Свети мученик Гордије

Мученик Христов Гордије роди се у Кесарији Кападокијској од хришћанских родитеља, и би одгајен у хришћанској вери. A када одрасте, би изабран за војску, и постаде официр у римској војсци, јер је телесном снагом и душевним јунаштвом превазилазио друге. У то време римски цар Ликиније изли на хришћане отров свога насилништва, и своју богоборну руку подиже на Цркву Христову. На све стране слате су цареве заповести и наредбе да се нико не клања Христу. А ко поступи противно томе, да буде кажњен смрћу. И постављаху свуда камене и дрвене идоле, дела руку људских, да им се сви клањају као вечитоме Богу. А који се не повинују, да се на то приморају мукама. И настаде лом у целом граду Кесарији: отимаху хришћанску имовину, пљачкаху хришћанске домове, тела хришћана на муке стављаху, благочестиве жене по улицама злостављаху, не беше милости према младости, ни поштовања према старости.

Најневинији људи страдаху као злочинци. Тамнице беху тесне. А чувене и богате куће опустеше, док се пустиња испуни изгнаницима, чија једина кривица беше у томе што верују у Христа. Отац предаваше сина на смрт, син гоњаше оца на суд; брат беснијаше на брата; слуга устајаше на господара. Неку језиву ноћ безумља навуче ђаво на душе људске, те један другога не распознаваху као у мраку. А сврх свега тога, безбожне руке молитвене домове разораваху, свете олтаре уништаваху: а не беше ни приноса, ни кандила, ни места за службу Божју; све беше захватила невоља као црни облак. Божји угодници беху прогнани, свештена лица страховаху од свирепог насилништва, а демони ликоваху скрнавећи васељену воњом и крвљу одвратних жртава.

Видећи такву невољу, свети Гордије изабра себи добровољно прогонство: збаци са себе официрске знаке, презре славу овога света, остави богатство, сроднике, пријатеље, слуге, спокојан живот, и све што је светољубивим и сластољубивим људима драго, и отиде у пуста и неприступачна места, желећи радије да живи са зверима него са идолопоклоницима, ревнујући као свети пророк Илија. Јер овај свети пророк, видевши сидонско идолослужење, удаљи се на гору Хорив, и усели се у пећину, тражећи да види Бога, као што и виде уколико Га људске очи могу видети. Тако и Гордије: побеже од градске вреве, пијачне вике, величања велможа; побеже од оних што се тужакају, продају, купују, куну се, лажу, говоре срамне речи; побеже од игара и забава и смехотворства што бивају по градовима. А сам имађаше чист слух, чисте очи, и пре свега срце очишћено које може Бога видети. И удостоји се божанских откривења, и научи се великим тајнама не од људи, него стекавши великог учитеља истине, Духа Светог.

Размишљајући о овоме животу како је ништаван и краткотрајан као сан и сенка, силна га жеђ обузе за вечним животом у оном свету. И као снажан борац, он се глађу, бдењима, молитвама и духовним поукама припреми за борбу. Нарочито пак ишчекиваше дан, у који цео град празнује празник поганог бога Mapса, или боље - демона који воли ратове. А када дође тај дан, сав град изиђе на тркалиште да гледа коњске трке, и са високих места посматраху сви. He остаде тада у граду ни Јеврејин, ни Јелин, па чак и многи хришћани, који немарно живе и не склањају се од сујетних скупова, беху тамо да посматрају брзину коња и вештину јахача. Toг дана и робови беху слободни од рада, те се и они слегоше тамо. А и ђаци беху дотрчали тамо. И жене блудне и развратне беху такође тамо. Уопште, гледалиште беше препуно људи, који су ревносно посматрали коњске трке.

Тада храбри и велики душом Гордије сиђе с планине и дође на тркалиште. He зачуди се народу, нити помисли у колико се непријатељских руку сам предаје. Као густо камење или дрвеће људи су седели на гледалишту. Без имало страха у ерцу и плашње у души, Гордије утрча и стаде усред гледалишта, испуњујући реч Светога Писма: Праведник је као лав без страха (Прич. Сол. 28, 1). И не само то, него стојећи потпуно слободно усред гледалишта, изговори громко речи пророка Исаије које свети апостол наводи: Нађоше ме који ме не траже; и јавих се онима који за ме не питају (Рм. 10, 20 Ис. 65, 1). Овим речима јасно показа да није силом доведен, него добровољно предаје себе на мученички подвиг. У томе се угледа на Господа Христа, који сам предаде себе у руке Јеврејима када су га у ноћном мраку тражили. И одмах свети Гордије сврати на себе све погледе. Био је страшан по изгледу: због дугог боравка по горама коса му је била пуна праха, имао је дугачку браду, у бедној одећи, телом потпуно сув, одевен у врећу, са штапом у руци. Све је то изазивало страх код оних који су га гледали. А усто је и нека божанска благост обасјавала његово лице.

А када се сазнаде ко је, настаде силна граја: хришћани су од радости пљескали, а незнабошци су довикивали судији да нареди да га убију. Викало се и грајало на све стране; нико не гледаше на коње, нико не обраћаше пажњу на јахаче, узалуд су колеснице проламале ваздух. Сваки је хтео да гледа само Гордија, да слуша само шта он говори. Граја испуњаваше цело гледалиште као хука силног ветра, од које се није чуло трчање коња. Онда проповедник даде знак народу да ућути. И умукоше трубе, ућуташе свирале, престаде музика. Једино се свети Гордије и видео и чуо.

А ту на гледалишту беше и кнез који је руководио тркама и делио награде тркачима. К њему доведоше светитеља, и он га упита ко је и откуда је, каква је рода и где му је постојбина. Светитељ му исприча све о себи, какав је чин имао, зашто га је одбацио, отишао у пустињу, и ради чега се вратио. Вратио сам се, рече, да јавно покажем како твоја наређења не сматрам низашта, а исповедам Христа Исуса, наду моју и заштиту моју. И пошто сам чуо да си ти веома опак човек, изабрао сам нарочито овај дан и згодно време да остварим своју намеру и испуним свој завет.

При овим речима гнев се кнежев као огањ запали, и он сав бес што беше у њему искали на светог Гордија: Доведите ми, рече, мучитеље. Где су бичеви? где оловне кугле? где точкови? Нека буде растегнут на њима, и нека се издроби тело његово! Нека буде обешен на дрвету! Нека се за мучење донесу смртоносне справе! Нека буде бачен зверовима! Нека буде посечен мачем! Нека буде вргнут у провалију! Али, све је то ипак мало за гадног човека, који треба да погине не од једне него од многих смрти.

А Гордије свети рече: Заиста бих нанео себи велику штету, када не бих желео да разним смртима умрем за Христа.

Ове речи још више разјарише кнеза, и он својој природној љутини додаде још врло велику јарост, и беше све беснији и беснији, уколико свети мученик Гордије показиваше у мукама све веће и веће јунаштво. Никакве муке, никаква смртоносна оружја и оруђа не могаху га одвратити од намере, него подижући очи к небу он певаше псаламске стихове: Господ ми је помоћник, и не бојим се; шта ће ми учинити човек? (Пс. 117, 6). И опет: Нећу се бојати зла, јер си Ти са мном (Пс. 22, 4). И друге сличне речи, које је из Божанских Књига научио, говораше, побуђујући себе на јунаштво и трпљење. Толико беше неустрашив, да сам на себе призиваше муке. "Зашто оклевате? говораше он. Зашто стојите? Хајде, стружите тело моје и на парчад га издробите! Мучите ме како хоћете! He лишавајте ме добре наде: јер уколико ме свирепије будете мучили, утолико ћу већу награду примити од Господа мог. Муке овога живота донеће вечно весеље, и ми ћемо, место рана које задајете телу нашем, обући светле хаљине при општем васкрсењу; место бешчешћа - венци ће нам процветати; место осуде са злочинцима - живећемо с анђелима. Ваше претње су семе које сејете по мени, да бих, када поново дођем, с радошћу однео снопове своје (Пс. 125, 6)".

И пошто не могаде кнез да бесом својим и мучењем одврати светог Гордија од вере, настаде, лукав, да га ласкавим речима преласти. Јер је ђаво навикао да плашљиве застрашује, а јуначке ласком омекуши и раслаби. Велике даре нуђаше мучитељ светоме, и још му веће од цара обећаваше. Цар ће ти дати, рече, најистакнутије место у војсци, много имања, богатства, славу, и све што хоћеш. А светитељ, чувши његова обећања, насмеја се његовом безумљу, говорећи: Зар ми можеш дати ишта што би било боље од царства небеског?

Тада незнабожни кнез потрже и гњев и мач, и нареди џелату да приђе, и издаде му заповест и руком и поганим језиком да посече светог Гордија. И пошто је светитељ имао бити посечен пред толиким светом, опколише га познаници са свих страна: грљаху га и последњи му целив даваху, и плачући мољаху га да се не предаје добровољно на смрт, да не уништава цвет свога живота, и да не напушта ово слатко сунце. И саветоваху да се само устима одрекне Христа. И говораху му: Једном речју избави себе од смрти, одрекавши се Христа језиком, а срцем веруј у Њега како хоћеш, јер Бог неће послушати језик него оно што ум говори. Урадиш ли тако, ти ћеш и гњев судије укротити, и Бога према себи умилостивити. - А он стајаше као непоколебљива стена усред мора, коју са свих страна запљускују и ударају морски таласи. И као што дом мудрога човека, сазидан на камену, не могу оборити ни силни ветрови, ни велике кише, ни набујале реке, тако овај јуначни муж стајаше непоколебљив у вери. И видећи својим духовним очима где ђаво облеће његове познанике, и једнога потстиче на сузе, другога на преклињање и давање некорисног савета, упути онима што плачу, реч Господњу: He плачите за мном (Лк. 23, 28), него плачите за непријатељима Божјим, који гоне хришћане. Плачите, кажем, за њима, који нама огањ спремају, а себи пакао зажарују, и гнев за Дан гнева сабирају. Престаните да ми срце цепате, јер сам ја готов не само једанпут него много пута за име Господа нашег Исуса Христа умрети. - А онима који му саветоваху да се језиком одрекне Христа, овако одговори: Језик, који благодаћу Христовом имам, не могу покренути да се одрекне Творца свога, јер се срцем верује за правду, а устима се исповеда за спасење (Рм. 10, 11). Како ћу се одрећи Господа мог, кога од детињства обожавам, и васпитан сам у светој вери? Неће ли уздрхтати небо горе, ако се одрекнем Бога? Неће ли светила небеска сакрити светлост своју од мене? А земља, да ли ће ме поднети, и зар ме неће прогутати жива? He варајте се, Бог се не да ружити, и по устима ће нам нашим судити: по нашим ће нас речима оправдати, и по нашим речима осудити. Нисте ли чули страшну претњу Господњу: Ко се одрече мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима (Мт.10, 33). Зашто ми саветујете да се одрекнем Бога мог? да ли да живот свој продужим? или да смрт за извесно време избегнем? или да неколико дана животу свом додам? Онда ћу лишити себе вечног, бесконачног живота. Или да избегнем телесне муке? Онда нећу угледати добра Праведника тамо где нема мука. Очигледно је безумље: краткотрајним животом купити себи вечне муке и пропасти с душом. Но и вама саветујем: помишљате ли зло, онда се научите благоразумности и истини, и одбацивши лаж, говорите истину; реците да је Господ Исус Христос на славу Бога Оца. Јер ће овај глас испустити језик, када се у име Исусово поклони свако колено оних који су на небу и на земљи и у преисподњи (Флб. 2, 11, 10).

Рекавши то, свети Гордије се прекрсти и неустрашиве душе пође на посечење. И не измени се у лицу. И стаде на место посечења, као да нема џелата за собом, него као да анђеле види пред собом и жели да им у руке преда душу своју. И би посечен, 320 године. И доби блажени живот, као Лазар однесен у брујању радости на место вечнога покоја, где примајући награду за свој подвиг, са анђелима слави вечито Подвигоположника, за кога пострада.

Светом мученику Гордију написао је похвално слово Св. Василије Велики као архиепископ Кесарије Кападокијске, где се родио и пострадао свети Гордије.