Свети Антим са острва Хиос
(прославља се 15. фебруара)
Свети Антим (Вајанос) је рођен у селу Ливадја на острву Хиосу 1. јула 1869. од побожних родитеља Константина и Аргире. На крштењу је добио име Аргирије. Његов старији брат често је виђао Пресвету Богородицу како нежно покрива младенца Аргирија својом царском порфиром, који је за то време био обасјан божанском светлошћу. Будући да је његова породица била веома сиромашна, завршио је само основну школу и затим изучио обућарски занат којим је издржавао своје родитеље.
Још као дечак молио се Богу и постио. У раној младости духовно се везао за великог исихасту и подвижника, „Светог старца чувеног по врлини“, преподобног Пахомија – оснивача манастира Светог Константина и скита Светих отаца Јована, Никите и Јосифа на брду Проватас на Хиосу – који је био духовник и Светог Нектарија егинског. Као осамнаестогодишњи младић Аргирије је посетио скит 1889. г. да би монасима иконописцима однео своје породично благо, икону Пресвете Богородице Помоћнице, коју је наследио од мајке, на рестаурацију. Ово познанство са старцем Пахомијем било је пресудно да у њему разгори огањ жеље за монашким животом. Под духовним руковођењем старца Пахомија предао се подвигу бдења и поста, трудећи се у стицању умне молитве, у једној подрумској собици у кући својих родитеља.
Као двадесетогодишњака Свети старац Пахомије га је постригао у монаха Антима 1898. г. и обукао у малу схиму. Живећи међу оцима у скиту, био је пример смиреноумља и послушности, о чему сведочи и сам преподобни Пахомије говорећи да је Антим иако почетник био савршен монах, станиште Духа Светог, и предвиђајући да ће једног дана од њега постати велики Отац. Млади монах препун ентузијазма, изгара у труду на изградњи женског манастира Светог Константина (којим је духовно руководио старац Пахомије). Исцрпљен надљудским подвизима, разбољева се и добија благослов да се врати својим старим родитељима док се опорави и да у једном крају родитељског имања подигне малу келију. У њој је дању радио као обућар како би издржавао родитеље и хранио гладне (док је сам углавном гладовао), а ноћ проводио у бдењу и непрестаној молитви. У једном од страшних демонских напада против Светог Антима из чудотворне иконе Пресвете Богородице Помоћнице зачуо се глас: „Бежите, звери, од мог калуђерчића“.
У узрасту од 40 година, 1909. г. постаје великосхимник руком јеромонаха Андроника, наследника у игуманству Светог старца Пахомија. Његова испосница је као магнет привлачила верни народ, који га је упорно молио да постане свештеник. Митрополит Хиоса одбијао је молбе верника да га рукоположи изговарајући се тиме да је старац Антим био необразован. Међутим, воља Божја је била да Светог старца позове у варошицу Адрамитио у Малој Азији његов крштени кум. Рукоположен је у ђакона у селу Кордељо код Смирне, у цркви Свете Ане, 1910. г., а следећег дана, 8. новембра, у јеромонаха, када је добио и чин архимандрита и духовника. Рукоположење Светог Антима обележила су велика знамења о којима је сачувано сведочење једног од присутних: „Док је сав верни народ одговарао узвикујући достојан, страшан земљотрес затресао је цркву из темеља! Сва кандила су заплесала као полудела ... Небо се зацрнело. Цела васиона се покренула! Грмљавина, муње, незапамћен пљусак ... Кад, наједном, све стаде! Уместо краја света, завладао је бескрајан мир, а старац Антим плаче ли, плаче...”. За време свог боравка у месту Адрамитио Свети Антим је изагнао демоне из једног бесомучног.
Да би избегао завист других свештеника, исте године, 1911, креће за Свету Гору. У врту Пресвете дочекан је са пуно љубави и поштовања, ту је упознао живот у општежићу и усавршио се у подвигу, а наредне 1912. г. вратио се са многим поклонима, свештеним одеждама и сасудима – међу којима је и путир који је увек користио на Светој литургији – у свој родни Хиос где га је народ нестрпљиво очекивао као анђела утехе. По повратку са Свете Горе, на своју иницијативу бива постављен од (стране Митрополита хиоског) за свештенослужитеља у прихватилишту за лепрозне. Свакодневно је служио Свету литургију и бринуо се о болеснима као болничар. Хранио се заједно са лепрознима, чистио њихове ране, пазио да им ништа не недостаје, исповедао, саветовао, причешћивао. Оболели од лепре у њему су нашли нежног родитеља. Функционисање установе је било засновано на општежићу. Многи од болесника, надахнути његовом љубављу и пажњом, обукли су монашку схиму. Међу њима је нарочито заблистао врлином, умном молитвом и даром чудотвортсва монах Никифор (Свети Никифор Лепрозни). Посебно је много лепрозних девојака и жена, којима је Свети Антим био духовни отац, примило анђелски образ. Пресвета Богородица Помоћница је помагала Светом Антиму у његовој великој борби са неизрецивим људским болом тако што је на његову молитву чинила безбројна чуда.
После једног чудесног виђења пронашао је икону Пресвете Богородице Послушнице коју је позлатио и поставио као заштитницу Прихватилишта за лепрозне. Стотине верних је нашло излечење пред овом иконом на старчеву молитву и помазивање уљем из њеног кандила.
Међу избеглицама из Мале Азије, које су услед турског прогона потражиле уточиште на Хиосу 1914, било је и много монахиња које ће Старац сабрати у будућем манастиру. Чуда Пресвете Богородице Помоћнице подстрекивала су га да подигне „Свети партенон“, Њој у част, који би био дом за осиротеле монахиње избеглице. Пресвета је излечила Светог Антима од неизлечиве болести, а он је из захвалности Њу оденуо у „сребрну хаљину“ (односно чудотворну икону Помоћнице је оковао сребром). Говорио је: „Пресвета Богородица за мене је била једно дивно, сеновито дрво у чијем хладу сам се одмарао“.
Његова борба и жарка молитва да оснује манастир уродила је плодом када су нашли имање у Франачкој махали (претходно у турском власништву). У месопусну недељу 19. фебруара 1928. освештани су темељи манастира, а две године касније, 30. новембра, манастир је био спреман за усељење, и чудотворна икона Пресвете свечано је пренета из Старчеве испоснице. Монахиње су приложиле све што су зарадиле својим рукодељем, а верници су помагали новчано и физичким радом. Чуда Пресвете Богородице и смирење Светог Антима сабрале су многе младе девојке у жељи да живот посвете Богу, тако да је манастир у једном периоду бројао 88 монахиња, међу којима је била и Старчева рођена сестра Калиопа, у монаштву названа Калиника. Прва игуманија је била Евпраксија Глика († 1956). Уз велике духовне борбе и материјалну оскудицу, жртве и лишавања, кроз бројне жалости и искушења манастир је био на свом врхунцу у наредним годинама под руководством прозорљиве игуманије Марте Петинаки († 1986). Старац је својом молитвом лечио од телесних недуга све који су му долазили. Оставио је благослов да после његове смрти то чини његова послушница, будући да је имала дарове Духа Светога, монахиња Вријени Кондозоглу, која је била игуманија од1986. до 2005. године
Захваљујући њеном стрпљењу и марљивости, сачувано је у рукописима девет књига са поукама Светог Антима који су објављени под насловом „Хлеб живота“ и написана прва служба посвећена истом Светитељу. Свети старац Антим упокојио се 15. фебруара 1960, а обретење његових часних и мироточивих моштију догодило се 3. септембра 1965. године.
Са грчког превела Валентина Аврамовић
