Света Софија: Први велики мученик хришћанске уметности и архитектуре
Све је почело са црквом Свете Софије у Никеји. Потом и са Светом Софијом у Трабезунту. Обе ове чувене византијске цркве, које су функционисале деценијама као музеји, сада су претворене у џамије, што је снажн и подсетник на њихова принудна претварања у џамије пре више стотина година. А ово је у складуу са недавним изненадним одлукама данашњих политичких власти.
Добро је познато да су Османлије после пада Византијског царства, многе цркве претворили у џамије. Са успостављањем модерне Републике Турске 1923. године, иста здања су постепено претворена у музеје, што се десило и са Великом црквом, Светом Софијом у Истанбулу 1934. године. Ипак, сада постоје индиције да неке фракције настоје да усаде у народ свест да Аја Софија у Истанбулу, симбол хришћанске вере, треба да буде претворена у џамију. Неколико месеци раније један турски грађанин је послао предлог Народној Скупштини да се Света Софија претвори у џамију.
Још веће изненађење је дошло од званичног часописа турског авиопревозника Turkish Airlines, Скајлајф (издање 361, август 2013.). На насловној страни се налази литографија цркве из периода Отоманског царства са насловом „Света Софија: Султанова џамија“. Дугачак чланак, са дванаест страница на турском и енглеском, приказао је историју Аја Софије из искључиво османлијске перспективе, посебно наглашавајући период током којег је она служила као џамија. Ово селективно сећање не може остати непримећено, посебно од оних који знају да је Аја Софија хиљадама година без прекида представљала најзначајнију цркву хришћанства. Штавише, до данас она остаје моћан символ за све хришћане, посебно православне.
Овај чланак присваја лик Свете Софије како би била симбол Османлија и референтна тачка за султане. Мада чланак садржи податке о изградњи ове цркве и њеном ктитору, и излаже период иконоборства и крсташких ратова, он тврде да је златно доба Аја Софије започето 1453. године након пада Цариграда. Цела историја Аја Софије је скројена тако да се окреће око Султана као окоснице.
Осим тога, у овој публикацији, историчар уметности професор Семави Ејиче наводи: "Аја Софија има статичну ману тако јер је централна купола стављена на врх дугачке структуре базилике. Зграда је била оштећена у земљотресу јер купола није могла да издржи притисак. Архитекта Синан је тачно уочио ову слабост у Аја Софији и ојачао је, тако је осигурао њен опстанак до данас. Истовремено, Синан је био импресиониран Аја Софијом, која је постала поучан модел за њега“. Штавише, професор Ахмет Акгундуз са Исламског универзитета у Ротердаму примећује: “ Документ Фондације Освајачева Аја Софије говори о Аја Софији и изградњи пет великих царских џамија, као и о имовини и покретној и непокретној, која припада овим комплексима. Стављајући са стране историјски ривалитет и обострана непријатељства, Аја Софија би требало да се врати духовној аури ка којој она жуди“.
Посебан допринос Туркиш Ерлајнза, Скајлаф помиње повратак зграде у њену претходну „духовну ауру“. Нико се не би неслагао са таквом одлуком, али би волели да подсетимо читаоце да са сцене које су приказане на Царској капији још увек чекају мирис тамјана. Испод њихових азбестног покривача, Иконе – те јединствене слике и мозаици историјске, духовне и културне вредности – су носталгија за звуковима химни. Ми морамо искрено да признамо једном и за свагда да, у овом здању, све – од најмањег камичка до куполе која превазилази сва очекивања – је саздано у име славе Васкрслог Христа и Његове Цркве. То се све десило за време Јустинијана, римског цара, за Римско царство које је превазишло све изазове и димензије овог света (које је у ствари стално покушавало да га елиминише!) и које је на крају постало универзални концепт, постајући на тај начин, васељенско.
Времена су се променила. Уместо коња који су носили Цареве постављене Божјом милошћу, освајачи су продрли у Велику цкрву. Ипак, из те стварности која тврди и описује Аја Софију као „Султанову џамију“, пукотина се не може премостити. Ова селективна презентација праве историје ове Цркве, једне историје која је преобратила народе и културе, је неприхватљива. Заиста је запањујуће да ниједна реч није одштампана да чак скицира те историјске моменте. Шта је било са величанственим моментима Освећења спектакуларне Цркве? Устоличењима Патријарха и Царева? Сјајним осветљењем лампи на празницима и прославама? Шта је било са дневним ритмом и званичним животом царског града Цариграда и његовог народа, који су еволуирали у њему и око Велике Цркве? Један такав моменат је управо разлог због кога цео Словенски свет поседује Веру у Христа већ хиљадама година. Jер њихови преци, руски народ, ушао је у Велику Цркву и сведочио је и присуствовао је Божанственој Литургији која је уливала страхопоштовање. Не знајући да ли стоје на земљи или на небесима, они су тражили да се крсте у водама вере, која је створила и која још увек ствара таква универзална чуда.
Прошлог фебруара, Патријарх васељенски Вартоломеј дао је интервју веома читаном турском дневном листу Милијет. Када су га питали, поред других питања, у вези мишљења која су неки изнели а тичу се поновног отварања Аја Софије у виду џамије, он је истакао да она може само да буде поново отворена као хришћанска црква, или би требао да остане музеј. Васељенски Патријарх је изјавио: „ Што се тиче Аја Софије у Цариграду, ова црква је служила као црква преко хиљаду година. Ако се поново отвори као храм, онда би требала да се отвори као Црква Божија. Јер је она саграђена као црква а не џамија.“
Завршавајући наше примедбе, ми се сигурно надамо да ће се ова Црква вратити из своје носталгичне тишине, само ако јој се врати њена оригинална функција и циљ, за коју су најбољи и најскупљи материјали били сакупљени на једно место из свих делова света „ тако да би Јустинијан могао да премаши Соломона“.
Напомена: Ради историјске тачности, морамо да подсетимо читаоце да је архитекта Мимар Симар (1489-1588), који је саградио највећу џамију у граду, Сулејманију, рођен у породици Православних Грка у селу Св. Анаргирои (Агирназ) у Кападокији, поред Цезареје, и био је жртва принудне отмице и преображаја деце у ислам (данак у крви).
Николас Мангинас
Извор: Ред Светог Апостола Андреја
