Свети Симеон Нови Богослов: Адам и нови Адам
Из штампе је изашла нова књига у издању „Истине" издавачке установе Епархије далматинске - Свети Симеон Нови Богослов: Адам и нови Адам.
УВОД
Учење светог Симеона Новог Богослова
отац Серафим Роуз
Један од најпоштованијих светих Отаца данас међу православним хришћанима, посебно у Руској Цркви јесте свети Симеон Нови Богослов један од само три велика Оца којег je Црква назвала богословом, или par excellence беседницима о Богу. Свети јеванђелиста Јован je непревазиђени богослов апостолских времена; свети Григорије Богослов (+390) je најпоштованији богослов златног доба светоотачке литературе; a свети Симеон (+ 1022) je велики богослов каснијег доба тј. другог хришћанског миленијума.
Иако ми живимо скоро хиљаду година после светог Симеона, његов хришћански свет се не разликује тако много од нашег, како то због разлика у епохама може деловати. До његовог доба хришћанство je већ било добро утемељено, споља гледано једва да се нешто и променило од оног што je било у ранијим вековима. Али баш због тога je и олако прихватано, a свети Симеон се обраћа и нашем добу када истиче потребу да се вратимо изворном хришћанском искуству, a не да се само ослањамо на спољашње форме црквеног живота, које саме no себи нису спасоносне, већ потребују свесно учешће верника. Нажалост, ово његово духовно настројење се у данашње време веома често злоупотребљава у одбрани лажног мистицизма и лажних дарова Духа Светог, које je у најбољем случају душевне (емотивне) пре него духовне природе и само би изазвало Симеонов праведни гнев. Kao што нас савременији Оци упозоравају, боље je да екстатичке мистичне списе светог Симеона (његове Химне), ми, хришћани последњих времена не дирамо, јер смо превише огрезли у сопственим страстима и нечистоти ових искварених и изопачених епоха.
Међутим, постоје дела која су доступна и прикладна за нас последње хришћане a посебно она која нас подижу из учмалости и надахњују да будемо ревносно свесни основних учења о нашој вери. Међу тим делима су и беседе светог Симеона о Адаму, првоствореном свету и будућем веку.
Данашњи хришћани често немају јасну представу о будућем добу блаженства, које осмишљава и наш хришћански живот на земљи. Разне хилијастичке јереси и учења, које проповедају некакав рај на земљи, веома су присутне у наше време, и врше велики утицај, често не намерно, на хришћане који нису у потпуности свесни своје вере и њеног смисла. У овом случају кривац je незнање, или боље речено, непознавање основних истина о постању човека и космоса тј. о стварању, о првоствореном свету, Адаму и његовом паду. Агностичке и атеистичке философије (тако честе данас) својим представама о постању много су учиниле да смуте чак и добронамерне православне хришћане.
Према томе, преко je потребан изворни, православно патристички поглед о човековом почетку и његовом крају, како би се коначно видело шта се криje иза личних ставова и претпоставки о овој теми. У том смислу, беседе светог Симеона су један од основних извора, које садрже аутентично православно учење о постању.
Свети Симеон, пак, говори о овој теми са таквом смелошћу и увереношћу да човек застане и запита се: Како он све то зна? Ми смо се навикли да прихватамо само знање утемељено на спекулацијама и претпоставкама, a посебно о тако искуствено далеким темама као што je стварање света и будући век. Данашњи научници темеље своје теорије о постанку човека и космоса на једноличним пројекцијама својих тренутних, делимичних открића и несавршеног знања. A данашњи теолози (од којих je добар део православан), често чине слична спекулативна нагађања утемељена на површном ишчитавању књиге Постања, понеког светог Оца или на основу лоше прикупљених научних података. Али све je ово у домену несавршене људске мудрости мешавине знања и незнања. Како нам, онда свети Симеон даје учење које je изворно хришћанско, a не пуко теоретисање и нагађање?
Свети Симеон говори из перспективе божанског откривања. Kao прво, његови темељи су увек предањски (тј. у Светом Писму), и удивљени смо када видимо који смисао и каква дубина се крије у тим наводима које он користи, a које ми никада не бисмо тако разумели. Kao друго, то je зато што он говори из личног искуства.
Свети Григорије Синаит (+346) je још један светитељ, који je живео нешто касније, a достигао je висине духовног живота, na je са знањем (тј. смелошћу) говорио о томе што ми једва да можемо појмити. Тако он у једном делу својих списа наводи осам основних виђења у стању савршене молитве. Ta виђења су о: Богу, анђелским силама, постању свега створеног, о очовечењу Слова (Логоса), општем Васкрсењу, Другом доласку Христовом, вечним мукама, и вечном Царству Небеском. Предмети ових виђења су како свети Григорије учкјасни u чувани у уму оних који су благодаћу Божијом. достигли потпуну чистоту ума. (Поглавља о заповестима u догмама; 130 глава у руском издању Добротољубља). Иако не могу много пренети нама који немамо то лично искуство, он и остали светитељи, који су достигли ово стање могли су слободно говорити о тајнама наше вере, доживевши их у божанским озарењима. Чак je и свети Павле, након што je био вазнесен до трећег неба, морао првенствено да нагласи како je неизрециво то што je тамо чуо (2. Kop. 12, 4), и како je обичном људском искуству недостижно оно што чека хришћане у будућем веку (1. Kop 2,9).
Међутим, да тако кажемо, основним виђењима, којих се удостоје само највећи светитељи, нису само муке (тј. Пакао), и блаженства (тј. Рај) будућег доба, већ и виђење устројства ceela видљивог (овде се сасвим сигурно ради о мистичком (тајанственом) откривању, a не научном одмеравању тог устројства!). Још један светитељ, узвишеног духовног живота, свети Исак Сирин (7. век), у једном одломку својих беседа описује то своје искуство. Наводећи како je душа обузета мишљу о нетљености будућег века, свети Исак пише: A од овога, човек већ бива у уму занесен оним што je претходило стварану света, када није било створења, ни небеса, ни земље, ни анђела, ничег од оног што je после створено, u како je Бог само својом добром вољом уједном шренутку cee привео из небића у биће, u cвe je савршено било пред Њим. (21. беседа у руском издању; 85. беседа у грчком издању).
Према томе, сасвим je јасно где можемо наћи право, предањско тумачење оног што je било и оног што ће бити. Најпоузданији тумачи Постања и Откровења су они свети Оци, који су у стању божанског откривања, као Мојсије и свети Јован јеванђелиста, сами видели тај почетак и крај. Свети Исак Сирин у другој беседи описује како то знање утемељено на вери и виђењу превазилази уобичајено знање и разумевање. Знање остајеуграницама природе, али вера превазилази природу... Пет хиљада година (тј. од времена стварања па до рођења Христовог, које се нешто разликује у хронологијама грчког u јеврејског Старог Завета) знање u способност људског расуђивања je управљало светом, и човек ни на који начин није могао подићи главу са земље u спознати cвoг Творца, док није засијала наша вера u избавила нас из таме овоземаљског битисања u сујетног умовања. Чак u данас када смо пронашли мирно море u неисцрпно благо, ипак се враћамо сиромашним изворима. Без обзира колико знање може бити богато, савршено знање ne постоји, a богатство вере ne може се сместити ни нa небу ни na земљи.(25. Беседа руског издања; 62. беседа грчког издања).
Свети Симеон je један од оних великих Отаца Цркве који je прозрео у та блага вере. Он говори о тајнама вере са таквом сигурношћу, баш зато што je био удостојен да их позна. Његове богонадахнуте беседе о Адаму и будућем добу су веома значајне за православне хришћане зато што богословски утемељују хришћански живот тј. живот у подвигу. Првобитно (природно) стање човека којег je Адам био лишен због свог пада, говори нам о нашој најдубљој, најтајанственијој природи, и како стање у којем се сада налазимо треба превазилазити; да je будуће блаженство смисао хришћанског подвига, a које Божијом благодаћу можемо задобити упркос нашој огреховљеној природи.
Овај превод познатих беседа светог Симеона, у којима je све претходно поменуто веома јасно објашњено, сачињено je од руског превода епископа Теофана Затворника (Москва, 1892). Свети Теофан je објављивао само оно што je сврсисходно и може да се примени у животу православних подвижника. Према томе, у овом преводу имамо и додатну потврду аутентичности и ваљаности учења светог Симеона с којим ћете се упознати. Нека би Бог дао, да предстојеће штиво на трезвен начин упути хришћане последњих времена на узак, али спасоносан, пут обожења.
