Свети свештеномученик Панкратије
Свети Панкратије би рођен у Антиохији у време када Господ Исус хођаше као човек међу људима на земљи, творећи чудеса у Јерусалиму и у свима суседним покрајинама и градовима. Чувши за преславна чудеса Христова, родитељи Панкратијеви заједно са сином својим, младим Панкратијем, отпутоваше из Антиохије у Јерусалим да виде Христа. И видевши Га како учи људе и исцељује сваковрсне болести и твори многа чудеса и знамења, родитељ Панкратијев поверова у Њега као у Сина Божјег и упозна се са неким светим апостолима Христовим, нарочито са светим врховним апостолом Петром. Од тога времена и јуноша Панкратије постаде познат светом Петру.
Пошто проведе много дана у Јерусалиму наслађујући се гледањем лица Христова и слушањем слатких речи Његових, родитељ Панкратијев се са својима врати у Антиохију. После пак добровољног страдања и смрти и васкрсења и вазнесења Христа Спаситеља дођоше у Антиохију, пре Петрова доласка тамо, неки од апостола, и родитељ Панкратијев крсти се са целим домом својим. Не дуго после тога Панкратијеви отац и мајка отидоше ка Господу. Панкратије се одрече целокупног имања што му остаде у наслеђе од родитеља и удаљи се у Понтиске горе. Тамо се настани у некој пештери, и провођаше у пошћењу и молитвама, испитујући себе и општећи једино с Богом. А када свети аностол Петар, изишавши из Јерусалима, прохођаше те крајеве проповедајући Еванђеље Христово, он нађе у Понту Панкратија и, познавши га, одведе га са собом у Антиохију. Затим одатле Панкратије оде са светим апостолом Петром у Киликију, и тамо срете светог апостола Павла. Ту се оба апостола договорише и поставише епископе: Крискента у Галатију, Маркијана у Сиракузу, а Панкратија у Тавроменију, град на Сицилији.
Кренувши ка месту свога службовања, блажени Панкратије се укрца у лађу која пловљаше у Сицилију. На тој лађи беху и две старешине лађе, Ликаонид и Ромил. Путем, Панкратије им излагаше реч Божју, говорећи им о царству Божјем и о тајнама спасења нашег, и обрати их вери у Христа и просвети светим крштењем. А када стигоше до града Тавроменије, одмах се пометоше беси што обитаваху у идолима и стадоше падати и разбијати се кипови, не подносећи долазак Панкратијев. А беху тамо врло уважавани од незнабожаца богови: Фалкон, Лисип и Скамадрон, чији погани храм стајаше на високом брежуљку покрај самог мора. Чим се свети Панкратије приближи томе храму, он се тог часа распуче и затресе и паде у море са свима идолима.
То изазва силну пометњу у народу. Дотрча тамо и градоначелник Бонифације, који, видевши светог Панкратија и чувши његово учење, верова у Христа и крсти се. И он уложи велики труд у славу имена Христова, и за тридесет дана подиже цркву, у којој стаде служити архијереј Божји, учећи и просвећујући народ који се скупљао око њега и доносио своје болеснике: јер светитељ веру коју проповедаше, потврђиваше знацима и чудесима, исцељујући сваку болест и изгонећи ђаволе.
Пошто се с дана на дан број верних увећаваше и већ сав град би просвећен светом вером, те се слава Христова шираше по целој земљи тој, ђаво подстаче против хришћана неког незнабожног мучитеља Аквилина. Непријатељ Христова имена и хришћана, он са великом војском пође на град Тавроменију у намери да га разори и све хришћане у њему побије. Грађани се од тога веома уплашише, али их светитељ Божји тешаше, тврдећи да неће ни најмање пострадати од непријатеља. И када се непријатељи приближише граду, против њих изиђе духовни војник свети Панкратије са својим клиром, носећи непобедиво оружје - часни крст Христов, и две свете иконе: Христа Спаситеља и Пречисте Богоматере. И одмах силан страх захвати противнике, и нека тама наиђе на њих, и пометоше се од силе Божије, и помрачише им се умови, те стадоше један другога сећи и убијати, а неки сами себе мачевима својим пробадаху. Затим, једва дошавши к себи када се узе од њих тама и мрак, они увидеше да убијају један другог и познаше да их је постигла казна Божија због њиховог непријатељског напада на хришћански град. Они пак који остадоше живи од те међусобне битке, побацаше своје оружје и дођоше к непобедивом војнику Христовом, светом Панкратију, и припадоше к чесним ногама његовим просећи опроштај и молећи га да их начини хришћанима. И грађани доживеше двоструку радост: прво, што се избавише од страшне најезде непријатеља, а друго, што им непријатељи њихови постадоше пријатељи по светој вери. И од тада беху нарочито послушни према речима светитељевим и испуњаваху све заповести његове. И не само тај град него и остали околни градови просветише се светом вером.
Пошто је свети Панкратије много година пасао новопросвећено стадо Христово, неки од преосталих незнабожаца, упорни и злобни у својој заблуди, договорише се тајно са својим кнезом Артагатом, па улучивши згодну прилику кришом нападоше на служитеља Божјег и камењем га убише. Тако свети Панкратије, очевидац Христов и посланик апостолски, подвизавши се добрим подвигом, заврши свој живот мученички, и са светим апостолима предстаде Христу, Господу своме, да Га гледа лице у лице кроз бесконачне векове.
