Свештеник Алекандар Михаиловић: Иза одшкринутих врата

Уводна реч аутора: На прагу трећег миленијума

У последњој књизи Новога завета, у Откривењу Светог Јована Богослова, у IV глави, читамо: И одмах бијах у Духу; и гле, пријесто стајаше на небу, и на пријестолу сјеђаше Неко. По изгледу сличан камену јаспису и сарду; и около пријестола бијаше дуга на изглед као смарагд. И около пријестола видјех двадесет и четири пријестола, и на пријестолима видјех двадесет и четири старешине гдје сједе, обучене у бијеле хаљине, и са вијенцима златним на главама својим. И од пријестола излажаху муње и гласови и громови…

Ова есхатолошко литургијска слика представља прототип хришћанства, његов узрок и почетак. Још пре Великог праска као почетка васионе, пре еона еона и пре сваког времена, Бог је „измислио” разлог ради ког је створио све што је створио. Једним стваралачким Fiat, једним „Нека буде”, гледајући пред собом циљ, Господ је створио свет и човека. Циљ стварања био је сабрање свих и свега око Сина Човечијег, око Христа Богочовека. Разлог је велики и славни последњи Дан осми.

Спокој невечерњег Дана, као одмор свеукупног космоса и зора тајанственог еона као почетак космичке недеље од осам хиљада година, јесу смисао и назначење сваког поколења. Први дан новог еона, новог миленијума је слика времена Месије, Дана који никада не застарева, мира, утехе, радости и вечне славе Сина Божијег, окруженог пријатељима који Га, окупани нествореном светлошћу, динамички прослављају, бивајући у бесмртном блаженству бесконачних векова.

Дан Господњи, Дан месијанског чина који превладава седмицу постојања изводећи је изван њених унутар­светских граница и самодовољних оквира, јесте догађај који ће доћи на крају светске историје, али не као по себи саморазумљиви завршни акт изнедрен из саме историје њеним самоодмотавањем и довођењем до крајње нити, попут клупка Аристотелове ентелехије, не чак ни као саморазвиће и самоусавршавајући раст Хегеловог апсолутног духа, већ као изненадни, одозго дошавши догађај, попут јеванђелског „лупежа у ноћи”.

Да сва творевина уздишући ишчекује тај Дан, Дан Господњи, и вечну, ритуално међузависну игру свих и свега око долазећег Христа, не сведоче само невидљиве елементарне честице чији је живот слободни чин и догађање (сетимо се Ајнштајна, Макса Планка и Вернера Хајзенберга), нити пак сведоче разноврсна животињска царства својим хармоничним безазленим кретањем, већ то вековима, свеобухватајући, сведочи сâма Црква Христова, евхаристијски у Епископу повезујући незалазни Дан осми, прошле векове од Великог праска (Big Bang а), па све до садашњих збивања, на прагу III миленијума, у којима сви ми активно учествујемо.

Есхатолошки бљесак будућег века хришћанство опитује у Цркви, у којој се, као у икони вечне истине, могу решити сви човекови вапаји за смислом и сви трагични вапаји против смрти и ишчезнућа. Већ два миленијума, одсликавајући Истину постојања, хришћанство као Црква, присуством отвара перспективу бесмртног бића. Од Хајдегеровог „бића за смрт” Црквом и у Цркви ствара се „биће за живот”.

Човекова ограниченост, омеђеност и смртност, ти универзални проблеми свих бића, не могу се решити у оквирима светске ситуације и самозатворености. Сви хуманизми и друштвена уређења, сваки стваралачки чин и екстатичка кретања, представљали су узалудне покушаје обесмрћења. Бесмртност, нетрулежност и апсолутност могу се остварити само искорачењем из самодовољне индивидуализиране егоцентричности у простор заједништва са Другим. Ово је проблем свакога човека и зато се Црква, која нуди решење, показује значајном за све континенте, како за западног човека Европе тако и за источног човека Азије, те представља конститутивни чинилац онтологије света и не може бити сведена на душебрижног спаситеља индивидуалне душе, експонат музејско археолошких и уско националних вредности које само декоришу и улепшавају стварност својим „лепим, српским” обичајима. Црква није ризница националних ритуално патриотских чинова, већ унутрашње било космоса, спас човека и еколошког система, осовина и платформа на којој стоји васиона, критички ум и алтернативни начин постојања. Због тога су појам Другог и Осми дан есхатолошког Царства нераскидиво повезани. Будући век је време великог Другог, време славног присуства Христовог. Човекова потреба за малим је слика и унутрашња потреба за вечним општењем са великим Другим, са Богом. По Мартину Буберу, Ти и Ја су зато нераздвојни.

Царство Божије, рај, односно вечно блаженство, по садржају су непрекидна заједница са радикално другачијим, различитим и увек Другим. Сва светска царства, опет, трагала су за њим, безуспешно покушавајући да остваре рај на земљи. Формирање цивилизације и стваралачка кретања ка унапређивању света, покушај су да већ завлада есхатон као вечна заједница, међутим, сва су се, као што знамо, показала безуспешним и пролазним.

Та носталгија за заједништвом и истинским односом у међузависном, холистичком складу, уверава нас да је есхатон, својим присуством, као Црква, оставио дубоке трагове на човека. Све то зато, треба пажљиво ишчитавати. Основна порука Цркве увек је била — заједничка слободна љубав као чинилац људскости и јединство у различитости, по узору на Бога Свету Тројицу, у којој слободно живи вечни однос Једног са Другим и Трећим, слободан и непоновљив, у пуноћи међуљубави и заједништва.

Есхатолошко назначење човеково је — у Цркви започети, епиклетички, стваралачку, динамичку слободну љубав према Христу, кроз другог човека, те померити границе свога бића и отворити себе за Светотројичан начин бивствовања који је, по преимућству, есхатолошки.

Одсликавање Оног века у овом, у Евхаристији Цркве, осветљава даље све поре бивствовања. Будућност која је, по речима Кулмановим, „већ, али још не” почела у историји, обликује својим благородним и преображајним силама човека и творевину, уређујући и формирајући културе и цивилизације. Ипак, свој прави лик човек и творевина задобиће тек по окончању овог и оваквог светског процеса. У догађају Христовог Другог доласка разоткриће се и обелоданити истинска ипостас човека и све твари, која (твар) по речима Св. апостола Павла, „тугује и плаче, чекајући да се јаве синови Божији” (Рим 8, 19).
Смрт, као суштински проблем човеков који се епидемично шири и на сва друга жива бића, превладава се есхатолошким стваралачким динамизмом око Васкрслог Христа, чије се присуство већ овде, у евхаристијској реалности свих око Епископа, предокуша. Борба са смрћу је, зато, основно начело човековог живота и бити Христов значи стваралачки оживотворити сва поља бивствујућег.

Наводећи речи руског мислиоца Николаја Берђајева, да је „ниско заборавити на смрт макар и једног живог бића и ниско помирити се са смрћу”, уочавамо да је одсјај Христове васкрсне победе видљив и у лепоти сунчеве светлости, у звездама које трепере, у јасној ноћи, у плавом небу, у драгом камењу и цвећу, у лепоти и разноврсности животињског света — у жртвеној љубави за другог човека.

Говорити о рају као решењу човекових егзистенцијалних невоља, значи говорити о Цркви, а говорити о њој значи понудити свету космополитска решења. Космополитска, пак, јер је по речима блажене успомене о. Георгија Флоровског, „Хришћанство универзална истина, а не својина једне нације”.
Са таквом есхатолошком визијом, на прагу новог миленијума, Црква је опет у обавези да окрене своје благодатне луче према свету и савременом човеку.

Будући да је „боле све ране рода свога”, својим освећујућим присуством она ће и даље ненаметљиво одговарати на изазове који јој се све више и више предочавају. Црква не може бити гето и живети на маргини збивања, јер је овај свет Божији свет и њена је мисија „радосни космизам”, а не уска и ксенофобична самозатвореност. Свет вапије за преображајем очекујући да се јаве „синови Божји” и стога питања данашњице, попут: угрожавање људског достојанства, ратови, међунационални и међуконфесионални сукоби, глобализација и унификација света, глад, насиље, трговина децом, расна и полна дискрими­нација, еколошки проблеми и загађеност животне средине, који, како правилно примећује митрополит пергамски Јован, „обухватају нације и крећу се континентима”, ти и још многи други горући проблеми са којим улазимо у XXI век, решавају се и осветљавају есхатолошком визијом космоса, као једне, око Христа продужене вечне и целовите литургијске заједнице којој су сви потребни.

Стваралачко динамичко учешће свих у љубави, од елементарних кваркова, преко најразноврснијих биљака и животиња, до човека и анђела у Христу и око Христа, порука је Православне Цркве, васељенски упућена свима. Она зато у III миленијум улази, истина, без политичке и светске моћи, али са „силом Божијом која се у немоћи показује”. Њена је снага у њеном предању, у догматској чистоти вере, у евхаристијском етосу и подвижничком карактеру њене жртвене љубави за човека. У томе је преображајна и свеосвећујућа моћ.

Православна Црква није и никада неће бити гето овога света. Њена порука је јасна: jединство у различитости и слобода у љубави, два гесла која сам вечерас хтео да прочитам Вашој љубави. И стога, на крају, односно на почетку новог миленијума, пажљиво опет ослушнимо глас Откривења Јовановог које каже:

… Дух и Невеста говоре: Дођи!
И који чује нека каже: Дођи!
И ко је жедан нека дође,
И ко хоће нека узме воду живота на дар. (Отк 22, 17)

Амин!

------------------------------------------------------
Impresum

Са благословом Његовог Преосвештенства
Епископа пожаревачко‑браничевског
г. др Игнатија (Мидића)

АУТОР
Свештеник Александар Михаиловић

ИЗДАВАЧ
Хришћански културни центар, Београд

РЕЦЕНЗЕНТИ
Протојереј‑ставрофор Стаматис Склирис (Атина)
Протојереј‑ставрофор проф. др Радован Биговић
Проф. др Дарко Танасковић

ШТАМПА
Графостил, Крагујевац

ТИРАЖ
1.000

ISBN
978-86-85273-23-0
----------------------------------------

Садржај

-На прагу трећег миленијума

I Логос културе
- Нека размишљања
- Ка новој инкултурацији
- Да ли је култури потребан Бог?
- Личност Христова у XXI веку
- Претпоставке за заједницу са другим

II Диа‑логос
- Од Великог праска до космичке Литургије
- Модерна физика и теологија
- Има ли холизма у теологији?
- Границе медицине и хришћанска антропологија

III У Цркви Бога Логоса
- Иза одшкринутих врата
- Прилог обнови парохијског живота
- О неопходности повезивања светих тајни са Евхаристијом
- Још једном о Крштењу и Литургији
- Нови човек и Црква

IV Логос о другима
- О споменици „Владика Игнатије”
- О поезији Ане Дудаш

- У сусрет Пасхи Христовој

Радомир Андрић
- Значајно књижевно-философско дело
--------------------------------------------------------------------