Свети Никола свечано прослављен у Приштини

Празник Светог Николаја Чудотворца, у народу познатији као Никољдан, прослављен је у храму посвећеном том великом светитељу у Приштини. Литургијом у храму испуњеном верницима, некада становницима Приштине, а сада расељеним на разне стране, али и оних који су из оближњих српских средина дошли, началствовао је игуман манастира Девине Воде протосинђел Фотије (Костевски) уз саслужење пароха приштинских  Саше Митровића и Зорана Гођевца, пароха митровичког Ненада Стојановића и ђакона Влајка Гођевца из Лепосавића.

За певницом су биле монахиње грачаничке са игуманијом Стефанидом и својим умилним појањем увеличале славску литургију. У празничној беседи отац Фотије је честитао празник окупљенима и говорио о Светом Николају. На Литургији су освештани и славски колачи, које су по традицији принели домаћини славе. Међу онима који су дошли да у свом храму прославе славу је била и Радмила Тодић Вулићевић. Она сада живи у Нишу, а стан у центру Приштине јој је узурпиран. Долазак у цркву Светог Николе у њој буди радост:

-Осећај је радост као да се ништа није догодило у међувремену, ми смо опет ту, сусрели смо се, ту је наша црква ту је наше небо и шта ћете лепше. Овде показујемо да трајемо, да стоички подносимо све што нас је снашло у животу у ових 20 година, да  смо опет ту и да захвалимо Богу, да прославимо Светог Николу који нас окупља сваке године и једноставно, подсетимо се свих оних дана. У једном дану прелистамо живот, од свих оних тренутака када смо се овде венчавали, крштавали децу, када смо били кумови, када смо доносили славске колаче.

Узимањем дела славског колача кум славе наредне године биће Милена Тодоровић из Грачанице: -Посебан је дан, посебно је место, а нарочито је посебно мени, јер сам узела колач за наредну годину и да Бог да здравља и среће да се овде исто окупимо и да оправдам ову моју улогу.

Као неко чији су корени у Приштини и ко је живео у том граду Сандра Цветковић је казала да јој долазак пуно значи, али да је истовремено и тужна и весела: -Доћи овде и видети овако мало људи изазива осећај туге. А опет драго ми је да још увек постоји неко ко хоће да дође у цркву Светог Николе у Приштини, да се не заборавља овај храм. Знамо шта је прошао овај храм 2004. године и надам се да ће опстати и да ће увек бити Срба који ће долазити овде да се помоле и запале  свећу.

Илија Трајковић живи у Лапљем селу, а у Приштини одакле је протеран, има кућу у коју не сме да се врати: -Ту је моја кућа, није продата, нити мислим да је продајем.  Нажалост, ту су биле три куће сад су само рушевине. Чини ми се кад би Бог дао и Свети Никола, да се вратим данас и сутра да умрем, не би ми било жао.

Црква Светог Николе у Приштини налази се у старом историјском делу града на узвишеном месту некадашње Варош-махале, коју су настањивалии искључиво хришћани. За њену градњу су давне 1830. године дозволу од турског султана измолили угледни приштински Срби и добили је под условом да не буде већа од било које муслиманске куће у окружењу и да звона са ње не ремете јавни ред и мир. Звона приштинске цркве, са звонаре која је много година касније дозидана, звонила су за ослобођење од Турака, а потом за сваки добар дан, недељом али и за случај смрти. У погрому 17. марта 2004. године, шиптарски екстремисти су напали цркву, спалили је и срушили куполу. Вредан иконостас кога су веште руке дебарских мајстора урезбариле у ораховом дрвету, тада је поптуно изгорео у ватреној стихији. Страдали су и парохијски дом и комплетна црквена архива и документација, а УНМИК полиција и КФОР успели су да спасу приштинског пароха Мирослава Попадића од сигурне смрти. У периоду после 2005. године црква је споља и изнутра рестаурирана и конзервирана, порта сређена. Данас при цркви опет живе свештеници и редовно се служи света Литургија.

Извор: Епархија рашко-призренска