Свештенички позив у срцу и души

Ђакон Теодор Соколовић један је од оних људи који свој животни позив носе у срцу. Рођен је у Питсбугу у Америци 1972. године. Одрастао је у Кливленду а завршио студије економије у Колумбусу. Одлучио је затим да 1995. године упише Теолошки факултет у Београду и од тада се његов живот значајно променио. Пре четири године пут га је послом довео у Аустралију.

Рукоположен је у ђакона у Мона Вејлу 2008. године а последњих годину дана служи у Сент Албансу. Ожењен је и отац једног детета. Ускоро се са породицом враћа у Америку. Теодор већ дуго година ради за чувену светску компанију Deloitte која у укупно 140 земаља света има више од 170 000 запослених. У Мелбурну је радио на позицији директора, његова следећа станица је Чикаго. Ексклузивно за Српски Глас разговарали смо о православљу и језику, о Аустралији и Америци и наравно о будућности.

Ви сте завршили економију, данас сте веома успешан менаџер једне велике светске компаније. Како се догодило да сте поред тога изабрали и свештенички позив?

Обично сви мисле да је на то највише утицао мој отац који је свештеник али он ме на то никада није наговарао. Напротив, то је била моја лична одлука јер ја то носим дубоко у срцу. Да, одрастао сам у свештеничкој кући и то је сигурно имало утицаја јер је то онај период када се формира личност. Такође и сама чињеница да је мој деда Будимир Соколовић страдао због свог позива у време доласка комунизма је утицала али изнад свега разлог је био тај што је мени свештенички позив одувек лежао у срцу и души. Мене је моја мајка од малена учила да служење Богу може доћи само из срца.

Ваш деда Свештеномученик Будимир Добрунски недавно је осликан и у сиднејском храму у Мона Вејлу а то је и Ваша прва парохија, како сте то доживели?

Веома сам срећан због тога, то је за мене велика част. Драго ми је да се успомена на мог деду чува и на тај начин овде у Аустралији. Поред тога што је мој деда страдао од комуниста и мој отац је због тога пуно пропатио па је чак морао да промени и презиме. Тако је средином шездесетих и стигао у Америку.

Која је основна разлика између српске заједнице овде у Аустралији и у Америци?

Овде је Црква још млада, ја имам утисак да је све то на једном врло раном нивоу. Иако овде има пуно удружења и српских организација њихово дружење за саму српску заједницу није тако квалитативно као што је у Америци. Људи се овде друже више због саме забаве а мање да би то у заједници у целини оставило трага.

Треба ли богослужења служити на енглеском?

Очување језика јесте најважније за један народ али за мене као свештеника важна је и молитва. Ми у Америци служимо и на српском и на енглеском и то је реалност. Ја видим овде у Аустралији има доста отпора према богослужењу на енглеском али тако је у почетку било и у Америци. Ја увек кажем да ако постоји и једна особа која редовно долази на проповеди и која разуме само енглески онда и за ту особу треба нешто учинити. У Америци има доста мешаних бракова и ви једноставно морате то уважавати а на крају крајева наша црква се и налази у државама где је енглески службени језик. Ти људи који накнадно због својих супружника приме православну веру обично више знају о православљу него ли сами Срби. Јер ми често мислимо да је само довољно бити православац по традицији и да не морамо ништа знати о самом смислу и учењу вере. Имам доста другова из Америке који су оженили Американке и многе од њих не само да знају више о православљу него су и веома искрени верници али не говоре и не разумеју српски. Зато верујем да језик није главна препрека за очување вере и традиције. Треба бити реалан и флексибилан и верујем да је коришћење оба језика подједнако најбоље решење за наше вернике у дијаспори.

Шта је потребно једној етничкој заједници да би се очувала на једном оваквом мултиетничком простору какав је нпр. Аустралија?

Најважније је васпитавати нашу децу у православном духу и да никада не забораве своје порекло. Традиција је јако важна у том процесу очувања нације и ми се тога још увек држимо. Ми смо у Кливледну (САД) где сам ја одрастао имали сваког петка часове српског језика, веронауке и фолклора и на мене је то оставило доживотног трага. Зато је важно да децу од малена учимо тим стварима. Сада овде у Аустралији има доста покушаја да се наше школе и колеџи институционализују и то је добро.

Ви сте одрасли у Америци а последње четири године живите у Аустралији, где Вам се више свиђа?

Искрено да вам кажем највише ми се свиђа у Европи (смех). Аустралија је прелепа земља и јако је слична Америци, овде може да се ради и заради и да се лепо живи али у Америку, која је сурова, се сада враћам са супругом и кћерком јер су тамо сви моји пријатељи и фамилија.

Шта ће Вам највише недостајати из Аустралије?

Наравно, поред Тањиних родитеља и фамилије који ће нам увек недостајати и због којих ћемо увек долазити у посету најтеже ће ми пасти растанак од аустралијске климе. Посебно сам волео сиднејску климу која је за мене најбоља на свету.

Шта би сте волели најрадије да видите у Српском Гласу?

Свака част Српском Гласу на очувању ћирилице али ја бих изнад свега волео да у Гласу видим једног дана и превод на енглеском. Ја одлично читам ћирилицу, наравно не као енглески али знам да има много младих Срба и овде у Аустралији и у Америци који не могу да читају или барем не могу тако добро као што би требало. Зато би било добро да барем на средњим странама имате садржај на енглеском о догађајима у Србији.

Како иде спој бизниса и служења у Цркви?

Мени врло лако, јер ја у Цркви служим недељом тако да имам времена да се посветим и својој првој и правој професији, економији. тј. рачуноводству. Волим спорт, посебно кошарку и то ме посебно опушта у слободно време.

Шта је за Србију као државу најважније у будућности?

Најважније је да се прво ми Срби међусобно сложимо, јер док год ми сматрамо да су нам за све други криви биће нам тешко. За Србију је важно да се ми коначно изборимо да се наш глас чује. Оног тренутка кад у великим центрима политичке и економске моћи будемо формирали озбиљне и јаке лобије многе ће ствари ићи нама у прилог јер свет тако функционише. Како ће неко из Америке да зна шта се на Балкану дешава ако му ми не објаснимо, то сви раде па морамо и ми.

Извор: Епархија аустралијско-новозеландска