Свети Никита из Ремезијане
Павлин из Ноле је у своје две песме оставио податке који су за сада једино градиво за Житије Св. Никите Ремезијанског. Обе су написане у пригодним приликама када је епископ из Илирика био и боравио у Риму, и то 398. и 402. године.
Ремезијана је античко насеље на вечитој балканској саобраћајници – Војничком друму (Via militaris), који је повезивао Београд и Цариград, тј. Сингидунум и Константинополис, уз токове и долине Мораве, Нишаве и Марице. Оно се налазило на половини пута од Ниша (Наисуса) за Сердику (средњовековни Средац, данашња Софија). Ремезијана је родно место и епископска катедра коју је заузимао Никита, епископ ремезијански, у другој половини IV и почетком V века, тачније пре 366. и око 414. године, када се зна да је још био активан епископ.
Ремезијана или Роматијана, данашња Бела Паланка, налазила се у то време у провинцији која се звала Средоземна Дакија (Dacia Mediterranea), а која је, после поделе Царства 395. г. у време императора Теодосија, припадала у политичком смислу Истоку, али је у црквено-административном погледу потпадала под Римски патријархат. У том делу Балкана, тадашњег Илирика, сусретали су се латински, односно грчки језик и култура. Данашња Србија је припадала територији где је владао општераспрострањени једноставни латинитет.
Епископ ремезијански је живео и радио у бурно време борби и распри са аријанцима, које су се у Илирику у другој половини IV века још више распламсале. Кренувши из Египта, аријанство се глобализује, нарочито државном политиком царева, заштитника јеретичке теологије. Никита води борбу са реповима те јереси, живом и писаном речи, поукама, беседама, али и конкретним црквено-пастирским корацима. Никита је рано уврштен међу свете Православне Цркве, како због свога врлинског живота, тако и због успешног црквено-пастирског рада. Његова пастирска делатност и ангажовање задивила је савременике и довела га за живота до песничког прослављања.
ЖИВОТ
Никита је имао контакте са савременицима и значајним људима из тадашњег „региона“. Са Германом Сирмијумским одржава преписку, њему се диви Павлин из Ноле, артифицијелни поета који живи у много углађенијим приликама од оних које владају у источном Илирику, код епископа Ремезијане. Никитин стил хвали Аурелије Касиодор, за њега зна Генадије из Марсеја, а њега помиње Св. Јероним Стридонски у једном од својих писама (103). Укратко, он је црквени делатник који је срастао са епохом у којој живи, који ствара класичну хришћанску књижевност IV века, није неки затурени анонимус. Ипак, време је пролазило, историјско памћење се трансформисало. Личност владике ремезијанског се временом поистовећује са двојицом његових имењака: Никита из Аквилеје (454-484) и Никита из Тријера (527-566).
Слава ремезијанске катедре не потиче од статуса места у административно политичком систему Римске империје, заправо ми ни не знамо какав је статус насеље имало, да ли као обична насеобина украј Војничког друма (mansio) или је била и седиште локалне администрације, управо municipium. Стародревна Бела Паланка налази се и уписана је на тзв. Појтингеровој карти (Tabula Peuntingeriana) и на важним путописима позне антике. Ремезијана свој углед јача и добија захваљујући епископу који је кадар да буде „пророк у своме отачаству“. За нас ће данас остати непознаница из каквог културног миљеа је потицао овај писац православне латинске патристике. Његово име је грчко, али се користи у латинизованој форми, он живи и проповеда веру неуглађеним балканским староседеоцима, а може се поносити класичном античком ученошћу. Отмени грађанин Рима по духу (civis Romanus) чија је душа по природи хришћанска (animа naturaliter christianа). Песник Павлин из Ноле је у своје две песме 17. и 27. оставио податке који су за сада једино градиво за Житије Св. Никите Ремезијанског. Обе су написане у пригодним приликама када је епископ из Илирика био и боравио у Риму, и то 398. г. и 402. године. Нарочито је првопоменута важна јер у песничким сликама хвали Никиту као епископа, учитеља и проповедника Речи Божије. Са доста наглашености се помињу трачка и илирска племена која је ремезијански владика преобратио, а која су по начину живота била далеко од хришћанске етике. Међутим, „њихове разбојничке пећине, постадоше станишта монаха и подвижника“, као у случају Беса. У другој песми се слави обретење моштију Св. Феликса Римског и присуство Никитино том светом догађају и чину.
ДЕЛА И БОГОСЛОВЉЕ
Богословље Св. Никите из Ремезијане, онако како нам је представљено у сачуваним фрагментима, на која се методолошки можемо поуздано ослонити, није неки изграђени спекулативни систем. Његова мисао није затворена, онa открива његову симпатичну личност хваљену још од савременика. Ремезијанац нема теоретску дубину, јер латинска патристика ту заостаје за духом хришћанске, јелинске учености, он је управо њен карактеристични представник. С друге стране његова православна интуитивност зна и осећа тананост у борби са аријанством, важност појма Једносушности Бога Сина са Богом Оцем, за спасење људског рода. Владика је добар пастир, не само када је проповедао „етничким“ Бесима, Гетима, Трачанима и Дачанима, он је ту да исправи и поучи и своје колеге на епископским катедрама.
Библиографија Св. Никите из Ремезијане сачувана је у делу О знаменитим мужевима Генадија, који је покушао да настави историју хришћанске књижевности Св. Јеронима Стридонског, да „накалеми“ биографије познијих црквених писаца на каталог отаца који се завршава баш 135. Стридоњанином. Генадије вели да је епископ Никита из Ремезијане недалеко од великог Хемуса (Старе Планине) написао следеће: Упутство новокрштенима (катихезе), О незнабожачким заблудама, О вери у Једног Бога, Против родословаца, О Символу вере, О Пасхалној Жртви. У неким преписима се овом списку додаје да је Никита аутор и посланице Палој девојци Сусани. Део његовог опуса, извађен из прашине и таме западњачких манастирских библиотека угледао је светлост дана у критичким издањима. Мада патролошка наука води огорчене борбе око интегритета побројане библиографије, око стварне ауторске припадности свих сачуваних списа доспелих до нас под његовим именом. Тако је распрострањено мишљење да је песма Тебе, Бога хвалим (Te Deum laudeamus) настала испод Никитиног пера и из његовог срца. Добар део савремених патролошких писаца сматра да је реч о ничим доказаној и потврђеној претпоставци. О Никити из Ремезијане се у скорије време и код нас више писало, тако да је овај Свети отац и црквени књижевник отргнут од историјског заборава (радови Животе Јоцића и Светислава Крстића, Душице Петровић, Радомира В. Поповића и других).
КУЛТ
У старим саборницима и минологијима оног дела Цркве који је користио латински језик спомен Св. Никите је достојно обележаван. Међутим културолошке разлике „од овога света“, најпре језичка баријера, а касније и добро познат исход збивања после 1054, учинио је да се балкански домородни књижевни Латин заборави у крилу Цркве од Истока, византијског типика и поднебља. На Западу се његово илирско-хемуско порекло заборављало и стављало под фирму других „Никета“, али овај прави победник светске сујете је тек у месецословима учених Руса XIX века налазио свој светитељски помен. Надахнуто и опширно о Никити пише Филарет Гумиљевски, архиепископ Черњигова 1894. г. у својим Светима Јужних Словена. Одатле Никита доспева у Охридски Пролог Св. Владике Николаја Велимировића, а тако и у српску агиологију, кроз синаксарску употребу поменуте књиге у српском богослужбеном животу новијег времена. Обнова титуле епископа ремезијанских на прошлом Св. Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве показује континуитет и баштињење старохришћанске традиције наше Отаџбине.
Радован Пилиповић
Извор: Православље
