША СТЕФАНОВИЋ, Председник Скупштине Р.Србије

51. Господин АЛЕКСАНДАР ВУЧИЋ, Први потпредседник Владе Р.Србије,

52. Господин ФИЛИП ВУЈАНОВИЋ, Председник Црне Горе,

53. Господин МИЛОРАД ДОДИК, Председник Републике Српске,

54. Господин ИВАН МРКИЋ, Министар Спољних послова Р. Србије,

55. Генерал пуковник ЉУБИША ДИКОВИЋ, начелник Генералштаба Војске Србије,

56. Господин проф. др ДРАГАН СТАНИЋ, председник Матице српске,

57. Господин БОРИС ВУКОБРАТ, председник Фондације за мир и решавање криза, из Париза.

Преко 15.000 верних пристигло је са свих страна, из свих епархија и из расејања. Свету архијерејску Литургију и свечаност у Нишу обезбеђивало је око 1.000 припадника полиције и специјалних јединица и пратило више од 50 акредитованих домаћих и страних новинарских екипа.

АРХИВСКА ГРАЂА О ЦРКВЕНОМ ЖИВОТУ ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТСКА РАТА ВРАЋЕНА СРПСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ

На свечаном пријему 6. октобра у славу 1700-годишњице Миланског едикта у граду Нишу Свјатејши Патријарх московски и све Русије Кирил предао је Његовој Светости Патријарху српском Иринеју озваничене копије архивске грађе Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве за период од 1920. до 1940. године.

Патријарх српски Иринеј се 2012. године обратио државним органима Русије молбом да се врате поменути документи који су под мистериозним околностима однети 1945. године у тадашњи Совјетски Савез, а сада су похрањени у Државном архиву Руске Федерације.

Оделење за међуцрквене односе Московске Патријаршије поднело је захтев Федералној архивској агенцији и њеном директору Андреју Артизову за решење да се Српској Цркви предају електронске копије архивског фонда Светог Синода.

Његова Светост Патријарх српски Иринеј је изразио искрену захвалност што је донет овако вредан архивски материјал, који је драгоцен за историју Српске Православне Цркве у периоду између два светска рата.

Преводи са грчког: Епископ бачки Иринеј
Обрада: протођакон Радомир Ракић, Ненад Стиковић, Зорица Зец
 

Освећење храма Васкрсења Христова у Подгорици

ХРАМ ВАСКРСЕЊА ХРИСТОВОГ ЈЕ НАШ ПРИНОС ХРИШЋАНСКОЈ КУЛТУРИ И ЦИВИЛИЗАЦИЈИ

горици је главни и највећи православни храм у Подгорици. Она је средишња црква Митрополије црногорско-приморске Српске Православне Цркве.

Градња Саборне цркве Васкрсења Христовог у Подгорици започета је 9. августа 1993. (Пантелиндан) у Момишићима, делу Подгорице, у близини остатака цркве Светих Апостола, која је била метох манастира Хиландара из времена краља Милутина, а поред Вазнесенске цркве.

Први радови на градњи храма почели су 1993. године када је архитекта др Предраг Ристић, по благослову Митрополита црногорско-приморског Амфилохија урадио идејни пројекат. На основу његовог идејног пројекта Грађевински факултет из Подгорице урадио је пројекат темеља храма и крипте. Главни пројекат храма, а на основу идејног решења др Предрага Ристића, урадио је Пројект-инжињеринг из Подгорице. Идеја да храм овако изгледа са двоструким зидовима и другим специфичним детаљима родила се код др Ристића још 1966, када је тај нови храм замишљао као Студеницу, и казује. „Кад се тако дуго размишља о томе и кад се човек толико дуго спрема, то се наталожи и онда кад дође време за то, само одједном пукне и роди се овакав храм. Један од највећих успеха био је тај што из крипте храма може да се иде степеницама до куполе храма... Као што диригент зна целу симфонију напамет, тако сам ја имао цео храм у глави са свим димензијама и мерама.”

Камен темељац су освештали и поставили Патријарх васељенски Вартоломеј и патријарх српски Павле, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, уз саслужење великог броја јерараха Српске, Руске и Грчке Православне Цркве, монаштва и свештенства у присуству више хиљада верника.

Свечаном Литургијом 18. маја 1994. године коју су служили Патријарх сверуски Алексеј, патријарх српски Павле, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије и велики број епископа Руске и Српске Цркве освештани су темељи храма Христовог Васкрсења.

Добровољним прилозима верника и уз финасијску помоћ Владе Црне Горе настављени су радови на крипти (завршени су 1997). Даљу градњу храма наставило је предузеће Мостоградња-инжењеринг које је радове преузело у новембру 1997. године. Својим несебичним неимарским ангажовањем Мостоградња-инжеењеринг извела је највећи део грубих радова. Завршетком централне куполе постављен је и златни крст на куполу 18. новембра 1999. године.

О архитектури храма Васкрсења Христовог Митрополит црногорско-приморски Амфилохије казује да се у храму преплићу разни стилови: „...од Храма Васкрсења у Јерусалиму, Свете Софије у Цариграду, Св. Трифуна у Котору, Св. Спиридона у Трсту, прероманике из Италије, Студенице, Дечана ... Све је то у храму уткано и уграђено на чудесан начин... У храму није направљена вјештачка синтеза већ симфонија Истока и Запада.”

Саборни храм Васкрсења Христовог у Подгорици никао је у тешком времену, а та тешка времена су овај престони град данашње Црне Горе пратила кроз сву историју, од древне Диоклитије па до данас. На овом простору су биле и постојале хришћанске светиње од апостолских времена. „Те светиње су биле управо ту око оног мјеста гдје је никао овај величанствени храм, од апостола Павла и апостола Тита, а нарочито од трећег и четвртог вијека, то јест од времена великог цара Константина”, казује Митрополит црногорско-приморски Амфилохије и додаје: „Управо на том освештаном простору је израстао овај храм Христовог Васкрсења као наш принос, принос народа Божјег овога мјеста Васкрсломе Христу и у исто вријеме као принос Црне Горе свјетској хришћанској култури и цивилизацији”, нагласио је Митрополит.

Посебна је благодарност свима који су се уградили у овај храм кроз прилоге – од архитеката, мајстора, сликара и вајара из свих крајева „одавде до Београда, Екатеринбурга, Санкт-Петербурга, Јерусалима, Вороњежа, Лавова”, али и она „сиротињска лепта” којима се не зна броја, уграђивана је у храм

Влада Црне Горе је на старту градње храму приложила 1.725.000 ондашњих марака. „Влада је и сада поново притекла у помоћ, не само оснивањем Одбора за прославу и освећење храма. Градоначелник Подгорице Миомир Мугоша је помогао градњу храма. Помоћ у градњи храма су пружили Министарство вера и предузећа из Србије, као што су М-тел, Дунав-осигурање, НИС, Железнице Србије, као и наши исељеници из Америке и других прекоморских земаља.

*  *  *

Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил допутовао је 6. октобра, у Подгорицу специјалним авионом из Ниша на свечаност прославе 17 векова Миланског едикта и освећења Саборног храма Васкрсења Христовог у Подгорици.

Са Патријархом московским и све Русије Кирилом допутовали су Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморског Амфилохије и Митрополит волоколамски Иларион, председник Одељења Московске Патријаршије за спољне црквене односе, као и остали чланови Патријархове пратње.

Његову Светост су дочекали свештенство Митрополије црногорско-приморске, представници руске амбасаде у Подгорици и деца полазници веронауке при Цетињском манастиру обучена у народне ношње. После краћег задржавања на аеродромској писти, Патријарх Кирил је отишао у вилу „Горица”, где се сусрео са премијером Црне Горе Милом Ђукановићем.

На пријему у резиденцији Владе у Подгорици, присуствовали су и председник Одељења спољних црквених веза Московске Патријаршије Митрополит волоколамски Иларион, шеф администрације Московске Патријаршије Епископ солнечногорски Сергиј, представник Српске Патријаршије при Московској Патријаршији Епископ моравички Антоније, заменик председника Одељења спољних црквених веза протојереј Николај Балашов, секретар овог Одељења за међуправославне односе протојереј Игор Јакимчук, шеф прес-службе Московске Патријаршије ђакон Александар Волков. Састанку је присуствовао и амбасадор Руске Федерације у Црној Гори А. Нестеренко. Тема сусрета били су односи Црне Горе са земљама историјске Русије. У разговору је дотакнут историјат руско-црногорских веза и истакнута његова актуелна важност данас.

Његова Светост Патријарх Кирил је изложио искуство развоја живота Руске Православне Цркве у условима политичких промена које су на њеној канонској територији довеле до формирања независних држава.

Истакнут је значај мирног, стваралачког развоја и живота канонске Православне Цркве у Црној Гори, значајног, поред осталог, и за стање односа између Русије и Црне Горе. Обе стране су истакле важност обнове потпуног духовног јединства народа Црне Горе и неопходност превазилажења подела.

Поглавар Руске Цркве је високо оценио завршетак изградње катедралног храма Васкрсења Христовог, истакавши да та чињеница сведочи о значајном позитивном развоју духовног живота народа Црне Горе.

Мило Ђукановић је указао на однос поштовања Владе на чијем је челу према делатности Митрополије црногорско-приморске Српске Православне Цркве и лично Митрополита Амфилохија.

*  *  *

Његова Свесветост Архиепископ Константинопоља, Новога Рима Патријарх васељенски Вартоломеј и остали православни првојерарси, учесници прославе 17 вјекова Миланског едикта и свечаности освећења Саборног храма у Подгорици, допутовали су 6. октобра специјалним авионом „Монтенегроерлајнза”.

Истим авионом донете су и свете мошти, рука Светог Јована Крститеља и честица Часног Крста Господњег, које је вјерни народ цјеливао приликом освећења подгоричког Саборног храма. Васељенског Патријарха и остале православне првојерархе, представнике других хришћанских Цркава и традиционалних вјерских заједница на подгоричком аеродрому је дочекао Митрополит Амфилохије са свештенством Митрополије и амбасадори Србије, Турске и Грчке акредитовани у Подгорици.

Дјеца полазници вјеронауке при Цетињском манастиру у народним ношњама дочекали су црквене великодостојнике хљебом, сољу и цвијећем. Чланови Фолклорног ансамбла „Црна Гора” из Голубоваца су приредили пригодан програм на аеродромској писти.

ВАСЕЉЕНСКИ ПАТРИЈАРХ ВАРТОЛОМЕЈ: ОСВЕЋЕЊЕ ПОДГОРИЧКОГ ХРАМА ХРИСТОВОГ ВАСКРСЕЊА  – ПОРУКА СВЕТУ И ЧОВЕКУ

Његова Свесветост Архиепископ Константинопоља, Новога Рима Патријарх васељенски Вартоломеј казао је по доласку да је радостан што је поново у Црној Гори, где је пре двадесет година у посети званичној Српској Православној Цркви имао част и радост да положи камен темељац храма Христовог Васкрсења у Подгорици.

„Сада ме је Господ удостојио да, заједно са предстојатељима осталих помјесних православних Цркава, заједно освештамо оно што смо утемељили прије двадесет година”, казао је патријарх Вартоломеј у изјави медијима на подгоричком аеродрому. „Освећење
православног, нарочито Саборног, катедралног храма представља изузетан догађај за то мјесто и за Цркву православну”, казао је Његова Свесветост. Он је додао да ће сјутрашњи дан сâм по себи бити изузетан, јер се освећење Саборног храма остварује заједно са првојерарсима Православне Цркве. „А изузетно је значајно због тога што је храм посвећен Христовом Васкрсењу. Васкрсење је суштинска порука свијету и човјеку.”

„У тешким временима, кроз која је прошла и ова земља, и Балканско полуострво, а онда и даље, једина нада ових народа јесте управо нада у Васкрсење”, поручио је патријарх Вартоломеј и додао да у Црну Гору поново долази под новим околностима. Он је објаснио да се радује доласку у Црну Гору у којој среће свога школског друга, садашњег Митрополита Амфилохија, са којим је шездесетих година 20. вијека студирао у Риму. Патријарх Вартоломеј је нагласио да су он и остали првојерарси дошли да подрже благодатно дјело Цркве Христове у Црној Гори које тече кроз вјекове, а наставља се и крунише у наше дане освећењем храма Христовог Васкрсења.

„Посебну молитву упућујем Црној Гори да јој Бог подари јединство, и јединство народа Божијега црквенога, и свега народа који овдје живи. Знамо из историје како су трагични расколи и међусобице. Мој претходник на трону цариградских патријараха Свети Јован Златоуст је рекао да мученичка крв не може опрати расколе које се догађају међу људима и у заједници. Сјутра ћемо посебно да се помолимо за то јединство народа Божијег у Црној Гори, као и за мир и јединство у читавом свијету,” поручио је Патријарх васељенски Вартоломеј.

СУСРЕТ ДВАЈУ ПАТРИЈАРАХА

У Подгорици су се, 6. октобра 2013. године, састали Његова Светост Патријарх васељенски и цариградски Вартоломеј и Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил

У разговору, који је одржан у братској и срдачној атмосфери, Патријарх Вартоломеј и Патријарх Кирил су разматрали питања православне сарадње и односа између двеју Патријаршија. У име Руске Православне Цркве састанку су присуствовали председник Одељења за спољне послове Митрополит волоколамски Иларион, протојереји Николај Балашов и Игор Јакимчук, док су Васељенску патријаршију представљали Митрополит француски Емануил, генерални секретар Светог Синода Васељенске патријаршије архимандрит Вартоломеј (Самарас) и архиђакон Максим (Вгенопулос).

ДУХОВНА АКАДЕМИЈА

Посебном догађају уприличеном за православне патријархе и угледне госте присуствовали су првојерарси православних Цркава са Патријархом васељенским Вартоломејем на челу, црквени великодостојници, представници других хришћанских Цркава и традиционалних вјерских заједница и чланови Почасног одбора прославе са Предсједником Црне Горе Филипом Вујановићем на челу.

Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије истакао је у свечаној бесједи:

„Ваше Свесвјатејшество, Ваша Свјатјејшества, Ваша Блаженства, господине Предсједниче Црне Горе, Ваше Екселенције, часни свештеници, монаси и монахиње, браћо и сестре!

’Ево дана којега створи Господ, радујмо се и веселимо у њему.’

Обиљежавамо, сва пуноћа Цркве Православне и свега Хришћанства, 1700-годишњицу Миланског едикта о слободи вјере. У част тог великог историјског догађаја, освећујемо Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици, главном граду Црне Горе. После јутрошње свечаности у граду Нишу, мјесту рођења равноапостолног Цара Константина, ево нас пред Витлејемским улазом, украшеним мозаиком Христовог Васкрсења, у овај величанствени Храм, благодарни принос наше Цркве и хришћанске Црне Горе Васкрсломе Христу Богочовјеку и хришћанској култури Европе и свијета...

... Својим васкрсавањем 1700-годишњег хришћанског наслеђа, Храм нас позива на слободу, коју је посвједочио велики Цар Константин својим Едиктом и ради које постојимо; обнавља у нама памћење на десетвјековно јединство Цркве Истока и Запада и позива да то јединство обновимо, како бисмо могли поново једним срцем и једном душом сви људи и сви народи славити једног Бога Љубави у Тројици - Оца, Сина и Духа Светога. У то име ми се радујемо радошћу неисказаном свима Вама, и благосиљамо Бога што нас је удостојио овакве незаслужене части и јединственог благослова.

Добродошли! Благословени који долазите у име Господње!”

* * *

Предсједник Црне Горе Филип Вујановић је истакао да је Милански едикт велика и вјечна порука коју заувијек треба слиједити:

„Поштовани грађани и грађанке Црне Горе, Ваше Светости, високи црквени и вјерски великодостојници, високе државне и званице главног града, Ваше екселенције, драги гости!

Вечерас овдје испред Храма Христовог Васкрсења окупила нас је свечана Академија поводом освештања овог величанственог храма. Градио се упорно и стрпљиво двадесет година да би својим посебностима постао истински јединствен. Овај јединствени храм завршен је у години када обиљежавамо и славимо 1700 година Миланског едикта, тог највећег и темељног едикта хришћанства. Едикта који је зауставио прогон хришћанства који је трајао три вијека, који је констатовао да је спасоносно и правично да хришћани, а и други, слободном вољом могу да бирају своју религију. Хришћанство је постало равноправна религија, а коегзистенција религија основа и гаранција и мира и склада. Човјек је добио право да слободно бира своју вјеру, а без те слободе нема цјеловитог, нема слободног, нема достојанственог, нема правог човјека. Зато је Милански едикт од прије 1700 година велика и вјечна порука коју треба заувијек слиједити.

Овај храм је јединствен и у свом грађевинско-архитектонском остварењу. У свом доњем дијелу саграђен од великих камених плоча из Црне Горе које јасно показују снагу и чврстину, али и љепоту камена црногорског и које показују да је овај храм аутентично и препознатљиво добро Црне Горе. Остатак камена и свих материјала обрадиле су вјеште руке мајстора и умјетника, стварајући савршенство љепоте. Добили смо све то из наших пријатељских држава Православља и других, зато је овај храм својом суштином и вриједност православне васељене.

Овај храм је јединствен и по патријарсима, црквеним и вјерским великодостојницима који су учинили велико задовољство Црној Горм да вечерас буду са нама, да освештају овај храм и дају му праву величину. Овдје су уз нас православце и католици, и припадници исламске вјере, и припадници других вјера, који показују оно што је суштина Миланског едикта - да је вјера велика само ако је заједничка, да коегзистира и гарантује мир само ако смо заједно. Хвала вам што сте овдје, што сте обогатили Црну Гору, што сте је данас учинили центром васељенског Православља!

Овај храм Христовог Васкрсења је велики и због вас, грађани и грађанке Црне Горе и наши драги гости - којих никада није било више него што их има ноћас и што ће их бити сјутра - који сте дошли да покажете приврженост вјери, приврженост коегзистенцији вјере, приврженост величини и поруци овог храма. У овај свети храм ће се улазити од свих који желе да промовишу мир, да промовишу слогу, да кажу да су сви људи једнаки без обзира како се зову, којој вјери и нацији припадају, да поруче свету мисију овог храма – да треба прије свега и изнад свега поштовати човјека да би се поштовао и волио Бог. У то име сви се радујемо и исказујемо поштовање и онима који су помогли градњу и онима који су направили ову љепоту и онима који су дали вјечну миротворску мисију овом вјечном Храму Христовог Васкрсења!

* * *

Послије бесједа митрополита Амфилохија и Предсједника Вујановића изведен је богат културно-умјетнички програм, у којем су учествовали извођачи из Црне Горе, Србије, Русије и Грчке, а онда је небо над Подгорицом украсио величанствени ватромет.

ОСВЕШТАН ПОДГОРИЧКИ ХРАМ

Седморица Првојерараха помесних Православних Цркава на челу са Патријарсима васељенским Вартоломејем, руским Кирилом и српским Иринејем освештали су, 7. октобра 2013. године, подгорички Саборни храм Христовог Васкрсења.

Поред тројице Патријараха у чину освећења учествовали су Архиепископи кипарски Хризостом, атински Јероним, албански Анастасије, Митрополит варшавски и све Пољске Сава.

Првојерарсима су саслуживали представници Православних Цркава, и то: Митрополит гвинејски Георгије (Александријска Патријаршија), Митрополит Василије (Антиохијска Патријаршија), Архиепископ катарски (Јерусалимска Патријаршија), Митрополит велички Сионије (Бугарска Црква), Митрополит зугдидски и цаишки Герасим (Грузијска Црква), умировљени Архиепископ Православне Цркве Чешких земаља и Словачке Христофор, као и многобројни Епископи, презвитери и ђакони Српске Цркве и других Православних Цркава. Одмах након освећења почела је Света Литургија.

Плато испред Саборног храма био је испуњен хиљадама људи, а присутни били су и Предсједник Црне Горе Филип Вујановић са члановима Почасног одбора за прославу 17 вјекова Миланског едикта, Предсједник Републике Српске Милорад Додик који је прилогом од 50.000 евра помогао да ова светиња чврсто стане и заблиста у Момишићима, некадашњем метоху Хиландара, београдски муфтија Мухамед Јусуфспахић, представници Римокатоличке цркве – изасланик Папе Франциска кардинал Јожеф Томка, представници других хришћанских Цркава и традиционалних вјерских заједница, амбасадор Србије у Црној Гори Зоран Бингулац, академик Матија Бећковић, редитељ Емир Кустурица, Срђан Ђоковић, отац најбољег тенисера света Новака Ђоковића, чланови дипломатског кора у Подгорици и представници политичког и културног живота Црне Горе и региона.

Седморица првојераха помесних православних Цркава на челу са Патријарсима васељенским Вартоломејем, руским Кирилом и српским Иринејем, уз саслужење многобројних епископа, презвитера и ђакона Цркве Христове, одслужили су прву Свету службу Божију у освештаном Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици.

БЕСЕДА ЊЕГОВЕ СВЕТОСТИ ПАТРИЈАРХА СРПСКОГ ИРИНЕЈА У САБОРНОМ ХРАМУ ВАСКРСЕЊА ХРИСТОВОГ У ПОДГОРИЦИ

„Ваша Светости Патријарше цариградски и васељенски Вартоломеје, Ваша Светости Патријарше Москве и све Русије Кириле,

Ваша Блаженства, Вископреосвећена и Преосвећена браћо архијереји, уважени Председниче Црне Горе, уважени Председниче Републике Српске, уважени представници Римокатоличке цркве и Исламске заједнице, Ваше екселенције, браћо свештеници, браћо и сестре!

Ово је дан који створи Господ наш – овај велики и славни дан, не само за нашу Цркву и наш народ, него и за сву Православну Цркву, за све православне широм света и за све хришћане. У исто време ово је дан којим је крунисана прослава великога, из историје Цркве Христове познатог Миланског едикта – седамнаест је векова од његовога проглашења, и сви ми православни и сав хришћански свет обележава и слави овај велики јубилеј. Данашњим освећењем овог велелепног храма крунишемо овај велики догађај који обележавамо читаве ове 2013. године. Ово је наш допринос великоме дану и празнику, на славу и понос нашега народа и читавог хришћанског света.

С обзиром на време у коме је грађен и на ову лепоту које смо сви сведоци, можда би Митрополит црногорско-приморски Амфилохије могао донекле да понови речи великог Јустинијана, ако не: „Соломоне, превазишао сам те, оно: Соломоне, приближио сам ти се!” Заиста, овако диван храм је наш понос, и исказујемо своју велику захвалност свима онима који су допринели да се овај храм подигне и данас освети.

Његова Светост Патријарх цариградски и васељенски је пре двадесет година поставио камен темељац овоме храму, и, на велику радост – верујем његову, а и свих нас – ево, и освећује га данас на славу Божију, на радост, добро и спасење народа нашега, свега рода хришћанскога и целога света.

А сада молим Његову Светост Патријарха васељенског да каже архипастирску реч своју поводом овога значајног и великог и славног догађаја – поводом освећења храма посвећеног Васкрсењу Христовом, са молитвом Господу, коју Му приносимо данас у овом храму, да васкрсне свако добро, сваку истину и да нам својим Васкрсењем дарује и оно што је нашем времену најпотребније: мир, слогу и љубав међу нама и свим народима. Зато ћемо се молити и ми који смо данас овде и сви они који буду улазили у њега. Нека је благословен данашњи дан.”

ПОУКА И ПОРУКА ЊЕГОВЕ СВЕСВЕТОСТИ ПАТРИЈАРХА ВАСЕЉЕНСКОГ ВАРТОЛОМЕЈА НА ОСВЕШТАЊУ ХРАМА У ПОДГОРИЦИ

„Ваше Превасходство Филипе Вујановићу, Председниче Црне Горе, Блажењејши брате Патријарше српски Иринеје,

Блажењејши Првостојатељи и преосвећени представници помесних братских православних Цркава,

Високопреосвећени Митрополите цр-
ногорско-приморски Амфилохије, благословени православни хришћани Црне Горе, децо Цркве возљубљена.

Ко ће се успети на гору Господњу и ко ће стати на свето место Његово? Онај ко је невиних руку и чистога срца, који не узима залуд душу своју и ко не устаје са завишћу на ближњега свога (Пс. 23, 3-4), пророкује за данашњи дан савремени свештени Псалмопојац.

Испуњени истинском радошћу и духовним весељем, стојимо и ми у овом историјском тренутку на светом месту Господњем и, Наша Смерност и присутни сабраћа Предстојатељи Светих помесних православних Цркава и са нама часни јерарси вршимо освећење овога свечасног и велелепног храма Васкрсења Господњег, чији камен темељац је Наша Смерност имала благослов да положи пре скоро две деценије.

Радост свих нас се умножава чињеницом што налазећи се овде, прослављамо и хиљадуседамстогодишњи јубилеј од како је Велики Константин објавио познати Милански едикт којим су хришћанска вера и богослужење постали дозвољени и први пут је устаљено слободно испољавање верских права и дужности хришћана.

Освећење овог светог храма није просто једна церемонија. Оно је призивање Светог Духа и настањење Његово у дом који је посвећен за служење Богу. Од сада па надаље, у овоме храму Дух Свети ће савршавати Тајне Цркве, освећиваће верне, повезиваће живе са упокојенима и сабираће вернике на заједничке молитве, заједничко богослужење и заједничке прозбе. Господ нас је уверио да где су два или три сабрана у Име Његово, ту је и Он са њима. Штавише, „Онај који је обећао да ће двојици или тројици који се сложе у Име Његово испунити молбе (Молитва трећег антифона Литургије Св. Јована Златоуста), Он је у суштини Онај који свештенодејствује, усавршава и освећује хлеб и вино и претвара ове Дарове који одржавају прост живот у Тело и Крв Његову, претварајући их да буду „на исцелење и очишћење и просветљење и очување и спасење и освећење душе и тела... у залог живота вечног и добар одговор на страшном суду” Његовом, а да никако „не буду на суд или осуду” (Молитве за свето Причешће).

Велики је, дакле, значај освећења храма, јер Светом Литургијом и свим оним што се у њему савршава, обезбеђујемо присуство Господа Исуса Христа међу нама. А пошто је присуство Христово увек доброчинитељско, кроз храм привлачимо и доброчинитељно зрачење и дејство Божије на све становнике дотичнога краја.

Налазећи се на овом светом и мученичком тлу, освећујући овај храм, ми призивамо заступништво великих православних светилника овог краја, Светог Петра Цетињског и Светог Василија Чудотворца и заштитника црногорских Новомученика Превлачких и Момишићких, и учимо се из њихове потпуне посвећености Господу и њихових аскетских подвига, којима су осветили и место и простор, пећине и висове ове благословене земље, која пред светом сведочи славу Крста и Васкрсења Богочовека. Освећени храм Васкрсења Господњег представља уистину символ духовног васкрсења Православне Цркве овога места, која је после искушења Другог светског рата постала светлодавац вере и наде целокупноме народу.

Ради тога прослављамо Господа и благодаримо му, јер је надахнуо Великога Константина да изда Милански едикт и тиме прекине гоњења хришћана. Нажалост, и после протока толико векова од тада и даље се на различитим местима од стране фанатичних група наставља уништавање светих храмова, хришћанских споменика, светих манастира и других светих места. Шира, пак, област Балкана јуче, а Блиског истока данас, постају мученици многих пустошећих најезди на свете храмове и друге установе наше Православне Цркве.

Православље, као што је познато, никада није настојало да се иновернима наметне употребом силе. Против њега су ратовали, оно је било гоњено, али оно никада није прогонило некога због његових верских убеђења. Много пута гоњено, Православље је и данас прогоњено у неким земљама, али оно не узвраћа за ране. Све позива у јединство у Христу зато што у његовом срцу одзвањају и „обитавају” речи Господа који се молио у Гетсиманији пре Страдања „да сви буду једно”. При том, и Светитељи Православне Цркве из свог духовног искуства уверавају нас да хришћанин да би се спасио треба да жели спасење свих људи, управо као што Господ наш „жели све људе да се спасу и да дођу у познање истине” (Молитва пред Свето Причешће).

Освећење храма је позив на јединство, јер у храму изговарамо Символ наше вере, којим проглашавамо да верујемо „у једну свету, саборну и апостолску Цркву”. Нико нема власт да ствара другу или трећу Цркву. Глава Цркве је Господ наш Исус Христос, који је Један и Јединствен. Као што једна глава не може припадати двама телима, тако ни Христос није глава двеју истоверних Цркава на овоме месту. Због тога Црква не постаје вољом неких људи. Она није удружење или световно јединство личности које своје постојање добија онда када јој неки суд одобри статут. Она је богочовечанско постојање које је Христос основао и којим управљају Свети Апостоли и њихови наследници, а не сваки који око себе окупи некакве присталице и ту организацију назове „црквом”.

Православна Црква је у Символу вере богонадахнуто названа, а и јесте „саборна”, „католичанска” у смислу да обухвата потенцијално све људе. Она све људе позива да се утелове у њој или, по речима Апостола Павла, да се накалеме на добру маслину, Христа, да из ње црпе живот и доносе плода. Без утеловљења у Христа, добру маслину, човек не може доносити плодове Духа Светога.

По божанском благовољењу на освећењу овога храма присуство Првостојатеља и представника многих Православних Цркава представља благослов – потврђује благонаклоност и љубав Божију према хришћанима веома нам вољене Црне Горе. Присуство свих нас представља откривање истинског јединства Православне Цркве. Сви смо окупљени, независно од народа и језика, и сведочимо да се осећамо у Христу сједињени, не разликујући, према истом Апостолу, Јудеја и Јелина, туђина, Скита, слугу, слободњака, мушко и женско, него смо сви једно у Христу. Уколико и наши ближњи буду пратили наш пример, на земљи неће постојати сукоби и ратови, а у Цркви неће бити раскола и подела.

Тачно је да је из важних разлога Мајка Црква константинопољска, будући да су је обавезивала на то канонска права и дужност и акривија, доделила аутокефалију и аутономију многим својим областима и шире. Али овим додељивањем потребно је да се свагда држи процедура како је предвиђају свештени канони и устаљена пракса. Није дозвољено, напротив за осуду је и неприхватљиво је, да нека локална Црква сама себе проглашава за аутокефалну.

На овом месту расуђујемо као исправно и праведно да себе и друге и свакога подсетимо на вазда актуелне и савремене потресне речи; са једне стране Св. Златоуста. „Ништа не може тако разделити Цркву попут властољубља ... Ни крв мученичка не може обрисати тај грех ... Ова штета није мања од оне коју непријатељ нанесе, него много већа” (Ефесцима 11, ПГ 62.85), а са друге, Св. Василија: „Ране су пак расколи у Цркви; ожиљци од подмуклих срца; запаљење – побуна душе..., и због тога побуна против знања Христовог (Пророк Исаија, гл. 1, ПГ 30, 148С).

Браћо и сестре, и децо благословена у Христу,

Данас освећујемо храм. И ка овом освећењу земље, која је мудрошћу створена, коју насељавамо ми жива бића са човеком као круном, као и у разборитој припреми за небеса, будући вечни живот који очекујемо, треба да усредсредимо нашу пажњу.

Вршимо освећење земаљског храма Васкрсења у Подгорици, који се данас „добром изменом мења” и постаје „добра лука, лечилиште страсти, прибежиште болеснима, на исправљење живота, достизање доброг владања и испуњење сваке правде”.

Истовремено, ми указујемо част Светоме Константину који је пре седамнаест векова подигао и освештао први свети Храм Васкрсења, саграђен у Светој Земљи. Ова подударност је свакако вредна помена: дело Великога Константина, започето Миланским едиктом настављено је подизањем Св. Храма Васкрсења у Подгорици. Благодаримо Светоме Цару и прослављамо Бога због овог великог његовог дара благочестивом народу Црне Горе и молимо се да овај народ, под просветљеним напасањем по свему достојног Високопреосвећеног брата Митрополита црногорско-приморског господина Амфилохија, цени из овог Храма изливајућу божанску благодат и покаже нове побожне хришћане и светитеље.

Браћо и сестре,

„Приђите да пијемо ново пиће, које не чудодејствује из неплодног камена, него из непропадљивог извора, из гроба Христовог који је орошен, у Њему се утврђујмо.” У радости, дакле, овог васкршњег пића, упућујемо топли братски поздрав ономе који часно и у жртвеном самоодрицању украшава Престо и помесну Цркву у Србији и Црној Гори, Блажењејшем брату Патријарху господину Иринеју, затим достојном наследнику Петра Цетињског господину Амфилохију и његовој сабраћи Епископима: браћи будимљанско-никшићком Јоаникију, милешевском Филарету, захумско-херцеговачком Григорију, који служе и правилно управљају православном речју Истине у овој благословеној земљи и области. Посебан поздрав упућујемо Епископу Рашке и Призрена господину Теодосију, који јуначки дела на Косову и Метохији, суочавајући се са својим народом са надчовечанским тешкоћама које долазе и од домаћих и од туђих, и од даљих.

Благосиљамо мученички народ Црне Горе и апелујемо на све међународне и локалне чиниоце да учине све како би овдашња Православна помесна Црква уживала сва људска права и слободе ради несметаног продужетка њеног духовног послања и спасоносног дела. Посебно очекујемо стварање одговарајућих бољих безбедносних услова за повратак избеглица њиховим огњиштима, и изражавамо наду да ће се наставити започети процес поновне изградње и обнове уништених манастира и храмова на Косову и Метохији.

Особито наглашавамо са овога места потребу сарадње у овом домену између Православне и Римокатоличке Цркве и представника Исламске заједнице, због чињенице да сви живе у овој отачкој земљи и да сви имају одговорност пред благим Богом да живе у међусобном поштовању и међупрожимању. Ране од оружаних сукоба од пре четрнаест година остају отворене и болне, и потребно је да се исцељују узајамном добром вољом и сарадњом на свим пољима, што води благословеној коегзистенцији у оквирима слободе вере и људских права.

Молитвено се сећајући и невиних жртава поменутих сукоба, али и оних који се још увек воде као нестали, молимо се Господу да ублажи бол и дарује божанску утеху њиховим породицама.

Све ово говоримо умољавајући и себе и друге на овај дан освећења светога Храма Васкрсења и прославе једног историјског јубилеја, слободе вере: Прихватамо поруку и спроводимо је свакодневно у дело!

Распети Господ воли заблуделог савременог човека, жели његов успех и узлази на Голготу ради његовог спасења. Са висине Крста, знојем велике агоније и божанском крвљу својих рана Он испуњава коначни дуг ради истине, љубави и правде васцелога света. Крст је распета љубав. То је оно „овим побеђуј” Великога Константина. То је увод у „први дан Велике Суботе”.

Нека не буде заборављено да је „целокупна хришћанска цивилизација утемељена у смртној агонији једног Распетога” (Хр. Малевицки). Само очи испуњене сузама и чисте душе, као што су ваше, могу да гледају Исуса који је као „предмет служења” подигао грешно човечанство. Господ Исус је једини у свету који је говорио и делао и жртвовао се „ради жртве овога света” – човека. А актуелна је и реч једне спорне личности, једног такорећи атеисте: „Распети Христос је распети целовити човек” (Николај Казанцакис).

Молимо се, оци и браћо и сестре, да увек чувате своју везу са Крстом и Васкрсењем Христовим, са освећеним обитавалиштем благодати Господње и негујући Вољу Божију, изворну и чисту љубав, делатно смиреноумље и пратећу побожност, свагда сведочите своју посвећеност Распетом Богу, на тешко проходним стазама које прате уздаси у земном боравишту и у трајним духовним неизвесностима и двоумљењима, а у извесности да је „васкрсао Господ и да се живот може поново живети. Амин.”

БЕСЕДА ЊЕГОВЕ СВЕТОСТИ ПАТРИЈАРХА МОСКОВСКОГ И СВЕ РУСИЈЕ КИРИЛА У ПОДГОРИЧКОМ САБОРНОМ ХРАМУ

„Ваша Светости, најсветији Патријарше цариградски и васељенски Вартоломеје,

Ваша Светости, најсветији Патријарше српски Иринеје,

Ваше Високопреосвештенство Митрополите Амфилохије,

Ваша Блаженства, Ваша Високопреосвештенства,

уважени представници државних органа Црне Горе, уважени гости, драги оци, драга браћо и сестре!

Данас је велики догађај у Подгорици, главном граду Црне Горе. Данас је саборно, са учешћем Патријараха православних Цркава освећен овај велелепни, величанствени храм. Храм који је по својој величини, по својој лепоти, по својим архитектонским особинама заиста најлепше место, не само у овоме граду него и у читавој Црној Гори. И то није случајно, јер је овај храм сабрао у себе велику православну традицију на којој се темељи духовни и морални живот и овога места и овога народа.

Али храм сам по себи није најбитнија ствар. Оно што је битније јесте да су у веома тешком историјском тренутку за овај народ и ову земљу људи одлучили да сазидају овај храм. Храм се не може саградити уколико је то декрет и воља неког ко је на власти, храм се не може саградити уколико то представља вољу неког црквеног руководиоца, храм се зида онда када то желе људи, стога што се храм гради тамо и тада када је то људима потребно.

Стога је овај величанствени храм споменик вере оног нараштаја који сада живи у Црној Гори – ово је ваш споменик и гласник онима који долазе. Он ће потомке подсећати на вашу веру, и може бити да ће многима помоћи да схвате да, ако сте у овако тешко време овде у Црној Гори ви желели да имате овај храм, то значи да су људи осећали да од храма Божијега са неба долази помоћ у најтежим животним околностима.

Овај храм није само споменик вере људи, него и позив сваком хришћанину. Најлепши украс храма није ни архитектура ни иконопис, него људи који се у њему моле Богу. Позив се састоји управо у томе да се убудуће у овоме храму увек сабирају људи који ће се молити. Онај који се моли Богу зна и свестан је тога да је сила Божија јача од било које људске силе.

Доказ и сведочанство тога је и тешка историја Црне Горе. Ваш народ се сачувао само стога што је умео да сачува веру православну. У тешким временима када су спољашњи непријатељи угрожавали и сам опстанак мале Црне Горе, људи, Црногорци, идентификовали су себе у првом реду са Православљем. Православље је било основна идентификација народа. Ви сте се сачували као народ и као држава управо зато што нисте никада издали православну веру. И овај храм није велики споменик само овог нараштаја, него је споменик свим претходним генерацијама људи који су пажљиво сачували православну веру.

У наше време када је на делу процес глобализације, када се границе и растојања бришу и смањују, веома је важно сачувати своју националну, културну и духовну идентификакцију. Дај, Боже, да народ у Црној Гори сачува своју особеност на првом месту држећи се православног наслеђа.

Хтео бих најсрдачније да захвалим Вама, владико Амфилохије, за Ваш подвиг и за Ваше трудове. Ви сте истакнути архијереј Православне Цркве, који својим талентима и својом вером не служи само својој Цркви него служи васцелом Православљу. Дај, Боже, да се под Вашим омофором саберу и они који се на данашњи дан, нажалост, не моле Богу са свима нама који смо православни. Молићемо се за јединство православног наслеђа овде у Црној Гори, и за Вас, Ваше Високопреосвештенство, јер на Вама лежи највећа одговорност на духовном сабирању православног црногорског народа.

На молитвени спомен на овај велики догађај хтео бих да принесем на дар храму ову икону Знамења Пресвете Богородице. Данас се у Руској Цркви, по нашем календару празнује управо ово изображење Пресвете Богородице. Нека Царица Небеска својим омофором покрије и заштити Цркву и народ овде у Црној Гори. И у знак моје личне љубави према Вама и признања за Ваше подвиге, молим Вас да примите ову свету панагију.

Срдачно благодарим и Вама, Ваша Светости Патријарше Иринеје, на љубазном позиву који сте нам упутили да учествујемо, како на великом празновању јубилеја 1700-годишњице Миланског едикта, тако и на освећењу овог величанственог Саборног храма у Подгорици.

Нека Господ Бог чува све Вас миром, љубављу и једномислијем. Чувајте веру православну, у њој се налази наше спасење. Амин.”

* * *

У светом богослужењу молитвено су учествовале хиљаде православних верника из Црне Горе, Херцеговине и Србије.

Чину освећења Саборног храма у Подгорици су присуствовали Игор Лукшић, потпредседник владе и министар спољних послова и европских интеграција, Суад Нумановић, министар за људска и мањинска права, Миодраг Радуновић, министар здравља, Миомир Мугоша, градоначелник Подгорице, архимандрит Методије, игуман манастира Хиландар, представници свештених светогорских манастира Григоријата и Симонопетра, игуманија грчког манастира Ормилије мати Никодима, као и велики број игумана, игуманија, монаха и монахиња из манастира Црне Горе, Србије и БиХ.

Свечаности освећења су присуствовали и изасланик Папе римског Франциска Кардинал словачки Јозеф Томко, Надбискуп београдски Станислав Хочевар, Бискуп которски Илија Јањић, свештеник Данијел Буда, представник Светског савета цркава, пречасни Ги Лиагр, генерални секретар Конференције европских цркава, Реис Исламске заједнице у Црној Гори Рифат, ефендија Фејзић, као и Муфтија србијански Мухамед Јусуфспахић.

Православни првојерарси су после завршене Свете Литургије и беседа са улаза у храм Христовог Васкрсења пустили голубове мира који су симбол Духа Светога и у спомен на овај историјски дан засадили маслине поред Саборног храма.

ПОСЕТА ЦЕТИЊСКОМ МАНАСТИРУ

Свечаност прославе 1700 година Миланског едикта и освећења подгоричког Саборног храма Христовог Васкрсења завршена је 8.октобра 2013. године посетом Првојерараха помесних православних Цркава, предвођених Патријарсима васељенским Вартоломејем и српским Иринејем, Цетињском манастиру.

Црквене поглаваре дочекали су братија Цетињског манастира предвођена игуманом ове светиње архимандритом Методијем (Остојићем), професори и ђаци Богословије „Свети Петар Цетињски”, са ректором ове црквено-просветне установе на челу и протојерејем-ставрофором Гојком Перовићем, дјеца са вјеронауке при Цетињском манастиру и вјерни народ Цетиња.

После доксологије у манастирском храму Рождества Пресвете Богородице, црквене поглаваре, представнике других помесних Цркава, представнике Римокатоличке цркве и Исламске заједнице, амбасадоре и друге госте поздравио је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, који је казао да изражава своју радост што нас је Господ удостојио да после освећења подгоричког Саборног храма доживимо свети печат доласком на Цетиње највећих представника Цркве Христове.

„Овај престо епископски је украшен великим светилима Цркве Божије”, казао је Митрополит црногорско-приморски поменувши, између осталих, Светог Евстатија Превлачког, Светог Петра Цетињског и Светог Јоаникија Митрополита црногорског и с њим у наше време пострадале свештеномученике и мученике Митрополије, и додао: „Велики је то дар Божји и велика радост наша!”

Одговарајући на речи добродошлице, Патријарх Вартоломеј је истакао да је ово дан за историју: „Сви смо учествовали у освећењу једног величанственог храма. Веома нас је обрадовало благочешће овога народа. Желимо Вам да тако буде и у будућности... Такође, ово вечерашње поклоњење овој цетињској светињи није ништа мање од онога што смо јутрос доживели.”

Ово је први пут у историји да оволики број православних Првојерараха истовремено посети Цетињски манастир.

У Митрополији је приређено послужење и након тога је висока делегација помесних Православних цркава отпутовала за Подгорицу, а одатле за Београд.

У БЕОГРАДУ НАСТАВЉЕНО ОБЕЛЕЖАВАЊЕ 1700 ГОДИНА ОД МИЛАНСКОГ ЕДИКТА

У оквиру државног обележавања 17 векова од права на слободно исповедање хришћанске вере, на великој сцени Народног позоришта је премијерно изведена опера „In hoc signo” – „Под овим знаком”.

Премијери су, поред Председника Србије Томислава Николића и министара Небојше Родића, Зоране Михајловић, Сулејмана Угљанина и Саше Радуловића, присуствовали и Његова Свесветост Патријарх васељенски и цариградски Вартоломеј, Његова Светост Патријарх српски Иринеј, Његово Блаженство Архиепископ кипарски Хризостом, Митрополит варшавски и све Пољске Сава, Архиепископ Симеон, мјестољубитељ митрополитског трона православне Цркве Чешких земаља и Словачке, и представници осталих помесних Православних Цркава, начелник Генералштаба Војске Србије Љубиша Диковић, представници Нунцијатуре Ватикана, Римокатоличке цркве и Исламске заједнице, као и чланови дипломатског кора.

Завршна манифестација обележавања прославе Миланског едикта први је случај у историји опере да је за садашњу сцену и прилику намењена светска премијера једног страног композитор, дон Марка Фризине, либрето и режија Дејана Миладиновића, у извођењу ансамбла Народног позоришта у Београду, док је Дејан Савић дириговао. Кореографију балета је поставио Константин Костјуков.

Опера „Под овим знаком” проговара уметничким језиком о великом догађају из 313. године којем је претходио пагански живот Рима запалог у декаденцију сваке врсте. Духовно пало царство у рукама пагана и њиховог бога Бахуса, прожето баханалијама (како се и зове један део опере), прогони хришћане што је у опери верно приказано кроз филмске садржаје у црно белој техници (Петар Антоновић, видео продукција), који прате сва дешавања на огромном платну иза свих учесника.

Уз учешће ансамбла Народног позоришта, хора и балетског ансамбла, масовне сцене у комбинацији са филмом дају преглед страдања хришћана, све до момента Константиновог обраћења. Занимљив је дијалог римског императора Константина и непријатеља, уходе, који је хришћанин и не боји се смрти, јер је његова заштита Син Божији. Многа питања отварају прогоњени хришћани и не остављају цара Константина у миру све до војничке победе и виђења знака којим се побеђује смрт - крста (у опери је то између визије, сна). У складу композиције и либрета, преко извођења оперских арија кроз покрет, игру, сазнајемо о Константиновом времену, о времену састављања Миланског едикта и часу када је донета одлука о слободном исповедању хришћанске вере.

Опера „Под овим знаком” је са формом светског спектакла, изузетним сценским решењима, сјајном костимографијом у којој су са својим фундусима учествовали, поред Народног позоришта у Београду и, Македонска опера и Балет из Скопља и Опера Хрватског народног казалишта из Осијека.

У великом солистичком ансамблу издвајају се улоге цара Константина (млади баритон Марко Калајановић), Свете Јелене (мецосопран Наташа Јовић), као и нешто мања улога Фаусте, Константинове жене (у тумачењу Снежане Шуваковић Савић), који су позоришним језиком говорећи, маестрално изнели своје улоге са свим учесницима ове светске премијере.

Либрето на италијанском језику је написао дон Марко Фризина, музички директор папског Латеранског хора, који је, иначе, изводио своје композиције пред папама Јованом II и Бенедиктом XVI.

Монсињор дон Марко је завршио Факултет уметности на Универзитету „Ла Сапиенца” и дипломирао композицију на Конзерваторијуму ”Санта Цецилија”. Студирао је теологију на папском Грегоријанском универзитету и дипломирао је из Светог Писма на Папском библијском институту. Године 1982. је рукоположен за свештеника и он обавља своју дужност у Римској дијецези. Аутор је многих композиција за филмске пројекте са темама историјске и верске садржине.

Дејан Миладиновић, писац либрета и редитељ, истакнути је српски позоришни редитељ Опере и Драме; у два наврата уметнички директор Опере Српског народног позоришта у Новом Саду, саветник за велике пројекте у центру „Сава”, редитељ Београдске опере, уметнички директор театра „Мадленијанум”.

ИЗЛОЖБА „ОВИМ ПОБЕЂУЈ”

Висока школа - Академија Српске Православне Цркве за уметности и консервацију 8. октобра 2013. године, отварила је врата Светосавског дома на Врачару за представнике свих помесних православних Цркава

Изложба Овим побеђуј представља реинтерпретације ранохришћанских мозаика и фресака из гробница у Нишу, Виминацијуму и катакомби у Риму. У оквиру изложбе су одржане интерактивне радионице из Калиграфије (у класи мр Жељка Комосара), Иконописа (у класи мр Тодора Митровића),Фрескописа (у класи мр Горана Јанићијевића), Мозаика (у класи мр Зорана Михајловића), Вајања (у класи Рајка Блажића), Консервације икона (у класи мр Јелене Узелац) и Консервације фресака (у класи мр Мирослава Станојловића).

Овом културно-уметничком догађају присуствовали су: Архиепископ кипарски Хризостом, Епископ арсиноиски Нектарије, архиђакон Кипријан; Митрополит аркадијски Василије (Антиохијска Патријаршија); Митрополит гвинејски Георгије (Александријска Патријаршија); Митрополит зугдидски Герасим, протојереј Давид Шарашенидзе (Грузијска Патријаршија); Архиепископ Јеременске епархије за Украјину Григорије, Епископ јеременске Епархије за Румунију Татев Хакобиан (Јерменска Апостолска Црква), као и многи културни радници и верници из Београда.

Овом приликом јавности jе представљена оригинална реинтерпретација гробнице у Нишу, рад проф. Горана Јанићијевића и дипломца Миодрага Милутиновића, која је украсила бину на којој је Његова Свесветост Патријарх константинопољски Вартоломеј служио свету Литургију у Нишу, у недељу 6. октобра 2013. године, уз саслужење Патријарха јерусалимског Теофила, Патријарха московског Кирила, Патријарха српског Иринеја и осталих поглавара помесних Православних Цркава.

Високе госте, поред професора и студената Академије Српске Православне Цркве за уметности и консервацију, на Светосавском платоу дочекали су и протојереј-ставрофор Радивој Панић, старешина Храма Светог Саве, и проф. др Војислав Миловановић, протонеимар Храма Светог Саве.

КОНФЕРЕНЦИЈА ЗА МЕДИЈЕ У ХОТЕЛУ „МЕТРОПОЛ ПАЛАС”, 8. ОКТОБАР 2013. ГОДИНЕ

На конференцији је, у име Његове Свесветости Патријарха васељенског и цариградског Вартоломеја, говорио Митрополит француски Емануил, док се у име Његове Светости Патријарха српског Иринеја, представницима медија обратио Његово Преосвештенство Епископ бачки Иринеј. Присутан је био и Епископ крушевачки Давид.

Митрополит француски Емануил је као гост и у име Васељенске Патријаршије истакао да одазив позиву Патријарха Српског, других Патријараха и настојатеља аутокефалних Цркава „показује њихову заинтересованост за присуство и учешће у свечаном обележавању 1700–годишњице Миланског едикта, али показује и њихово сведочење да смо једна Црква, при чему друге православне Цркве пружају подршку мученичкој Српској Православној Цркви за све што је преживела у последње време од ратова до духовног отпадања деце у антиканонским групацијама”. Он је још рекао да је врхунац свих прослава које су у свету организоване поводом прославе јубилеја управо окупљање у Нишу и да су из тог разлога и они учествовали у њему.

Митрополит је такође нагласио „да наша Васељенска Патријаршија има најбоље могуће односе са Српском Патријаршијом и да ми бок уз бок идемо заједничким путем у служби напретка Цркве и сарађујемо веома тесно, блиско ради заједничког припремања пута који нас води ка сазивању Светог и Великог Сабора Православних Цркава”.

У свом обраћању Епископ бачки Иринеј је казао да је овај „значајан и редак датум у нашој помесној Цркви и у нашој земљи достојно и достојанствено обележен и прослављен”. Он је додао „да посета оволиког броја црквених православних поглавара, као истовремено и присуство дела високих делегација других хришћанских Цркава, чини да је то до сада највећи одржани скуп у нашој историји, а који је и највећи хришћански скуп на истом месту, у исто време, са заједничким циљем.

И управо то заједништво на истом месту, у заједничком циљу, додао је Владика Иринеј, „као подсећање на време када је Црква добила слободу, али и када је први пут у нама познатој цивилизацији званично са највишег места, у то време апсолутне монархије прокламовано начело потпуног поштовања слободе вероисповести и савести. То представља заиста снажну поруку у нашем времену, можда више неопходну данас, него тада када се први пут чула у историји”, јер „се данас на многим странама, на жалост, понекад и у самој Европи крши слобода вере и слобода људске савести, као и слобода уопште, и страдају не само хришћани, него и многи други у Сирији и широм Блиског и Средњег истока”.

Владика Иринеј је још истакао да је окупљање „показало и доказало да је по суштинским питањима живота данашњице могуће да све хришћанске Цркве и заједнице, независно од већих или мањих разлика које међу њима постоје, могу способно да артикулишу заједнички став по тим основним питањима”. Он је још рекао да скуп није био само свечарски, већ и да је „на одређени начин то било и једно неформално сабрање, размена мисли, искустава која су веома битна као припрема будућег свеопштег православног Сабора и врста даљег неговања и сведочења јединства, и поруке данашњем човечанству шта Православна Црква данас, а и хришћанство уопште, има да одговори човечанству на све његове трагичне недоумице и пред веома страшним изазовима данашњег времена који се стављају и пред Цркву и пред савест свих људи, независно од тога које су вере, и да ли су уопште верници”.

Владика Иринеј је такође нагласио да је „на скупу показана и отвореност за дијалог са свима без разлике, да је пружена рука свима, да је отворена душа према свима, и да то не значи да ми треба да минимализујемо свој идентитет или да оставимо оно што ми по свом бићу јесмо као једна од помесних Православних Цркава”.

Извори: Информатива служба СПЦ
Руска Православна Црква
Епархија нишка
Митрополија црногорско-приморска
Приредила: Зорица Зец