Свети Григорије Палама (1296-1359)

Свети Григорије Палама се празнује у православној Цркви 14. новембра, али је овом великом светитељу Цркве Христове посвећена и друга недеља Васкршњег поста.

Био је Митрополит солунски и истакнути православни богослов и заступник исихазма. Рођен је у Цариграду у познатој породици пореклом из Анатолије у Малој Азији. Око 1318. године, са своја два брата Григорије је дошао на Свету Гору. За свештеника је рукоположен у Солуну 1326., а затим као отшелник живи у околини Верије у Тесалији, да би се поново вратио на Свету Гору 1331., а већ 1337. године долази у богословски сукоб са Варлаамом Калабријским, схоластичарем са Запада и номиналистом. Спор је настао око питања могућности виђења таворске светлости, што су Варлаам и Григорије Акиндин и њихове присталице оспоравали сматрајући да је Бог несазнатљив.

Они су још оштро оспоравали созерцатељну праксу исихаста (тиховатеља) и могућност виђена нестворених божанских енергија. Григорије Палама је између 1338. и 1341. године написао три Тријаде у одбрану светих исихаста. Светогорски монаси су имали свој свештени сабор 1340-1341. године и издали су Светогорски томос у коме су одлучно бранили своје православно-хришћанске ставове. Цариградски сабор у храму Свете Софије 1341. стао је на страну Григорија Паламе и светогорских исихаста, а Варлаама и његове присталице сабор је осудио као јеретике. Варлаам је после осуде отишао на Запад коме је духовно и припадао. Његову осуду су потврдили и потоњи сабори у Цариграду 1347, 1351, 1352 и 1368. године. Григорије Палама је изабран за солунског архиепископа 1347. године, али је ступио на дужност, због ондашњих политичких прилика, тек 1350. године. На путу од Солуна до Цариграда 1354. заробили су га Турци, али су га из ропства откупили и ослободили Срби. Умро је 1359. године, а за светитеља је проглашен 1368. од стране цариградског патријарха Филотеја, који му је написао житије.

Богословље Св. Григорија Паламе је библијски утемељено и говори о човеку као духовно-физичком бићу. Исихастичким (тиховатељским) духовним методом и опитом кроз усавршавање могуће је да човек својим физичким очима види нестворену, вечну божанску светлост и енергију. Григорије Палама и исихасти јасно разликују божанску суштину која је несазнатљива и божанску енергију која је људима приступачна. Свети Григорије Палама се празнује у православној Цркви 14. новембра, а посвећена му је и друга недеља Васкршњег поста.

Варлаам и схоластичари су се држали рационализма у философији и богословљу. Држали су да је познање Бога само мисаоно, док суштинско познање Бога није могуће спољашњим чулима. Насупрот овоме, Црква, позивајући се на ауторитет Предања и Свете Оце, одбацује такво схватање. Варлаам је, додуше, дуго времена боравио на Истоку, на Светој Гори ? средишту монаштва и аутентичне хришћанске духовности. Варлааму је сметао начин живота и подвиг монаха и хришћана уопште, који је тада био непознат на Западу, односно, већ у то време био изгубљен. Западни монаси су углавном живели у свету и за свет. Варлааму је посебно засметало духовно искуство монаха-исихаста који су показивали да је могуће опитно искуство божанске енергије и светлости. Варлаам их је због тога називао обмањивачима, масалијанима и пупкогледцима (омфалопсихити). Говорио је још да је таворска светлост створена и пропадљива. Атонски монаси су оваквим нападима били веома узнемирени и обратили су се Григорију Палами који је одмах почео да пише против Варлаама. Варлаам, опет, пише своје дело, Против масалијана . Григорије Палама је имао подршку цариградског патријарха Филотеја, царице Ане, затим царева Јована Палеолога и Јована Кантакузина. Исихасти са Григоријем Паламом на челу, у тим спорењима су тврдили да таворска светлост коју су апостоли видели приликом Христовог преображења, иако није сама суштина Божја, али је неразлучно савечна божанској суштини и она је природно својство и енергија Божанства. Та светлост није суштина Божја, већ енергија, благодат и слава која се даје светима из суштине Божје.

У Синодику који се чита у Недељу православља унета је анатема онима који божанску светлост сматрају за Божју суштину. Анатема је и онима који мисле да Бог нема физичку енергију, већ само суштину, и да нема разлике између суштине и енергије. Анатема је и онима који мисле да је енергија створена и да је Божанство сложено зато што се разликује суштина и енергија.

Текст преузет из књиге:
Протојереј др Радомир Поповић
ПОЈМОВНИК ЦРКВЕНЕ ИСТОРИЈЕ,
Хришћанска мисао,
Београд 2000.

Извор: Епархија бачка