Свештеницима СПЦ забрањено да уђу у цркву
Данас, 23. Јануара 2010. године, у манастиру Светог Саве - Новом Каленићу код Канбере, Српска православна црква у Аустралији и Новом Зеланду је по благослову свога архипастира Епископа Иринеја, по 29-ти пут заредом молитвено-литургијски и омладинским фестивалом желела да прослави свога родоначелника и небеског заштитнинка свега првославног српства - Светога Саву.
Нажалост, десило се оно што се дешавало у временима која је свако добронамеран могао сматрати давно прошлим и превазиђеним, временима прогона православног свештенства у ригидним антихришћанским и пре свега, антиправославним друштвима, само овога пута у нашој слободној Аустралији, далеко од деловања дипломираних атеист-агитатора, партијских комесара и управника гулага.
Искористивши одсуство духовног архипастира православних Срба на Петом Континетну Епископа Иринеја, директори Имовинског повереништва (Property Trust) манастира, предвођени екскомуницираним из православља Ратомиром Нешићем, који су одавно самовољно од овога тела начинили одвојени ентитет изван икаквих црквених оквира, Свештенству Српске православне цркве су данас и до даљњег забранили да крочи у цркву манастира Светога Саве, оснивача и првог Архиепископа наше помесне цркве.
Канонском правосланом свештенству је речју екскомуницираног, бившег православног хришћанина, забрањено да у свети храм уђе и Бога Сведржитеља, животодавца и праведног судију прослави и молитве му упути за спас и миран живот српског народа и његовог новоизабраног Патријарха - Његове Светости Г. Иринеја.
Забрањено му је да принесе бескрвну жртву на олтару на коме је то чинила богобојажљива десница српских епископа почевши од утемељивача манастира од блажене успомене Епископа Петра, преко блаженопочивших Митрополита Иринеја и Епископа Василија, и потоњих Епископа Лонгина, Саве, Луке, Никанора, Милутина, до садашњег архипастира српског у Аустралији и Новом Зеланду Иринеја. Сви су они своје свете владичанске молитве на овоме олтару Богу узносили, за вечни живот верног српског народа и заштиту у свим његовим тегобама и страдањима, освећујући његове муке и сузе, просећи опроштај сагрешења, посвећујући његово несебично жртвовање као угаони камен непропадљиве и неразрушиве Небеске Србије.
Али ево данас, када страдања није мање, када је молитва опет и опет једино оружје које наш народ има достојно наше вере и образа, када још једино на милости Божјој почива оно мало што је од нас преостало расељено и разјурено по белом свету, по затрвеним српским огњиштима и обесвећеним и у огањ преданим манастирима и црквама, српској свештеној руци онемогућено је да на часни олтар највећег свог храма на Петом континетну положи Животодавно Јеванђеље и развије свети Антиминс, да народ верни Христом Богом самим за живот вечни причести и на моштима мученичким посведочи веру Светог Саве.
Самоуправљачи директори самовласног Имовинског повереништва су читавом свету овим чином показали свој лични став да посленици Благе Божје речи, свештенство признато од читаве православне цркве широм света, у манастиру који је српски православни народ Аустралије подигао и Богу узнео, нема шта да тражи, да му ту није место и да се ово свето место не може сматрати саставним делом Свете и мученичке Српске православне цркве. Показали су свој став да су они врховни овоземаљски Срби, важнији и старији од Патријарха Српскога и свог сабора Архијереја српских који, надахнути Духом Светим једнога између себе одабраше и овамо послаше да цркву Српску свим својим снагама и умећем обделава и унапређује, њеним манастирима и црквама руководи.
Спокојни директори су нам показали да је овде њихов врховни ауторитет, старији од Патријарха и Архијерејскога сабора, и да се имају сматрати достојним узети на себе бремена патријарашка и владичанска која се носе на крилима Светога Духа и ставити на своја људска, крхка и нејака плећа, која данас јесу а сутра су прах и пепео. Узурпатори наше српске имовине и муке, узели су ствари у своје руке јер се српски свештеник нашао на путу расколничком грчком распопу Драгану Сарачевићу, ниоткога осим њих признатоме, коме је српски Владика недовољно српски, недовољно Владика, коме је Свети Сава повод за доказивање своје личне ''супериорности'' у односу на све поменуте митрополите и епископе, свештенство и народ коме они служе.
Они који су се усудили да данас буду судије Српској православној цркви и одреде јој обесвећење увођењем у њен олтар некадашњег свештеника Сарачевића рашчињеног због раскола и припадности грчкој тзв. старокалендарској цркви коју не признаје нити једна једина православна патријаршија на свету, додељујући му право да у Српској цркви спроводи свој обред, ови људи показали су данас васцелом српству шта значи безверје и нељудскост. Својим отвореним ступањем уз расколничког жреца показали су своје безверје, и залупивши за собом врата покајања остајући у самоћи својих духовних посрнућа и залуталости, сами и прокажени сопственом зловољом, показали су, нажалост окорелост своју у греху и тиме своју трагичну нељудскост.
Нека благи Бог који је кадар опростити и оно што човечје срце не може ни појмити, покаже и на овој несрећној деци својој милост безграничну и одврати их од супротстављања сопственом спасењу, молитвама небеског заштитника, учитеља и оца нашега Саве, амин Боже дај.
Из седишта Епархије Сиднеј, 23. Јануара 2010.
Извор: Епархија аустралијско-новозеландска
