На Велику суботу, телом у гробу, а душом у Аду, Христос је разрушио врата пакла. Смрт која је до тада владала над преминулим душама, побегла је од Спаситеља. Тада је Господ душе праведника из Ада увео у Рајска насеља.

Статије на Велику суботу

„Животе Христе, био си положен у гроб, и анђелске војске се ужасаваху, славећи Твоје снисхођење."
„Један од Тројице ради нас у телу претрпе презрену смрт, ужасава се сунце и дрхће земља."„Судија света као осуђеник стаде пред Пилата судију и би осуђен неправедно смрћу на крсном дрвету".
„Сунце а уједно и месец помрачивши се Спаситељу, понашају се као доброразумне слуге; који облаче црну одећу".
„Као човек умиреш Спаситељу добровољно, и као Бог васкрснуо си мртве из гробова и дубине грехова".
„Ко ће исказати заиста, нови страшни догађај? Јер онај који влада створењем данас прима страдање и умире за нас".
„Величамо Те, Исусе Царе и поштујемо погреб и страдања Твоја, којима си нас спасао од пропасти".
„О горе и хумке и множине људи, плачите сви и тужите са мном матером вашега Бога."
„О слатко моје пролеће, чедо моје најслађе, камо зађе Твоја лепота?"
„Достојно је величати Тебе животодавца који си на крсту руке раширио и сатро моћ непријатеља."

СИНАКСАР НА СВ. И ВЕЛИКУ СУБОТУ

Стихови: 
Узалуд гроб чуваш, стражо: 
гробница неће задржати Живот Самобитни.

На свету и Велику суботу празнујемо боготелесно погребење Господа нашег Исуса Христа и Његов силазак у ад, којим је људски род, избављен од погибељи, прешао у вечни живот.

Све дане надвисује света и велика Четрдесетница, али изнад свете Четрдесетнице је света и велика (страсна) седмица, и изнад саме велике седмице је ова Велика и света субота. Ову седмицу не зовемо Великом зато што су њени дани или часови изнад (осталих), но зато што су у тој седмици учињена велика и натприродна чуда и изванредна дела нашег Спаситеља, а нарочито на данашњи дан. Као што је приликом првог стварања света Бог најпре саздао све твари и најпосле, шестог дана, створио најдивнију, човека, а онда, седмог дана, починуо од свих својих дела, осветио тај дан и назвао га суботом, што значи починак, тако је и приликом стварања умног поретка најпре дивно завршио све (дело искупљења), затим шестог дана (у петак) поново створио смртног човека и обновио га живоносним крстом и смрћу, а онда, на данашњи, опет седми дан, Господ је отпочинуо савршеним починком од дела тако што је починуо животу прирођеним и спаситељским сном. Бог Реч телом силази у гроб; силази и у ад са својом бесмртном и божанском душом, која се кроз смрт одвојила од тела: Њу је Он предао у руке Оца; Њему је Он добровољно принео и своју крв, која је постала наше избављење. Али душа Господа није била задржана у аду, као душе других светих. Зашто? Зато што прародитељско проклетство ништа није учинило њој, као овима. Наш непријатељ, ђаво, није дотакао ни крв, којом смо искупљени, иако је владао нама, јер како је могао отимач ђаво да отме и посланог од Бога, па још и самог Бога? Уосталом, Господ наш Исус Христос уселио се у гроб телесно са Богом, који се потпуно сјединио с телом, но Он је (истовремено) био и у рају са разбојником и, како рекосмо, у аду са својом обоженом душом, и натприродно био са Оцем и саприсуствовао Светом Духу – у свему је био, као неописани (безгранични) Бог, и Божанство ни на који начин није пострадало ни у гробу, ни на крсту. Господње тело је искусило и пропадљивост [φθορά], тј. разрешење душе од тела, али никако није пропало [διαφθορά], тј. није потпуно уништено, нису потпуно ишчезле стихије од којих је састављено. Али Јосиф је, скинувши са дрвета свето тело Господа, погребао тело Господње у нови гроб у врту, и на улазу у гробницу ставио веома велики камен. Сутрадан пак по петку, Јудејци приђоше Пилату и рекоше: „Господару, сетисмо се да онај варалица каза још за живота: После три дана устаћу (Мт 27,63). Зато би, чини нам се, било добро да твоја власт нареди да се код гроба постави војничка стража.“ Пилат одговори: „Ако је Он варалица, зашто се бринете за речи онога који је био жив, када је сада неспорно умро?“ Када је рекао: Устаћу – можда су они извели овакав закључак из Јониног примера.

У сваком случају, ако се крај гроба постави стража, неће бити крађе. Какво безумље! Радили су за себе, а нису схватали да су то окретали против себе. И ето, када је Пилат наредио, они су поставили војничку стражу и гроб брижљиво запечатили и утврдили. И то зато да васкрсење Господа, у присуству страних стражара и печата, не би могло бити преиначено. Али од тог трена, чим је осетио најмоћнију силу, ад је почео да дрхти и да се смућује; и убрзо након тога ад, који је неправедно прогутао, избацује и Христа, најтврђи и крајеугаони камен, и оне које је од века смештао у своју утробу као своју храну.

Неисказаним силаском Твојим, Христе Боже наш, помилуј нас. Амин.

СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТА БЕСЕДА 89. НА ЈЕВАНЂЕЉЕ ПО МАТЕЈУ​

Сутрадан пак по петку сабраше се
првосвештеници и фарисеји код Пилата говорећи:
Господару, сетисмо се да онај варалица
каза још за живота: После три дана устаћу.
Зато заповеди да се утврди гроб до трећега дана
да не.дођу како ученици његови ноћу,
да га не украду и не кажу народу:
Устаде из мртвих; и биће последња превара гора од прве.
(Мт 27,62-64)

Лаж на сваком месту противуречи самој себи и чак, упркос својој жељи, бива изречена у одбрану истине. Тако, погледај: морамо веровати у то да је Христос умро, био погребен и васкрсао, пошто све то потврђују чак сами његови непријатељи. И заиста, удуби се у њихове речи, које потпуно потврђују све то: Сетисмо се, кажу они, да онај варалица каза још за живота (дакле, Он је умро!):После три дана устаћу. Зато заповеди да се утврди гроб (зар из овога није јасно да је Он погребен?!), да не дођу како ученици и украду Га. Ако гроб, дакле, буде запечаћен, никакве преваре неће бити? Разуме се, превара неће бити могућа! Тако ваша предупређујућа молба прераста у непобитан доказ у прилог Његовог васкрсења. И заиста, да је гроб био запечаћен, не би било апсолутно никакве преваре, но ако није било преваре, а гроб ипак нађен празан, онда је очигледно јасно и беспоговорно да је Он васкрсао. Видиш ли како они нехотице помажу да се установи потпуна несумњивост ове истине. Обрати такође пажњу на то како ту околност високо цене и ученици, који не скривају ништа од онога што су рекли Христови непријатељи, иако су говорили и срамне ствари. Они Њега називају варалицом, и ученици су и то записали. Ове речи уједно откривају и бездушност Исусових непријатеља, пошто чак ни после Његове смрти нису могли да се ослободе свог гнева. Осим тога, треба објаснити у ком смислу је Он рекао: После три дана устаћу. Боље објашњење ових речи нигде нећеш наћи осим у праслици пророка Јоне. Због овога су неразумни Јудејци потпуно схватали Христове речи, па опет су то добровољно чинили. А шта им је Пилат рекао? Имате стражу, идите те утврдите како знате (ст. 65,66). Пилат не дозвољава да само војници запечате гроб. Будући да је био обавештен о Христовим делима, он није желео да поступа заједно са Јудејцима, и само да би се отарасио њих, дао је дозволу и рекао: „Печатите како знате да касније не бисте могли да окривљујете друге.“ И заиста, да су само војници печатили, Јудејци не би могли да кажу (мада би то било невероватно и несумњиво лажно, али би у овом случају могли рећи) да су војници дозволили да тело буде украдено и тиме би ученицима дали могућност да сачине причу о васкрсењу. Али сада, када су сами све учинили да предупреде превару, они то нису могли да кажу. Видиш ли како се нехотице брину за истину? Они су сами пришли Пилату, сами су га молили, сами су запечатили гроб заједно са стражом, тако да су сами себе окривили и изобличили.

Да је тело и поред свега управо сада украдено, кад би то било ако не у суботу, и на који начин? Па тога дана није дозвољен излазак. Ако дозволимо могућност да су ученици нарушили закон, онда није јасно како су такви бојажљиви људи кренули против закона? Сем тога, како су могли да убеде народ, којим речима, каквим средствима? Чиме се објашњава та спремност на све, с којом су они стајали иза мртваца? Какву награду или част су мислили да ће добити? Они су побегли чак од Њега живог, чим су видели да је ухваћен: па како су после (Његове) смрти могли тако смело све да чине у Његову заштиту, ако Он није васкрсао? Може ли се ово сматрати измишљотином? Да ученици и нису хтели и нису могли измислити васкрсење које се није стварно десило, јасно је из следећег. Њима је било много говорено о васкрсењу: чак је Христос непрестано говорио (тако су рекли и Његови непријатељи) да ће после три дана устати. Зато је јасно да би се ученици, да Он није васкрсао, морали окренути од Њега јер би видели да су обманути, и да их због Њега цео народ прогања, изгони из кућа и градова, и у сваком случају не би желели да шире такав глас о Њему, као они који су обманути и због Њега подвргнути највећим невољама. А да они чак нису имали ни могућност да измисле васкрсење и у случају да се оно заиста није догодило, о томе не треба ни говорити. Чему би могли да се надају у том случају? На снагу своје речи? Па они су били веома неуки људи. На велико богатство? Али они нису имали ни штапа, ни обуће. На знаменитост рода? Али они су били обични људи и потицали су од обичних. На величину завичаја? Али они су били родом из мало познатих места. На своју многобројност? Али њих није било више од једанаест, па и они су се расули. На обећања свог Учитеља? Али која? Та, ако Он није васкрсао, онда ни Његова обећања за ученике нису могла бити поуздана. Чиме су, напокон, могли да укроте разбеснели народ? Кад првоврховни апостол није претрпео речи жене слушкиње и кад су се сви остали расули чим су видели свезаног, како би им онда пало на памет да иду на крај света и шире измишљену причу о васкрсењу? Кад један није могао да издржи претњу жене, а остали слику окова, како су онда могли да устану против царева, владара и народа, где (су претиле справе за мучење): мачеви, усијано гвожђе и пећи, и где се сваког дана много пута појављивала опасност смрти, ако нису добили силу и оснажење од Васкрслога? Ако су била учињена тако велика чуда, и ако Јудејци нису уважавали ниједно од њих, већ су распели Онога који је учинио та чуда, зар су они могли да поверују у обичне речи о васкрсењу? Не, то уопште није могло бити, и све је створила искључиво сила Васкрслога!

Види, како су смешни злобни планови Христових непријатеља! Сетисмо се, говоре они, да онај варалица каза још за живота: После три дана устаћу. Али ако је Он био варалица и ако се бадава хвалисао, зашто се онда бојите, бежите и толико узнемирујете? Бојимо се, говоре, да Га како не украду ученици Његови и саблазне народ. Иако је већ доказано да то уопште не може служити као основа за њихову молбу, злоба се, и поред свега, због своје упорности и бестидности ипак одлучује на безумно дело. Они наређују да гроб буде запечаћен три дана, као да тиме настављају борбу против Његовог учења и жељу да покажу како су они и пре знали да је Он варалица, па га сада због тога својом мржњом прате до самог гроба. Христос је убрзо и васкрсао управо зато да не би говорили да је лагао и био украден. И заиста, то што је Христос убрзо васкрсао није могло бити узето као основ за приговор: изгледало би сумњиво да је касније устао из мртвих. Да Он није васкрсао тада када су они стајали на месту Његовог погребења и чували гроб, него три дана касније, након њиховог удаљења, они би имали разлога да на свој начин причају о томе што се десило и приговарају (ученицима), макар и безумно. Но Он је предупредио њихово удаљавање и васкрсао да би они остали и без тог бестидног изговора. Тако се (понављам) васкрсење морало десити док су они били код гроба и чували, тј. у току три дана; а да се оно, у противном, десило у њиховом одсуству, то дело би могло да изазива подозрење. Зато је Господ допустио да се гроб, сходно њиховој жељи, запечати и поред њега поставе војници. У овом случају њих више није узнемиравало то што лукаво удешавају своје работе и што у неку руку раде у суботу: они су имали у виду једино она размишљања на која их је наводила злоба и настојали су да их остваре, што је било дело крајњег безумља и страха који их је силно узнемиравао пошто су се они који су ухватили живог бојали умрлог. А ако је Он био обичан човек, зашто губити присуство духа? … (Ево зашто): нека знају да је Он, будући жив, добровољно понео сва страдања – и гле: печат, камен, војничка стража, и све то није могло да задржи мртваца. У својим узрујаним трчкарањима Јудејци, тако, стижу само до тога да се вест о погребењу шири, а уједно и васкрсење добија велику веродостојност зато што су се и војници стално налазили код гроба и сами све надзирали. А пошто мину субота, на освитку првог дана недеље, дођоше Марија Магдалина и друга Марија да осмотре гроб. И гле, земља се затресе веома; јер анђео Господњи сиђе с неба, и приступивши одвали камен од врата гробних и сеђаше на њему. А лице његово беше као муња, и одело његово бело као снег (Мт 28,13). Анђео долази после васкрсења. Зашто он долази и одваљује камен? Он то чини ради жена које су га тада виделе у гробу. Да би оне поверовале у Христово васкрсење, даје им се могућност да виде празан гроб, и зато се одваљује камен. А земљотрес се десио да би се жене пробудиле и устале: оне су се спремале да тело погребеног помажу уљем, а како се то дешавало ноћу, сасвим је могуће да су неке од њих спавале. А зашто им је, питаш, анђео рекао: Не бојте се ви. Он пре свега хоће да предусретне њихов страх и тек тада да разговара о васкрсењу. А реч ви служи, с једне стране, као израз великог уважавања, а са друге, указује да Јудејце, који су се дрзнули на злодело, ако се само не покају, чекају највеће несреће. „Не треба ви“ – као да говори анђео – „да се бојите, но они који су га распели.“ Он је тако предупредио њихов страх и речима и погледом (јер се, као онај који је донео радосну вест, појавио сав у сјају светлости), а онда им говори: Јер знам да Исуса распетога тражите (ст. 5). Анђео се не стиди да Њега назива распетим зато што је распеће највеће благо. Устаде (ст. 6). Из чега се то види? Из речи: Као што је казао. „Ако мени не верујете“, говори он, „сетите се Његових сопствених речи и нећете се према мени односити са неповерењем.“ Затим, ево још доказа: Ходите да видите место где је лежао. Камен је био одваљен да би се и из овога могао добити доказ. И реците ученицима… он ће пред вама отићи у Галилеју. Он и другима поверава да благовесте, што нарочито приморава да се поверује у васкрсење. При том је он предивно рекао: у Галилеју јер их то чува од разних пустоловина и опасности и, према томе, не дозвољава страху да постане препрека за веру. И изиђоше из гроба са страхом великим и радошћу (ст. 8). Зашто тако? Зато што су виделе запањујуће и невероватно дело: виделе су да је празан гроб у који је пре тога било положено тело. Анђео их је довео овде да буду сведокиње и једног и другог, тј. и гроба и васкрсења. И заиста, жене су морале да схвате да нико није узимао тело јер се крај њега стално налазило толико војника и да се празан гроб није могао објаснити ничим другим до тиме да је умрли васкрсао. Оне се управо зато и радују и чуде, а за своју чврстину добијају и награду: оне прве виде и благовесте, и то благовесте оно што су чуле и у шта су се увериле својим очима.

Кад жене изиђоше са страхом и радошћу, срете их Исус говорећи: Радујте се! А оне приступивши ухватише се за ноге његове (ст. 9). Оне су с неисказаном радошћу приступиле Господу и поклониле се кад су га дотакле и тиме добиле нови доказ и потврду да је васкрсао. А зашто им Он говори: Не бојте се. Овим речима Он опет, као и анђео, прогони њихов страх и тиме припрема погоднији пут вере. Него идите те јавите браћи мојој нека иду у Галилеју, и тамо ће ме видети.Обрати пажњу на то да и сам Исус кроз жене шаље ученицима радосну вест и за сами овај пол, лишен права и поштовања, враћа уважавање, обећава бољу будућност и тако олакшава њихов тежак положај. Можда ће неко и од вас, као и хвале достојне жене, пожелети да се ухвати за Исуеове ноге? Можете се и сада, ако хоћете, ухватити чак и за Његову свету главу, а не само за руке и ноге, и то када се чисте савести будете причешћивали Христовим страшним тајнама. И знајте да ово место није једино на коме ћете видети Христа: Њега ћете, ако желите да будете човекољубиви, видети и оног дана када поново дође са неисказаном славом и збором анђела, и при томе ћете, осим речи: Радујте се, чути и ове: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања света (Мт 25,34). Будимо, дакле, благочестиви, богољубиви, братољубиви, покажимо љубав према свима да бисмо чули ове речи и примили самог Христа! А ви жене, што се украшавате златом, оставите слабост страсти према скупоценим украсима бар сада, када сте сазнале за пут других жена које су се поклониле Христу! Ако пример тих срећних жена побуђује у вама жељу да се угледате на њих, онда промените своје украсе и обуците се у милосрђе. Каква је корист, кажи ми, од тог драгог камења и од тих златом протканих хаљина? Ти ћеш рећи: „Оне наслађују душу.“ Али ја питам о користи, а ти ми говориш о штети. Ништа, доиста, није горе него драгоцености чинити предметом својих занимања, радости и страсти. То ропство, само по себи тешко, постаје тим жалосније што се поробљени њему још и радује. Може ли такав човек да покаже праву пажњу према духовним делима? Може ли он на прави начин да одолева свим тешкоћама свакидашњих занимањима када везивање душе златом сматра утехом? Коме остајање у тамници чини задовољство, тај никад неће пожелети да изађе на слободу. Тако исто и златољубива душа: као заробљеница своје зле страсти, она неће ни почети да слуша ниједно духовно слово са пажњом и радошћу која доликује том предмету, а камоли да ће га испунити. Кажи ми, дакле, каква је корист од тих украса и неге која им се пружа? Ти говориш: „Она ми пружа задовољство.“ Али ти опет говориш о штети, и чак погибији. Ти говориш: „Више ме поштују они који виде украсе.“ А шта има у томе? То је само изговор за погибију друге врсте, када безумно јуриш за сујетним поштовањем. Пошто ми ниси одредио где је.у томе корист, онда послушај – ја ћу ти испричати о штети. Па каква је штета од украса? Они, пре свега, пружају више брига него задовољстава. Многи од оних што са стране гледају украсе добијају пуније задовољство него ти сама која си се њима украсила: ти се бринеш да будеш лепо украшена, а они без тога наслађују своје погледе. Са друге стране, штета је и у томе што понижаваш своју душу и свуда изазиваш завист, јер сусетке, кивне због твојих украса, устају против мужева и започињу силна пребацивања. Сем овог, на украшавања трошиш своје слободно време и сву пажњу и зато се силно противиш духовним вежбањима, испуњаваш себе надменошћу и славољубљем, чиниш себе приземнијом, губиш способност да се, као на крилима, подижеш у област духовног и тако уместо орла постајеш пас и свиња. Доиста, чим престанеш да окрећеш своје погледе према небу и да се мислима узносиш тамо, ти, слично свињи, уз своју искључиву бригу о металима и оставама, нагињеш према доле и лишаваш своју душу заноса и слободе. А ти се још показујеш и на местима за народно весеље? Тим пре не треба да се украшаваш златом да не би била предмет опште пажње и да би тиме оставила да мирује језик многоречивог оговарања. Имај у виду да ти се нико од пролазника не диви, већ да те пре исмејава као помодарку, као горду жену која води бригу једино о свом телу. Када украшена (скупоценостима) долазиш у цркву, знај да у одласку ништа нећеш добити осим исмејавања, поруга и прекора, и то не само од оних који те гледају него и од пророка. Тако велегласни Исаија, чим те види, узвикује: Још говори Господ: што се понеше кћери Сионске и иду опруженога врата и намигујући очима, ситно корачају и звекећу ногама. И откриће Господ голотињу њихову. И место мириса биће смрад, и место појаса распојасина (Ис З,16,17 и 24). Ето шта ћеш имати уместо украса, јер ово није речено само за сионске жене, него и за све оне које се угледају на њих. Заједно са пророком изобличава те и апостол Павле тиме што у Посланици Тимотеју завештава да је забранио женама да се украшавају плетеницама, златом, бисером и хаљинама скупоценим (1Тим2,9). Штетно је, дакле, у сваком случају да се украшаваш златом, нарочито када долазиш у цркву и пролазиш поред сиромашних. И заиста, кад би се тада постарала да се обазиреш на саму себе, видела би да хаљине у које си се обукла нису ништа друго до маска бездушности и нељудскости.

Замисли колико гладних заобилазиш у том оделу, колико нагих пролазиш са својим сатанским украсима!…

Много би ти боље било да нахраниш душе гладних него што си пробила уши и окачила о њих оно што би многим сиромасима могло да донесе насушну храну. Зар ти се чини да је богатство нешто славно, а украшавање скупоценостима нешто похвално? Чак и у случају да си богатство стекла праведним радом, оно ипак представља предмет највеће осуде, а ако је оно још и плод неправедности, онда замисли сву његову нечасност. Али ти волиш похвалу и славу? Скини са себе ту срамну одећу и сви ће почети да ти се диве тада када се будеш наслађивала славом и чистим задовољством у оној мери у којој си се сада презаситила прекорима тиме што си сама себи у форми украса припремила разлог за ту велику љутњу. А шта ако нека од скупоцености пропадне? Колико ће из тога произаћи зла, колико ће робиња бити кажњено, колико ће слугу бити узнемирено, колико ће их бити затворено и бачено у тамнице! Због тога ће се покренути парнице, тужбе, многе грдње и пребацивања: жени од мужа, њему од пријатеља и, напокон, души од саме тебе. Ако се чак ништа и не изгуби (мада је то веома тешко замислити), ако целог живота све буде очувано у целости, и тада ћеш, већ због самог чувања добити много немира, брига и невоља и никакве користи. Какву корист може имати кућа од тих украса и какву корист доносе самој тој која се украшава? Корист никакву, а срамоте и прекора са свих страна. Како, таква украшена, можеш да се ухватиш за Христове ноге и да их љубиш? Он се окреће од таквих украса и зато је благоволео да се роди у дрводељиној кући – чак не ни у кући, но у пећини и јаслама. Како ћеш почети да гледаш у Њега кад немаш лепоту коју Он жели и кад си се обукла у украсе који су души мрски, а не драги? Онај који Њему приступа мора бити украшен врлином, а не таквим одеждама. Размисли шта је злато само по себи? Оно није ништа друго до земља и прах: баци га у воду и постаће блато. Размисли о томе и нека ти стид не дозволи да блато претвараш у свог господара, да ради њега све остављаш, да седиш крај њега и свуда га носиш са собом. А када долазиш у цркву, нарочито тада мораш да избегаваш златне украсе. Црква је саздана да се у њој показује духовно богатство, а не то. А ти долазиш овамо украшена као глумице, које свечано излазе на сцену и, угледајући се на њих, с истом таквом надменошћу носиш то ђубре. Сем тога, ти долазиш на штету другима и након састанка у кућама за трпезом сама можеш да чујеш да многе о томе говоре. Они остављају по страни то што су рекли пророк и апостоли и говоре о сјају хаљина, о вредности драгог камења и о свим другим непристојностима, које украшавају жене. Ви и ваши мужеви сте шкрти на милостињу управо зато што нико од вас не може тако лако да се одлучи да удели било шта од тих златних ствари и нахрани гладнога. Кад се радије сама одлучиш да подносиш невољу него да видиш оштећене украсе, како би тек потрошила неке од њих и тиме нахранила другога? Многи су тако страствено заволели те ствари као да су живе, чак више и од своје деце. То није могуће, кажеш ти. Па докажите ми, самим делом докажите да ја сада све ово замишљам погрешно! Да ли се некада десило да је нека жена која пати од ове болести дала да се истопе украси да би спасила од смрти душу деце – ма шта говорим: деце! – да би искупила своју душу која страда? Напротив, многи свакога дана продају своју душу ради украса. Они све чине ако дође до болести тела, а ако примете болест душе, ништа не предузимају – речју, уопште не маре за своју душу и душу деце, као да желе да то благо, остављено дуже без пажње, зарђа. И ти си, ето, засута мноштвом таланата злата, а оно што чини уд Христов – душа – нема чак неопходне хране. Наш заједнички Господ неба и оних који живе у њему подједнако је пред све поставио своју духовну трпезу, али ти не желиш да даш ниједно од пропадљивих блага и остајеш везана тим тешким ланцима. Из овога произилазе небројене невоље: због овога настаје завист, прељуба ваших мужева јер не умете да их приморате да заволе истинску мудрост, него их, напротив, навикавате да налазе задовољство у ономе чиме се украшавају жене блуднице. Управо зато они тако брзо падају у мреже те страсти. Но кад би га научила да презире скупоцене украсе и да насладу налази у непорочности, побожности и смиреноумљу, он не би могао тако лако да се преда блуду, јер и блудница може да се украшава златом, чак и више од других, али не може да се облачи у врлину. Привикавај га, дакле, да налази задовољство у оним украсима који се на блудници не могу видети. А како ћеш почети да га на то навикаваш? Тиме што ћеш пре свега сама скинути те украсе и обући се у друге – духовне. Тада ће и твој муж бити миран, и ти поштована, и Бог ће бити милостив према вама, и сви људи ће почети да вам се диве, и, напокон, достигнућете будућа блага благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, којем слава и сила у векове векова. Амин.

Данас је, браћо и сестре, Велика субота дан кад је Господ од јучерашњег распећа и смрти провео, као што се каже у молитви црквеној, „са телом у гробу, са душом у аду, а на престолу небеском са Оцем и Светим Духом“. Он је дакле, овај суботњи дан који је Он у Старом Завету одредио да буде дан одмора а још Црква Његова није коначно основана, Он је тај дан и поштовао мирујући у аду. А кад је Он васкрсао и коначно, кад је Дух Свети сишао на апостоле и Црква Његова била основана коначно, онда је дан Његовог Васкрсења за нас дан одмора. Јер, узалуд би било што је свет створен за шест дана и седми да је Господ мировао, кад он (свет) не би био спасен од греха, од смрти и ђавола. Зато човек Цркве Божије тај дан у Цркви православној хришћанској, светкује.

Свети Игњатије Богоносац о томе напомиње, па редом свети мученик Јустин који је пострадао за Христа 163. године, говори да се хришћани скупљају у дан васкрсења управо у дан Господњи, а тај дан Господњи то је значи недеља, јер се и данас у грчком језику назива недеља „кириаки“, тј. „Господњи“ дан. А да се скупљају они тада нису могли јавно, него су морали по катакомбама, по подземним пећинама где су сахрањивани људи и после, каже „молитва, читања Светог Писма приступамо, вели храни која је као обични хлеб и вино и то је за нас Тело и Крв Христова“. Зато ми православни хришћани светкујемо дан Његовог васкрсења.

Знате да има сектаната разних људи који примају и верују неку другу веру иако држе кажу исто Свето Писмо, али не светкују недељу него светкују само суботу. И ми дајемо поштовање суботи као старом дану одмора тако да је ево и овога Часнога поста који је најстрожији, само суботом и недељом могла да се служи пуна Литургија светог Јована Златоуста или Василија Великог а осталих дана се уз Часни пост оне не служе. Дакле, ми православни хришћани дајемо поштовање и старом дану одмора али и новом дану тј. васкрсењу Христовом.

Не слушајући шта говоре други, ми слушамо ове који су слушали Христа као што је свети Игњатије Богоносац, свети мученици, апостоли и редом. А и апостол Павле говори о дану недеље у који су се хришћани скупљали и вршили богослужење и причешћивали се. Не слушати, дакле, ове који знају боље од апостола Павла, који знају боље од светих мученика, који су за веру у Христа и животе своје положили. Зар би они могли и да не знају и да не кажу, и да се ми не држимо онога чега су се и они држали? Но, Бог је човеку дао слободу. Поред ума, срца, воље, дао му је и слободу, али слободу у себе укључује и одговорност. Зато ће свако одговарати кад изађе пред Њега Сина Божијег да ли је држао Његове заповести и да ли је поштовао и Његову крсну смрт и васкрсење или је то по наговору другог или својој мудрости напустио.

Нека вам је, браћо и сестре, благословен данашњи дан и свето Причешће и сутрашњи дан васкрсења Господњег. Увек имати у виду да је Син Божији ради нас и ради нашег спасења претрпео све те муке на крсту али и славно васкрснуо. Да ми својом вером и животом покажемо да знамо, да верујемо, да поштујемо и ценимо Његову жртву ради свију нас. Бог вас благословио и свако добро даровао!

* * *

1997. године на Велику Суботу.
На светој Литургији у цркви Рођења Пресвете Богородице у Земуну

Преузето са – Светосавље