Свети изданци владарске породице

Последњи Бранковићи – Стефан, Ангелина, Максим и Јован – заузимају видно место у српској хагиографији и националној историји прве половине XVI века.

На њима стоје светитељски ореоли са фресака и цветни венци похвала црквено-песничких књижевних остварења. Бранковићи су породица чије се присуство у важним дешавањима српске историје може пратити од прве половине XIV века. Представљају властелу из времена Немањића, који су на крају средњовековног периода српске историје постали владарска династија са насловом деспота. У народном предању и колективном сећању нације Бранковићи немају увек сјајан призвук. То нису поправили ни напори критичке историографије, који, једва да су променили слику о њиховим укупним заслугама и улози, пре свега због случаја Вука Бранковића. Упамћен и обележен као издајник, Вук је као значајан предак директне линије остао лоша репутација за ову племениту породицу. Са друге стране, последњи Бранковићи: Стефан, Ангелина, Максим и Јован, заузимају видно место у српској хагиографији и националној историји прве половине XVI века. На њима стоје светитељски ореоли са фресака и цветни венци похвала црквено-песничких књижевних остварења.

РАТОВИ, СЕОБЕ, ПРЕВЕРАВАЊА

Турско ширење на Балканком полуострву је за Србе било време појачаног ангажовања у ратовима и дипломатији. Стојећи на путу османском продору ка Средњој Европи, Деспотовина Србија и Краљевина Босна су за угарске краљеве биле пространство које може да ицрпи султанове војне ресуре. Краљ Матија Корвин (1458-1490) ствара ланац „бановина“, претечу Војне Крајине. Срби који у Исмаилћанима виде телесну и душевну претњу, устају на оружје и са Угрима праве јединствен хришћански фронт. Јака православна традиција наслеђена из Немањићког периода, која живи кроз усмено предање, али и конкретна културна достигнућа није дозволила авантуризам духовне лабилности. И угарски двор и папска курија настоје да придобију српску елиту опхрвану искушењима за црквено јединство под приматом папе. Деспот Ђурађ Бранковић (1427-1456) одбија понуду да прими латински обред, а такав став дугује својој генетској инерцији и есхатлошком опредељењу. Фрањевцу Ивану Капистрану који му је нудио „сједињење“ рекао је да би у том случају народ његове земље сматрао да је изгубио памет.

Бранковићима је свест да су и они крајњи изданак светородног корена Стефана Немање и Св. Саве дало смер њиховом политичком, и за средњи век, наглашеном еклисијалном деловању. Када је средњовековна српска држава – Деспотовина, срушена турским заузећем Смедерева 1459, још је било живих представника и потомака Бранковића. У сталешком и персоналном погледу они су били носиоци идеје српске државности, и у политичким комбинацијама угарског двора могући идеолошки и практични чинилац окупљања и мобилизације снага на противтурском фронту.

Интелектуалци овог времена, који су размишљали на идејној подлози православне „политичке теологије“ тумачили су актуелну политичку ситуацију: „Но, српски род наш не само Агарјанима поработи се, но и свуда разбежа се и расеја се, од места до места од мухамеданског начелства... тада Турци обладаху многим странама и највише родом нашим српским, као у Србији, Босни, Славонији и Далмацији, одакле дођоше многи хришћани, наши Срби у ову земљу Мађарску“, како приповеда игуман Пајсије, аутор Летописа Манастира Грабовца о тим временима са дистанце од једног века.

СВЕТИ СТЕФАН И СВЕТА АНГЕЛИНА

Стефан Бранковић, други син српског деспота Ђурђа, био је ожењен Ангелином, ћерком Георгија Аријанита Комнина, господара Коњуха (околина данашњег Елбасана у Албанији). Српски родослови и летописи говоре да је након пада Смедерева примио „начелство српско“. Стефана су још Труци ослепели, како би га онемогућили да узме учешћа у политичким токовима и да им не би био сметња. Упркос таквом телесном недостатку добио је за жену осећајну хришћанку, чија се љубав према њему бележи код побожних писаца следећим речима: „а она ништа није марила за његову слепоту, него га је веома волела“. На препоруку свога утицајног пашенога, Ђорђа Кастриота Скендербега, отишао је у Венецију, а од фурланског грофа Леонарда купио је замак Београд у Фурланији. У том замку је проводио богоугодан живот и водио рачуна о васпитању своје деце. Упокојио се 1476. године у фурланском Београду, а већ 1484. проглашен је за светитеља. „Мајка Ангелина“ имала је троје деце Ђорђа, Мару и Јована. Угарски краљ Матија Корвин их је позвао у Будим где је старијем Ђорђу дао титулу деспота и доделио неке поседе у Срему, пре свега насељена места: Купиник на Сави, Сланкамен и Беркасово. За Србе у Срему ово је било охрабрење и појачање државотворне снаге, а за Угре јаче везивање Срба за идеју одбране јужних граница. „Српска насеобина“, тј. vicus Rascianorum помиње се у Черевићу на Дунаву око 1478. године. Ангелина је положила мошти свога супруга у цркву Св. Луке у Купинову. Поред ове богомоље подигла је и суседни Манастир Обеду. Мати Ангелина је умрла 1520. године, а њене мошти су почивале у Манастиру Крушедол.

СВЕТИ МАКСИМ И СВЕТИ ЈОВАН

Ђорђе Бранковић, деспот угарских Срба, био је ожењен Изабелом, принцезом из арагонске династије, а рођаком угарске краљице Беатриче, супруге угарског краља Матије Корвина. Међутим, тај брак није дуго трајао, историчари претпостављају да није успео због конфесионалне разлике. Ђорђе се око 1497. замонашио у Манастиру Купинику и узео име Максим. Значајно да је овај обред извршио софисјки митрополит Каливит, који је по Срему рукоположио многе клирике (презвитере и ђаконе). Максим одлази у Влашку, у којој налази православне духовне и материјалне ресурсе уз помоћ којих јача православље у Угарској. Код војводе Радула IV Великог постаје митрополит и узима учешћа у деликатним дипломатским мисијама. Влашки војвода Матеј Басараба IV даје додатна средства за подизање Манастира Крушедола 1509. године. После монашења и напуштања државничких послова, титулу деспота је понео његов брат Јован, који се често залетао у Босну и Турцима наносио велике поразе, али је умро прерано 1502. године. Поред моштију оца Стефана и његове мошти су биле похрањене у новој задужбини Браковића – анастиру Крушедолу. Максим постаје 1513. митрополит београдски и целог Срема. Упокојио се 18. јануара 1516. и неколико година након смрти проглашен је за светитеља. Његове мошти су се такође чувале у Крушедолу, али су приликом турске провале 1716 спаљене, те су у пепелу пронађене само поједине честице и сачуване у ризници.

„ИГРАЈ СРЕМЕ, ЗЕМЉО СРПСКА“...

У српском епском предању на сремске Бранковиће пада сена трагизма последњег српског исцрпљујућег отпора пружаног Турцима који су силовито и незадрживо напредовали. Они бране „Сријем земљу равну“, они граде задужбине попут славних предака и управо су они носиоци хришћанства прадедова, оног које се смешта око манастира и уздиже кроз монашки подвиг. Вук Гргуревић, ванбрачни син Гргура Бранковћа, је полузанемарени изданак династичког легитимитета, али је исписао странице војне историје. Његови ратничи подвизи (победе код Сребренице, Шапца и Крушевца) овенчавају га ласкавим и познатим надимком: „Змај Огњени Вук“ или „Змај Деспот Вук“. Али, ипак није нашао своје место у хагиографији. Предање га сматра ктитором једне од најстарије Цркве у Срему – Св. Николе у Старом Сланкамену (1468).

У „Србљаку“ за 10. децембар свети Бранковићи се прослављају на следећи начин: „Играј Среме, земљо српска, весели се Света митрополијо, храме Божије Матере! Радуј се полагањем светих моштију Стефана благочестивога, Максима блаженога, Ангелине преподобне и Јована праведнога, јер се моле за народ свој као љубитељи отачаства, да у миру песму певамо: слава Богу који је учинио најславније“!

„Тотална историја“ српског народа у другој половини XV века представљена је у слојевима традиције, кроз документарне дипломатске изворе, српска хагиографска дела (житија и службе) и летописе. Њу су обележили верски ратови, сеобе, крвопролитије, затим опомињуће сећање на државу и слободу. Временска старина – „времја оно“ је заправо прохујала епоха честитих царева и краљева. Епизода деспота у Срему јесте титуларна, географско-просторна и физичка редукција српске историје. Историјска нужност која је гурала српски народ у ропство била је јача, па тако једна епска песма говори како „Јово Деспотовић“ са смирењем на самрти поручује да: „Сријем земља стиче господара, или бољег, или ће горега“.

Извор: Православље