Свети Пајсије Величковски – дободетељник добротољубља, издање манастира Подмаине

Из предговора српског издања

Св. Пај­си­је Ве­лич­ков­ски (1722-1794), мно­го­са­ве­стан и рев­но­стан, тру­до­љу­бив и тре­звен, сво­јим де­лом мно­го је за­ду­жио, из­ме­ђу оста­лог, и срп­ски на­род. Он сам, у јед­ном свом пи­сму арх. Те­о­фа­ну уз ма­на­сти­ра Оп­ти­не, пи­ше да же­ли да учи­ни до­ступ­ним све­то­о­тач­ка де­ла сло­вен­ском го­вор­ном под­руч­ју, не са­мо Ру­си­ма не­го и Ср­би­ма, Бу­га­ри­ма и дру­ги­ма...

(Пре­по­ру­чу­је­мо сва­ком пре­во­ди­о­цу, као и љу­ди­ма ко­ји се ба­ве из­да­вач­ком де­лат­но­шћу да оба­ве­зно про­чи­та­ју ово пи­смо, ко­је по­ка­зу­је са ко­ли­ко је он стра­хо­по­што­ва­ња и са­ве­сти при­сту­пао овом по­слу, са ко­ли­ко све­сти о од­го­вор­но­сти и зна­ча­ју овог де­ла.)

Сва­ка реч му је ода­бра­на, ду­бо­ко сми­сле­на, све­то­о­тач­ки му­дра и тре­зве­на. Он има тај дар очин­ске бри­ге за це­лу ва­се­љен­ску Цр­кву, и то­ли­ко про­ми­шља и пред­ви­ђа бу­дућ­ност (и тај дар је имао), да кад чи­та­те ње­го­во пи­смо, има­те осе­ћај да је то чо­век ко­ји је жи­вео у 20. ве­ку. Бли­зак са­вре­ме­ном чо­ве­ку.

Под­виг је увек са­вре­мен.

ДУХ СВЕ­ТИ је увек са­вре­мен, у сва­ком ве­ку и до кра­ја све­та и ве­ка.

Ду­ша је веч­на и увек иста у свим ве­ко­ви­ма, и све­ти­те­љи ко­ји су пи­са­ли или пре­во­ди­ли тек­сто­ве о ду­ши, о вр­ли­на­ма, о ду­хов­ној бор­би, о под­ви­гу, о кле­са­њу уну­тра­шњег чо­ве­ка, о Ису­со­вој мо­ли­тви, о сје­ди­ње­њу ума са ср­цем, о ду­хов­ној са­бра­но­сти, па­жњи, тре­зве­њу - увек су са­вре­ме­ни.

Св. Пај­си­је и ње­го­ви уче­ни­ци при­пре­ми­ли су нас, опре­ми­ли, за ду­хов­ну бор­бу 19-ог, 20-ог ве­ка. Све­ти­тељ је увек го­во­рио да мо­на­си тре­ба не­ли­це­мер­но да жи­ве мо­на­шки. И он је све­до­чио то сво­јим жи­во­том. Ве­ли­ки труд ко­ји су уло­жи­ли (11 го­ди­на је пре­во­ђе­но До­бро­то­љу­бље) уро­дио је пло­дом.

Они су на­дах­ну­ли и чу­ве­ну Оп­ти­ну пу­сти­њу у ко­јој се рас­цве­та­ло стар­че­ство, ду­хов­но очин­ство, ко­је је сво­јим по­кро­вом по­кри­ва­ло мно­ге стра­не.

Мно­ги све­ти­те­љи су из­ни­кли из те ат­мос­фе­ре, или бо­ље ре­че­но, би­ли су ис­кле­са­ни у тој ат­мос­фе­ри Ису­со­ве мо­ли­тве, опит­ног ду­хов­ног ру­ко­вод­ства, очин­ске бри­ге ду­хов­них ста­ра­ца и сво­је соп­стве­не рев­но­сти.

Све­ти Гер­ман Аља­ски, бли­ски при­ја­тељ арх. Те­о­фа­на, по­нео је у Аме­ри­ку је­дан при­ме­рак До­бро­то­љу­бља.

Ма­на­стир Св. Гер­ма­на у Пла­ти­ни, Ка­ли­фор­ни­ја, био је за нас, Ср­бе, у по­след­њих пар де­це­ни­ја нај­ве­ћи из­вор ли­те­ра­ту­ре о оп­тин­ским стар­ци­ма, о ру­ским све­ти­те­љи­ма, о Све­то­гор­ци­ма, о ру­мун­ским све­ти­ма. Ве­ћи­на нас упо­зна­ла се са тим ду­хов­ним књи­га­ма пре­ко њи­хо­вих пре­во­да са ру­ског на ен­гле­ски, па се то он­да код нас пре­во­ди­ло на срп­ски. Ве­ли­ки је ути­цај тих књи­га на са­вре­ме­ну об­но­ву пра­во­слав­ног мо­на­штва и уоп­ште ду­хов­ног жи­во­та код Ср­ба. Ве­ру­јем да је то уздар­је св. Се­ра­фи­ма Ро­у­за срп­ском на­ро­ду и „Тро­је­ру­чи­ци" за чу­де­сно ис­це­ље­ње ко­је му је Она по­да­ри­ла.

На­ше вла­ди­ке су та­ко­ђе би­ле на­дах­ну­те овим иси­ха­стич­ким уче­њем, па су и на­ма то пре­но­си­ли, још пре но што су по­ста­ли вла­ди­ке, као про­фе­со­ри на Те­о­ло­шком фа­кул­те­ту, а и по­сле. Као ду­хов­ни­ци учи­ли су мно­ге ге­не­ра­ци­је упра­во овој „на­у­ци над на­у­ка­ма" и „умет­но­сти над умет­но­сти­ма", тј. оби­та­ва­њу ума и ср­ца у је­дин­ству, уз по­моћ Ису­со­ве мо­ли­тве, и пре­ко то­га - јед­ној ду­бљој за­јед­ни­ци са Бо­гом, у стал­ном ста­ја­њу пред Њим и осе­ћа­њу Ње­го­ве сву­да­при­сут­но­сти.

Мно­ге су књи­ге пре­ве­де­не код нас, мно­ги љу­ди по­хо­де Све­ту го­ру са же­љом да се по­кло­не све­ти­њи и да упи­ју од тог ду­ха и те ло­ги­ке. Мно­ги по­се­ћу­ју Ру­му­ни­ју, Мол­да­ви­ју, Ру­си­ју, на­дах­ну­ти тим ог­ње­ним је­зи­ком ко­ји је це­ли свет об­у­хва­тио јед­ним ве­ли­ким ДУ­ХОВ­НИМ ОЧИН­СТВОМ.

Мно­ги оби­та­ва­ју не­пре­ста­но у Ису­со­вој мо­ли­тви, зна­ју­ћи шта је је­ди­но по­треб­но у овом све­ту. Мно­ги су оти­шли у ма­на­стир због ових све­то­о­тач­ких по­у­ка и при­ме­ра. На­ста­ла је јед­на ве­ли­ка об­но­ва рев­но­сног ли­тур­гиј­ског жи­во­та, и јед­но ста­ње ве­ће по­слу­шно­сти Цр­кви, Ду­ху Све­том, све­штен­ству, јед­но стра­хо­по­што­ва­ње са љу­ба­вљу и сло­бо­дом.

Стал­но оби­та­ва­ње у Бо­гу по­ста­ло је ЦИЉ И СМИ­САО жи­вље­ња мно­гих хри­шћа­на.

Ле­по­та Хри­сто­ве Лич­но­сти. Чи­сто­та. Би­стра Во­да ИСТИ­НЕ.

У би­бли­о­те­ци ман. Њам­ца оста­ло је 300 све­то­о­тач­ких ру­ко­пи­са, пре­ве­де­них и пре­пи­са­них, од ко­јих су 44 пи­са­на ру­ком са­мог св. Пај­си­ја. Па­да у очи да су ско­ро сви ти тек­сто­ви или о Ису­со­вој мо­ли­тви и уну­тар­њем де­ла­њу ду­хов­ном, или о бор­би са Ла­ти­ни­ма про­тив њи­хо­ве је­ре­си и уни­је.

ЧУ­ВА­ТИ ДУ­ШУ И ЧУ­ВА­ТИ ВЕ­РУ, БИ­ТИ У ЗА­ЈЕД­НИ­ЦИ СА БО­ГОМ ИСТИН­СКОМ ВЕ­РОМ ОСВЕ­ДО­ЧЕ­НОМ ДУ­ХОМ СВЕ­ТИМ.

У пи­сму арх. Те­о­фа­ну св. Пај­си­је го­во­ри да је св. ми­тро­по­лит Ма­ка­ри­је Ко­ринт­ски на­шао у би­бли­о­те­ци ман. Ва­то­пе­да јед­ну књи­гу „о сје­ди­ње­њу ума са Бо­гом", са­бра­ну од мно­го све­ти­те­ља, од­нео је у Смир­ну, и ода­тле по­слао у Ве­не­ци­ју да се штам­па (36 књи­га Све­тих Ота­ца).

Св. Пај­си­је је имао по­др­шку и ми­тро­по­ли­та Га­ври­ла Нов­го­род­ског и Пе­тро­град­ског, ко­ји је на­сто­јао да се До­бро­то­љу­бље пре­ве­де на сло­вен­ски.

Иси­ха­зам је на­шем на­ро­ду био по­знат још из 14. ве­ка пре­ко пре­по­доб­них Си­на­и­та, уче­ни­ка св. Гри­го­ри­ја Си­на­и­та.

Све­ти је 17 го­ди­на про­вео у Све­тој го­ри, а по­том 31 го­ди­ну у Ру­му­ни­ји. Го­ди­не 1782. штам­па­но је грч­ко из­да­ње До­бро­то­љу­бља, а 1793. сло­вен­ско.

Уче­ник св. Пај­си­ја био је и ми­тро­по­лит Вен­ја­мин Ко­сте­чи, ко­ји је по­мо­гао штам­па­њу Под­ви­жнич­ких сло­ва св. Иса­ка Си­ри­на на сло­вен­ском 1812. го­ди­не.

Св. Ни­ко­дим Све­то­го­рац та­ко­ђе је уче­ство­вао у тим из­да­вач­ким ак­тив­но­сти­ма ман. Њам­ца. Он се 1804. у ман. Си­мо­но­пе­тру упо­знао са не­ким мо­на­си­ма из ман. Њам­ца и по­ма­гао им. Они су по­сле 1826. штам­па­ли ње­го­ву Не­ви­дљи­ву бор­бу и Књи­гу ду­хов­них са­ве­та.

Бла­го­дар­ни смо и св. Пај­си­ју, и ман. Оп­ти­ни, оци­ма Св. Гер­ма­на Аља­ског, и се­стра­ма ман. Св. Пај­си­ја, као и пре­во­ди­о­цу ове књи­ге, на бо­га­том да­ру ду­хов­них пло­до­ва из не­пре­су­шне ба­ште не­бе­ских кри­но­ва, ко­ји­ма нас је обо­га­тио Све­ти­тељ и ње­го­ви уче­ни­ци и са­труд­ни­ци.

На­ши ду­хов­ни­ци се ру­ко­во­де тим књи­га­ма, мо­на­штво се бо­га­то на­сла­ђу­је овим ме­дом не­бе­ским, ко­ји је ујед­но и го­рак лек и мед, али у сва­ком слу­ча­ју ис­це­ли­тељ­ни. На­род се та­ко­ђе на­па­ја из тог из­во­ра, и тру­ди да у том ду­ху жи­ви.

Сва­ка реч је то­ли­ко жи­во­твор­на јер су је све­ти Ду­хом Све­тим пи­са­ли. И отре­жњу­ју­ћа, и ис­це­ли­тељ­на, и спа­со­но­сна. Ка­ко је мо­ја по­кој­на игу­ма­ни­ја јед­ном у по­све­ти на­пи­са­ла: „МО­НА­ШТВО СЕ ЧИ­ТА, УЧИ И МУ­ЧИ" (од­но­сно опит­но про­ла­зи стра­да­ња).

Вр­ло ко­ри­сно за ду­шу је­сте и ви­ђе­ње стар­че­вог уче­ни­ка, игу­ма­на Со­фро­ни­ја, ко­је је имао на­кон стар­че­вог пре­ста­вље­ња. Ја­вио му се ђа­во и ре­као му ка­ко се св. Пај­си­је бо­рио про­тив ње­га та­ко да ни­је мо­гао да при­сту­пи ма­на­сти­ру, а да му је са­да лак­ше по­сле ње­го­вог упо­ко­је­ња, от­крио му ка­ко хва­та мо­на­хе у зам­ку, али и од че­га се пла­ши. Ре­као му је да се пла­ши оних ста­рих књи­га у би­бли­о­те­ци, ко­је су оци пре­пи­си­ва­ли, јер ако мла­ди мо­на­си то на­ђу и чи­та­ју, он­да се на­у­че древ­ној ве­шти­ни ка­ко да се бра­не од ђа­во­ла. Он стал­но, ка­же, стре­пи од тих књи­га хо­ће ли их ко чи­та­ти или не.

Ка­же ђа­во мо­на­ху: „За­што се ви ле­по не ба­ви­те ви­но­гра­ди­ма, ба­шта­ма, бо­ле­сни­ци­ма, го­сти­ма пре­ко ле­та? Он­да је на­ма лак по­сао." Али ка­да мо­на­си кре­ну да се мо­ле и да чи­та­ју ду­хов­не књи­ге, он­да они мо­ра­ју да бе­же.

„Јер Све­тлост све­тли у та­ми и та­ма је не об­у­зе." (Јо­ван 1, 5)

мо­на­хи­ња Сте­фа­ни­да