Свети Јустин Ћелијски: Беседа на Видовдан 1966. године
Данас је Видовдан! Каква благовест! Какво Еванђеље јавља данашњи свети велики и страшни Празник. Гле, испред свих, он нам шаље дивног Светитеља Божјег Цара Лазара. Он, на тањиру носи главу своју у Небеско Царство. Дошао је дан, дан када Небеска Србија полаже свој страшни испит, дан када Свето Еванђеље Светог Саве отвара тешке, страшне странице своје Српске Голготе. Свети Кнез определио се, у име целог народа, за Царство Небеско, јер је земаљско царство за малена – за кратко време, а Небеско је вавек и до века.
Требало је бирати између Истинитог Бога, Господа Христа, и олуја са истока која је носила преко Балкана својеврсно незнабоштво. И Свети Кнез није могао поступити друкчије. Свети Кнез није могао другачије завршити историју Светих Немањића, него да са свим својим народом крене путем Еванђеља Светог Саве, путем службе Господу Христу, путем опстајања Свете Србије. Да! Свети Немањићи су имали један циљ, једну жељу – да Србију претворе у Свету Србију; да целу Српску земљу претворе у задужбину Божију; у један велики огроман манастир, у коме ће се служити само Богу, само Господу Христу. Ако би хтели да у неколико речи сажмемо и изразимо то Свето Еванђеље Светих Немањића, почевши од Светог Саве и Светог оца његовог Симеона, то Еванђеље гласи: Христос пре свега и изнад свега! Све за Христа – Христа ни за шта! Свето Еванђеље Светог Саве, Свето Еванђеље Светих Немањића, ето Еванђеља Светог Кнеза и Цара Лазара Косовског. Једино Еванђеље Српско, Еванђеље које ствара Свету Србију, целу земљу претвара у храм – храм у коме се служи Богу. И ту Свету Србију стварали су они – Свети Немањићи.
Шта је то Света Србија? Света Србија – то је једно, једно стално, непрекидно служење Богу. То је оно чудесно Еванђеље које објављује Господ Христос наредивши свима људима свих времена: „Иштите најпре Царство Божије и Правде Његове, а све ће вам се друго додати!“[1] Светосавско Еванђеље то иште. Света Србија то хоће – само то! Пре свега и изнад свега Царство Божије и Правду Његову! Ето, то су те стваралачке силе: Правда Божија, Истина Божија, Љубав Божија. То су те свете силе које изграђују и зидају Свету Србију, те вечне Правде и свете Правде Божије.
Ето, и сав Српски народ на Косову полаже душе своје. за кога? За Господа Христа – за Свету Србију! Приволео се Царству Небескоме, јер је земаљско царство привремено и пролазно. И десило се чудо: Света Србија није погинула на Косову! Не, она је продужила пут кроз страшно ропство, пут вечне Српске Цркве, мучећи се кроз историју на путу Свете Србије, и све до данас – до нашега дана, Света Србија! Света Србија је решила да одбаци све лажне богове, да служи вечној Христовој Правди, да одбаци све људске лажне, такозване правде. Изабрала да служи Христовој Истини, јединој вечној Истини, јединој непролазној Истини, јединој бесмртној Истини, а да одбаци људске маскиране истинице, односно маскиране лажи.
И Света Србија, Немањићка Србија – шта је хтела? Она је хтела да освети свет. Она је себе изграђивала – како? Прво: помоћу свете школе. Јер просвета Еванђељска, просвета Господа Христа, просвета Светосавска – шта даје човеку? Даје знање о Вечном Животу, даје знање о Истинитом Богу, даје знање о истинитом човеку, даје знање о смислу и циљу нашег земаљског живота. Али, не само знање; даје и свету силу да се то звање и знање претвори у живот, да с њиме живимо у овоме свету. Света школа, ето, то је главна радионица Свете Србије. Светосавска, немањићка радионица, света школа, данас је претворена у мајмунску мудрост. Света школа је погажена, нема светога знања, нема свете школе! Шта их уче? Шта је то? Какав се то мрак лије кроз наше високе школе?!
А Света Србија, Немањићка Светосавска Србија, шта још даје и шта још хоће? Свету породицу. Без свете породице нема напретка ни у једној земљи. А Свети Сава је то хтео, Свети Кнез Лазар је то хтео. И Еванђеље Светог Саве то хоће: да освети породицу, да односи у породици између родитеља и деце, и свих у кући, да буде свети однос, да служе један другоме као света браћа, као свете сестре. Да служе Господу Христу служећи један другоме, да све бива у славу Божију[2]. Да се у њој живи ради Христове Правде, ради Христове Истине, ради Христове Љубави; да се живи Христовом вером; да се у породици служи Господу, јер служећи Господу, уствари ми служимо себи, служимо својој вечности, служимо свом царству Небеском и служимо спасењу своје душе.
Србија Светосавска и Немањићка тражи свето судство: суд да буде светиња, где ће савест божанска да решава ствари, где ће правда Божија да буде из виђења и брањена. То је свети суд, свето судство – то хоће Света Србија. Онда, земљорадња, – шта је то? То је свети посао. Света земљорадња, то хоће Свети Сава, то хоће Света Србија. Да се земља обрађује у славу Божију, а на корист нама људима, јер знамо да је сва земља имовина Божија дата нама под најам. Света земљорадња, ето, она изграђује Свету Србију. Па свето сточарство, свето пчеларство, сваки занат, све то – то је свети занат у Светој Србији. Свето занатство, свето занатство које служи нама служећи Богу. Занатство које се врши у славу Божију на спасење наших душа и на одржање наше вере у народу, али све у славу Божију. То хоће Света Србија, то хоће Света Немањићка Србија, хоће и Косовска Србија Светога Кнеза. То је Небеска Србија. Једна је то Србија, почела од Светога Саве и његовог Светог оца, па ето, кроз све векове и векове до нашега дана. Све што је свето припада тој Светој Србији, Светој Немањићкој Србији, земаљској и Небеској.
Ми, данашњи Срби – шта радимо? Почели смо да је сахрањујемо, почели смо да је умртвљујемо са свих страна. Јер изгонећи Господа Исуса Христа из своје душе, ми гонимо њу, Свету Србију, која произалази од Бога, гонимо Његову Правду из нашег живота у Личности Господа Христа, што многи Срби данас чине. Шта је то? Они се труде да убију Свету Србију. Гле, они убијају себе. Свету Србију не могу убити: не могу убити бесмртнике Христове; не могу убити ни Светог Кнеза Лазара; не могу убити Светога Саву, ни Светог Симеона Мироточивог; ни безброј Српских Светитеља, и безброј витезова и јунака што гинуше за Крст часни и Слободу златну кроз векове и векове. Не могу погубити душе оних седам стотина хиљада Срба што пре двадесет и неколико година положише душе своје, животе своје, за велику и славну Свету Србију у ондашњој Хрватској држави.[3]
Неубивљива Света Србија коју нико оскрвнити не може, нити јој може нашкодити, јер је она сва Христова, а Васкрслог Господа Христа, ко ће погубити?! Ко убити?
Прави Србин увек стоји уз свога Господа Христа, увек стоји у Светој Србији: бранећи Правду живи том правдом, бранећи Истину живи том истииом; нема смрти која га може одвојити од њих, нема ђавола, ни легиона ђавола, ни пукова ђавола који могу таквог Србина, Христовог Србина, Светосавског Србина одвојити од Свете Србије! У њој, он је међу Светитељима Српским, тим бесмртним победницима на свим бојиштима, тим бесмртним јунацима којима никаква смрт нашкодити не може.
И ми данашњи Срби треба да проверимо себе. Свако да провери себе: Где сам? Да ли сам у Светој Србији? Да ли заиста живим Светим Еванђељем косовским, светосавским Еванђељем? Да ли је Христос за мене све и сва у овоме свету? Да ли је Христос за мене највећа моја брига у овоме свету? Да ли је Христос Једини Истинити Бог целоме свету. Да ли се ја полако одвајам од Њега, и бежим од Њега, и придружујем се лажним боговима овога света, лажним наукама, лажним учењима? Свак нека провери себе!
Провера је врло лака и за мене и за тебе: ако си прави Србин, ако свето србинско срце бије у теби, светосавско срце, ти си сав од Господа Христа, сав уз Његову Истину у овоме и ономе свету. Ти си сав уз Светог Кнеза Лазара, ти сав на Косову гинеш за Крст часни и Слободу златну. Немој мислити: све је то било, било Косово и прошло. И данас је Косово, и данас гину безбројни Срби. Многи гину без васкрсења, многи гину за вечиту смрт. Али, има и светих Срба, који животе своје полажу за Господа Христа, животе своје полажу за Свету Србију. Они се не виде, не чују, а срце њихово трепери за Небом изнад свих грехова, изнад свих смрти. Срце је њихово олтар, Косовски олтар, на коме они стално приносе себе на жртву Господу Христу, служећи Њему и роду своме. Таквих Срба има и без њих не постоји земља наша. Ал’ кад би било речи о самоиздајицама и до гњева Божијег, не би остало ни једног Србина до данас. А по великој милости Божијој, молитвама Светог Кнеза и Цара Лазара, Светог Саве и свих славних и Светих Немањића, и свих Српских Светитеља, ми недостојни Срби стигли смо …[4]
1966. године у манастиру Ћелије
Напомене: [1] Mт. 6,33 [2] 1Kop. 10,31: Фил. 1.11 [3] Реч је о Српским Новомученицима пострадалим 1941-45. године у Јасеновцу и другим усташким логорима и стратиштима. – Прим. уредн. [4] Беседа недовршена, вероватно крај магнетофонске траке. – Прим. препис.
