Свети Варнава Хвостански Исповедник

Епископ Варнава Настић рођен је 31. јануара 1914. године у Гери, Индијана (Сједињене Америчке Државе). У Америци је живео до своје осме године када је, по завршетку другог разреда основне школе, заједно са родитељима дошао у Сарајево где је наставио своје школовање и, са одличним успехом, завршио основну школу и гимназију са вишим течајним испитом. Затим је, заједно са оцем, отишао у Охрид код владике Николаја (Велимировића) да затражи благослов за упис на Богословски факултет у Београду. Иначе, отац епископа Варнаве, Атанасије је, по сведочењу владике Николаја, активно учествовао у српском верском богомољачком покрету и материјално подржавао путовања њихових проповедника. После краћег разговора и добијеног благослова, Атанасије је упознао епископа Николаја и са синовљевом жељом да постане монах. Владика се овоме обрадовао и рекао: -За сада нека иде и студира, а ја ћу се молити Господу да му испуни и другу жељу. Тако се Војислав уписао на Богословски факултет Српске Православне Цркве у Београду, са жељом да свој живот целокупном својом личношћу посвети Богу.

Међу најсветлијим ликовима у страсној четрдесетогодишњици, како је време од 1945. године па наовамо назвао ава Јустин Поповић, свакако је лик епископа Варнаве Настића који је знао да су хришћани позвани да се обуку у новог човека, сазданог по Богу у праведности и светости истине (Еф 4,24), а то значи, да се обуку у милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост и, поврх свега, у љубав (Кол 3, 12,14), да иду за правдом, побожношћу, вером, љубављу, трпљењем и кротошћу (1. Тим 6, 11), да се уклањају од зла и чине добро (Јн 5,29; 1. Пс 37,27; Рим 12, 9; 1.Сол 5, 22: 2. Тим 2, 19; Јн 11), да мисле све што је истинито, поштено праведно, чисто, достојно љубави, што је на добром гласу, што је врлинско и достојно похвале (Фил 4, 8), јер који чини добро, од Бога је (3. Јн 11), а плод Духа је у свакој доброти, праведности и истини (Еф 5, 9; Гал 5, 22,23). Дакле, епископ Варнава је знао и био свестан да Господ љуби правду и неће оставити преподобне своје и да ће их довека сачувати (ср. Пс 36, 28)."

Он је смерно носио свој крст петогодишњег робовања у комунистичким казаматима Сарајева, Стоца, Зенице и Сремске Митровице, а потом и још дванаест година у кућном притвору у манастирима Ваведење, Гомионица, Крушедол и Беочин. Увек се у својим страдањима борио да љубављу и смирењем победи зло и оне који су том злу тако предано и верно служили. А побеђивао је, јер је, по речима протосинђела др Стефана Чакића, био једна изузетна личност, једна несаломљива енергија, један бескомпромисан борац за истину и правду, један ватрени родољуб, један свети архипастир Цркве Христове, једна неугасива звезда водиља нараштајима који долазе, један скоро недостижан пример доброте, честитости и поштења. Комунисти му нису дозволили да се врати на своју епархијску катедру. Умро је 12. новембра 1964. године под сумњивим околностима у манастиру Беочину.