Свештеник Предраг Милановић: Не бој се, само веруј
Београд 2014, стр. 266.
Свагда је била велика радост и за друге пастирске раднике, проповеднике, сазнање да је неко од њих објавио збирку својих проповеди, било на празничне теме или на недељна јеванђељска чтенија. Већ ускоро по окончању Другог светског рата, Свети Архијерејски Синод је објавио запажене проповеди протојереја Владимира Дакића, вероучитеља у Панчеву и, најзад, пароха при цркви светих Петра и Павла у Топчидеру („Речи истине. Недељне и празничне проповеди“, Београд 1961; I издање још 1929. у Панчеву), које су садржински веома значајне и актуелне и дан-данас, па могу бити и узор како се проповеди пишу, уз навођење многих животних примера из историје и историје Цркве, или пак афоризама, а првенствено прикладним цитирањем извора наше вере, Светога Писма.
Познате су и прповеди протојереја-ставрофора Душана Васић, својевремено старешине београдске Саборне цркве („Изиђе сејач..“, Београд 1969), затим његовог млађег колеге протојереја-ставрофора Николе Антића, који је штампао две збирке проповеди, на недељне и празничне теме („Етичке теме. Беседе на недељна еванђеља“, Београд 1982; „Беседе на празничне и светитељске дане“, Београд 1987). У ову групу спадају збирке проповеди свештеника Марка Димитријевића („Реч истине. Беседе. Предавања. Животописи“, Београд 1997), Теохара Теохаровића („Ђердан хришћанских врлина. Недељне проповеди“, Београд 1984), Чедомира Грујичића („Идите и проповедајте /Мк 16,15/“, Београд 2003), хаџи-Радослава Митића („Проповеди“, I-II, Београд 2001) , Миодрага Михаиловића (који је, рецимо, превео збирке проповеди блаженопоч. бугарског Патријарха Кирила („Пут Господњи, I“, Ниш 1977), Оливера Суботића „Недељне беседе“, Београд 2014)...
Овде спадају и проповеди појединих наших Архијереја, од којих најпре треба споменити епископа далматинског и жичког Стефана (четири збирке проповеди), неауторизоване проповеди Патријарха Павла, затим проповеди Епископа шабачко-ваљевског Јована Велимировића , Митрополита дабро-босанског Николаја („Беседе“, Добрун 2007) и Епископа горњокарловачког Симеона Злоковића („Беседе“, Београд – Карловац 2004), Епископа бихаћко-петровачког Атанасија Раките („Да нам буде све свето и честито. Беседе“, Босански Петровац 2013) и, наравно, данашњег нашег Патријарха Иринеја, чије проповеди су издане у Нишу након његовог избора за Поглавара Цркве под насловом „Покајте се и верујте у Јеванђеље. Изабране архипастирске беседе са катедре епископа нишког 1975-2010“ (Ниш 2012). И други угледни пастирски радници огледали су се у писању и штампању проповеди, на чему им треба честитати, тим пре што су их износили на светло дана у оним тешким временима послератног комунизма.
Скоро да нисмо у стању ни замислити колико је било тешко објавити проповеди у време Великог рата и у туђој земљи, где је требало наћи и ћирилична штампарска слова, што је учинио игуман Методије: „Беседе игумана Методија (Ж. С. Миловановића), војног свештеника Команде Места у Солуну, изговорене 1916. године“, и објављене у Солуну 1917. године!
У последње време с напретком технологије и интернета проповеди се – већ готове – могу пронаћи и на појединим сајтовима, па их проповединици, у невољи, могу одштапати и прерадити или, већ, као такве прочитати.
Управо ту настаје спорење између омилитичара, теоретичара и критичара проповедништва. Наиме, већ објављене проповеди могу доприносити и опуштености проповедника, који ће се задовољити једноставном њиховом репродукцијом, без уношења себе у њих, произношењем као нечег туђег, недоживљеног. Међутим, уколико би се објављене проповеди искористиле као узори, подстицаји за писање и произношење својих проповеди, онда би циљ њиховог објављивања био у потпуности постигнут.
Свеједно, протонамесник Предраг Милановић (1967), син свештеника Миломира из Градачца, данас парох при цркви Светога Саве у Београду, објавио је и трећу збирку проповеди под наведеним заједничким насловом. Читајући ове проповеди, стиче се утисак да су то есеји на поједине теме, размишљања, па су веома подесне и као полазиште за држање предавања. Навешћемо неке теме: О скрушености, О вери, О праштању једних другима, Робови блага, Вера, Част жртвовања, О мајкама, Рад и срећа, Нерад и несрећа, Поштовање, О карактеру, О васпитању, О дужности, О савести, О правичности, О страдању народа, О лепом понашању...
Мислим да проповеди пароха Милановића карактерише, првенствено, концизност, трезвен приступ теми коју разматра и износи пред слушаоца, одн. читаоца, а нарочито чињеница што никако не садрже морализаторски приступ у смислу једноставног опомињања на врлински живот, што је „болест“ појединих проповедника, посебно на крају проповеди, пошто проповедник о. Предраг излаже тематику у смислу понуде, а не наметања ставова.
Ипак, мишљења сам да би требало да своја излагања потврђује чешћим навођењем Књиге над књигама, Светога Писма, и тумачењима Светих отаца, која су свагда непресушни извор и свагдашње надахнуће, не само за нас данас, него и за нараштаје убудуће, а што, рецимо, западни рационалистички егзегети превиђају и пренебрегавају, па уместо тумачења Светога Писма пружају стручне коментаре, који нису душеполезни.
Протођакон Радомир Ракић
