Свети Григорије Палама: Тријаде

НОВА КЊИГА У ИЗДАЊУ ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ

СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ ПАЛАМА: ТРИЈАДЕ

Увод

Ду­хов­ни и ум­ни див пра­во­слав­не Ви­зан­ти­је - Свети Гри­го­ри­је Па­ла­ма - мо­нах, ар­хи­е­пи­скоп и ис­так­ну­ти бо­го­слов, ве­ћи­ну сво­га жи­во­та по­све­тио је бо­го­слов­ској рас­пра­ви о основ­ној исти­ни: Жи­во­га Бо­га је мо­гу­ће по­зна­ти кроз лич­но ис­ку­ство, јер је и Он Сам про­жи­вео Свој жи­вот са чо­ве­ком.

Де­вет рас­пра­ва ко­је је Па­ла­ма на­пи­сао из­ме­ђу 1338. и 1341. године -- У од­бра­ну свештено-тиховатеља -- Па­ла­ми­ни са­вре­ме­ни­ци, али и ка­сни­је ге­не­ра­ци­је, сма­тра­ју ње­го­вим нај­зна­чај­ни­јим де­лом. Бу­ду­ћи да су оне штам­па­не у три гру­пе од по три књи­ге (беседе), ка­ко би нај­пре по­би­ле усме­но уче­ње, а за­тим и пи­сме­не по­ле­ми­ке ка­ла­бриј­ског фи­ло­со­фа Вар­ла­а­ма, че­сто се на­зи­ва­ју Три­ја­дама. Грч­ки тер­мин иси­хи­ја („ти­хо­ва­ње") се мо­же на­ћи у мо­на­шкој ли­те­ра­ту­ри че­твр­то­га ве­ка, где он упу­ћује на на­чин жи­во­та от­шел­ни­ка, по­све­ће­них со­зер­ца­њу и не­пре­кид­ној мо­ли­тви. Та­кви мо­на­си су веко­ви­ма би­ли по­зна­ти као иси­ха­сти. Вар­ла­ам је опо­вр­га­вао ис­прав­ност њи­хо­вих духов­них подвига и ис­ка­за о до­жи­вља­ва­њу бо­жан­ског при­су­ства. Па­ла­ма је устао у њихо­ву од­бра­ну.

По­ду­жи од­лом­ци из Три­ја­да, пре­ве­де­них и об­ја­вље­них у овој књи­зи, уво­де читао­ца у са­му су­шти­ну ре­ли­гиј­ског ис­ку­ства хри­шћан­ског Ис­то­ка.

Иси­ха­стич­ко предање

Уса­мље­нич­ки жи­вот у еги­пат­ским или па­ле­стин­ским пу­сти­ња­ма пред­ста­вља пр­во­бит­ни об­лик хри­шћан­ског мо­на­штва. Већ у че­твр­том ве­ку свети Ан­то­ни­је усва­ја та­кав на­чин жи­во­та, те се он, по ре­чи­ма пи­сца ње­го­вог жи­ти­ја, светог Ата­на­си­ја Ве­ли­ког, сма­тра за­чет­ни­ком мо­на­штва, с обзиром да је по­стао узор свим ка­сни­јим от­шел­ни­ци­ма. По­ја­ва оп­ште­жи­тељ­ног мо­на­штва са ње­го­вим уте­ме­љи­ва­чем светим Па­хо­ми­јем, ко­ји је у Егип­ту осно­вао пр­ве ор­га­ни­зо­ва­не мо­на­шке за­јед­ни­це, ни­је спре­чи­ла да­љи раз­вој отшел­ни­штва, као ни исто­вре­ме­но по­сто­ја­ње оп­ште­жи­ћа и от­шел­ни­ка на хри­шћан­ском Ис­то­ку у ра­но­хри­шћан­ском и сред­ње­ве­ков­ном пе­ри­о­ду.

Од са­мо­га по­чет­ка исто­ри­је мо­на­штва тер­мин иси­ха­ста је упу­ћи­вао на „ис­по­сни­ка" или от­шел­ни­ка. Он се за­јед­но са тер­ми­ном иси­хи­ја по­ја­вљу­је у спи­си­ма Евагрија (че­твр­ти век), светога Гри­го­ри­ја Ни­сијког, као и у цар­ском за­ко­но­дав­ству ко­је гово­ри о по­ло­жа­ју мо­на­ха.

Од свих ра­них учи­те­ља мо­на­шке ду­хов­но­сти, Ева­гри­је Пон­тиј­ски је бо­ље од свих де­фи­ни­сао основ­но уче­ње о мо­ли­тви, ко­је ће на­дах­њи­ва­ти иси­ха­сте потоњих векова. Пре­ма Ева­гри­је­вом ми­шље­њу, мо­ли­тва је „нај­у­зви­ше­ни­је ум­но де­ла­ње", де­лат­ност „свој­стве­на до­сто­јан­ству ума", „уз­но­ше­ње ума Бо­гу". „Ста­ње мо­ли­тве", пи­ше он, „ пре­ци­зно се мо­же опи­са­ти као уоби­ча­је­но ста­ње не­по­му­ће­ног ми­ра. Оно до ви­си­на појм­љи­ве ствар­но­сти уз­но­си ум ко­ји љу­би му­дрост и ко­ји је истин­ски про­ду­хо­вљен нај­сна­жни­јом љу­ба­вљу".

Пре­ма Ева­гри­ју, не­пре­кид­на „мо­ли­тва ума" или „ум­на" мо­ли­тва је­сте циљ, садржај и оправ­да­ње ти­хо­ва­тељ­ског на­чи­на жи­во­та, и он га ви­ди „при­род­ним" за чо­ве­ков ум. Чо­век у мо­ли­тви по­ста­је истин­ски он, и то кроз по­нов­но вас­по­ста­вља­ње исправног и при­род­ног од­но­са са Бо­гом.

Са­вре­ме­на исто­ри­ја је по­ка­за­ла да је Ева­гри­је­во уче­ње о мо­ли­тви у ства­ри био из­раз по­себ­не ори­ге­ни­стич­ке ме­та­фи­зи­ке, за­сно­ва­не на нео­пла­то­ни­зму, ко­ја је „ум" сма­тра­ла при­род­но бо­жан­ским, ко­ји је пр­во­бит­но по­сто­јао као нема­те­ри­јалан, те сто­га са­да­шњи ма­те­ри­јал­ни свет ни­је ни­шта дру­го до по­сле­ди­ца па­да. Ева­гри­је је за­пра­во због сво­га ори­ге­ни­зма био чак и фор­мал­но осу­ђен на Ва­се­љен­ском са­бо­ру 553. године. Ипак, ње­го­ви спи­си о мо­ли­тви из­у­зет­но су по­пу­лар­ни, рас­про­стра­ње­ни, и они су се вео­ма че­сто по­ја­вљи­ва­ли под псе­у­до­ни­ми­ма, на­ро­чи­то под псе­у­до­ни­мом светога Ни­ла Си­нај­ског. То ме­ђу­тим, не зна­чи да су и чи­та­о­ци за­сту­па­ли ње­го­ве ме­та­фи­зич­ке претпо­став­ке. Ис­точ­но ду­хов­но предање по­че­ло је Ева­гри­је­ву ум­ну мо­ли­тву да разумева и прак­ти­ку­је у кон­тек­сту хри­сто­цен­трич­не ду­хов­но­сти. „Ум" је пре­стао да се супрот­ста­вља ма­те­ри­ји, бу­ду­ћи да је хри­шћан­ско мо­на­штво у пот­пу­но­сти при­хва­ти­ло са­му чи­ње­ни­цу Ова­пло­ће­ња. Та­ко је „ум­на мо­ли­тва", ко­јом се Ева­гри­је обра­ћао Божанству, ко­је је он раз­у­ме­вао у нео­пла­то­ни­стич­ком и спи­ри­ту­ализованом сми­слу, по­ста­ла „Ису­со­ва мо­ли­тва".

У ка­сном че­твр­том ве­ку, на по­ме­ну­ти раз­вој иси­ха­стич­ке ду­хов­но­сти у прав­цу хри­сто­цен­тризма уве­ли­ко су ути­ца­ли спи­си јед­ног не­по­зна­тог ауто­ра, ко­ји је ко­ри­стио име светог Ма­ка­ри­ја Ве­ли­ког. Спи­си светог Ма­ка­ри­ја, на ко­је се Па­ла­ма ве­о­ма че­сто по­зи­ва, прилизно се раз­ли­ку­ју од Ева­гри­је­вог нео­пла­то­ни­стич­ког ин­те­лек­ту­а­ли­зма: Цен­тар чо­ве­ко­ве све­сти и бо­жан­ског при­су­ства у чо­ве­ку ни­је „ум", не­го „ср­це". При то­ме, свети Ма­ка­ри­је ко­ри­сти ре­чи ко­је су бли­же је­зи­ку Псал­ама (и ју­деј­ској ан­тро­по­ло­ги­ји уоп­ште), не­го нео­пла­то­ни­зму. У хри­шћан­ству чо­век има ис­ку­ство бла­го­да­ти Божје, он пи­ше и уве­ра­ва се да је Го­спод сла­дак (Пс. 34, 9). Ово ис­ку­ство је­сте динамич­ка си­ла Ду­ха ко­ја се у свој сво­јој пу­но­ћи про­ја­вљу­је у ср­цу. Де­ца све­тло­сти, учи­те­љи Но­во­га За­ве­та у Ду­ху Све­то­ме, не­ма­ју ни­шта да на­у­че од љу­ди: њих „учи Бог" (Ис. 54, 13. Јн. 6, 45). Са­ма бла­го­дат ис­пи­су­је за­ко­не Ду­ха у ње­го­вом ср­цу... У ства­ри, „ср­це је го­спо­дар и Цар це­ло­га те­ла, те ка­да бла­го­дат про­жме бо­го­че­жњи­во ср­це, она овла­да­ва свим чо­ве­ко­вим удо­ви­ма и ми­сли­ма. Јер, у ср­цу обитава ум, а у ње­му су све ду­шев­не ми­сли. Сва до­бра оби­та­ва­ју у ср­цу. Из то­га раз­ло­га бла­го­дат про­жи­ма све удове те­ла".

Код светог Ма­ка­ри­ја, циљ и сми­сао мо­ли­тве ни­је до­во­ђе­ње ума у не­по­сто­ја­ње, него пре­о­бра­же­ње це­ло­куп­не лич­но­сти - ду­ше и те­ла - кроз при­су­ство ова­пло­ће­ног Бога, појм­љи­вог „сми­ре­ном ср­цу".

По­ред из­у­зет­них лич­но­сти мо­на­ха и мо­на­шких за­јед­ни­ца ко­је су оста­ле вер­не пра­во­слав­ном хри­шћан­ству, у пе­ри­о­ду ра­но­хри­шћан­ског мо­на­штва по­ја­ви­ле су се и раз­не сек­те. Из­ве­сне стру­је мо­на­шке ду­хов­но­сти све­сно су су­прот­ста­вља­ле лич­но религиј­ско ис­ку­ство и све­то­та­јин­ску је­рар­хиј­ску струк­ту­ру Цр­кве. У том по­гле­ду је од ве­ли­ког зна­ча­ја био такозвани ме­са­ли­јан­ски по­крет, ко­ји је по­ри­цао нео­п­ход­ност Крште­ња и оста­лих све­тих Тај­ни, од­би­јао по­тре­бу за со­ци­јал­ном од­го­вор­ношћу и прихва­тао са­мо ха­ри­зма­тич­не во­ђе, што се про­ти­ви­ло већ уста­ље­ним уче­њи­ма и пастир­ској слу­жби епи­ско­па и све­ште­ни­ка. У пе­ри­о­ду Сред­ње­га ве­ка, ме­са­ли­ја­ни, такође по­зна­ти као „ев­хи­ти" или „бо­гу­ми­ли" (или „ка­та­ри" на За­па­ду) про­по­ве­да­ли су ду­а­ли­стич­ке иде­је уте­ме­ље­не на ма­ни­хеј­ству.

Овом ауто­ру се по­ку­ша­ји по­је­ди­них са­вре­ме­них на­уч­ни­ка да спи­се Такозваног-Ма­ка­ри­ја про­гла­се ме­са­ли­јан­ским, чи­не при­лич­но не­у­вер­љи­ви. Ме­ђу­тим, по­зна­то је да про­блем мо­гу­ће по­ве­за­но­сти ме­са­ли­јан­ства и не­ких огра­на­ка иси­ха­зма ни­је но­в - и сам Вар­ла­ам Ка­ла­бриј­ски је оп­ту­жи­вао ви­зан­тиј­ске иси­ха­сте, ње­го­ве са­вре­ме­ни­ке за месали­јан­ство. Из­гле­да да је он сва­ку тврд­њу о ствар­ном и све­сном бо­го­и­ску­ству у ства­ри сма­трао ме­са­ли­јан­ском. Па­ла­ма је без ика­квих те­шко­ћа, са из­у­зет­ном ла­ко­ћом по­ка­зао да пра­во­слав­не иси­ха­сте ни­су има­ле ни­шта за­јед­нич­ко ни са антисветотајинством ме­са­ли­ја­наца, ни­ти са њи­хо­вом по­себ­ном тврд­њом да те­ле­сним очи­ма гле­да­ју Бо­ж­ју су­шти­ну. Ме­ђу­тим, он ни­је не­ги­рао то да је из­ве­стан кон­такт месали­јан­ске и пра­во­слав­но-мо­на­шке сре­ди­не био ите­ка­ко мо­гућ, што ће­мо ми ви­де­ти у да­љем тек­сту.

У сва­ком слу­ча­ју, исто­риј­ски зна­чај и ути­цај спи­са Такозваног-Ма­ка­ри­ја ни­је био у про­мо­ви­са­њу је­ре­тич­ког ме­са­ли­јан­ства, него у по­нов­ном усме­ра­ва­њу евагријевског ми­стич­ког предања пре­ма ви­ше хри­сто­цен­трич­ном и све­то­та­јин­ском разуме­ва­њу мо­ли­тве. Та­ко су ве­ли­ки учи­те­љи Мо­ли­тве Ису­су или „мо­ли­тве ср­ца" у наред­ним ве­ко­ви­ма би­ли свети Ди­ја­дох Фо­тич­ки (пе­ти век) и свети Јо­ван Ле­ствич­ник (580-650 год.), ко­ји су у су­шти­ни на­ста­ви­ли иси­ха­стич­ко предање и то у би­блиј­ском и суштин­ском сми­слу, у скла­ду са грч­ким све­то­о­тач­ким уче­њем. Би­ла је то у осно­ви вео­ма јед­но­став­на, али и ве­о­ма те­шка ве­жба „др­жа­ња ума у ср­цу", „сме­шта­ња" Исусовог Име­на у ње­га - бу­ду­ћи да се Име Бо­ж­је по­и­сто­ве­ћу­је са при­су­ством Са­ме Божан­ске Лич­но­сти - или „ускла­ђи­ва­ња Име­на Ису­со­вог са чо­ве­ко­вим ди­са­њем" (свети Јо­ван Ле­ствич­ник). Она је та­ко­ђе до­би­ла је­дан об­лик не­пре­кид­ног ум­ног понавља­ња крат­ке ре­че­ни­це: „Го­спо­де Ису­се Хри­сте, Си­не Бо­ж­ји, по­ми­луј ме гре­шног".

Ду­хов­ност усред­сре­ђе­на на Мо­ли­тву Ису­су, ко­ја има сво­је ко­ре­не у отшелништву, уста­ли­ла се не са­мо у оп­ште­жи­тељ­ним ма­на­сти­ри­ма, него и ме­ђу лаицима. Ње­на јед­но­став­ност и не­по­сред­ност, усред­сре­ђе­ност на су­штин­ски са­др­жај хри­шћан­ске ве­ре, во­ди­ла је до та­квог лич­ног бо­го­и­ску­ства, да без њега, по ре­чи­ма светог Си­ме­о­на Но­вог Бо­го­сло­ва (949-1022), истин­ско хри­шћан­ство не би могло да посто­ји.

У пе­ри­о­ду ка­сног три­на­е­стог ве­ка, по­је­ди­не пи­са­не „ме­то­де" мо­ли­тве Ису­су тако­ђе су прет­по­ста­вља­ле и по­себ­ну тех­ни­ку ди­са­ња, чи­ме је ова мо­ли­тва по­ве­за­на и са фи­зи­о­ло­шком стра­ном чо­ве­ко­вог жи­во­та - уди­са­њем ва­зду­ха. Не­про­све­ће­ни љу­ди су че­сто по­гре­шно раз­у­ме­ва­ли тач­но зна­че­ње ове тех­ни­ке, ко­ја се упо­ре­ђи­ва­ла са јо­гом, те су је же­сто­ко на­па­да­ли. Ме­ђу та­кви­ма је био и Вар­ла­ам. Овим смо об­ја­сни­ли и глав­не те­ме Па­ла­ми­них Три­ја­да, усред­сређене на од­ре­ђи­ва­ње уло­ге људ­ског те­ла у мо­ли­тви, а сходно то­ме, и на хри­сто­цен­трич­ност вас­це­лог чо­ве­ко­вог жи­во­та.

Јован Мајендорф