Свети Висарион Сарај Сански - Свјетило Цркве Православне

Нико није толико обогатио Цркву Христову као Светитељи Божији, а један од њих је и Свети Висарион Сарај Сански, чији спомен празнују Српска и Румунска Православна Црква. С обзиром да је Свети Висарион рођен у санском крају, у којем се о њему, нажалост, недовољно зна, а поводом његовог молитвеног прослављања /3. новембар по новом календару/ дужни смо се подсјетити на његов овоземаљски живот, којег је Свети Висарион Сански у потпуности посветио Христу Господу.   

Свети Висарион Сански рођен је 1714. године у неком од села санског краја /још увијек не знамо тачно у којем/, које је тада припадало старомајданској парохији, с обзиром да је подручје тадашње парохије старомајданске обухватало простор од Мајданских планина па све до Грмеча. Његови благочестиви родитељи, Максим и Марија, на крштењу су дјечаку дали име Никола. Дјечак је растао у побожности родитељског дома, сричући слова, највјероватније у тада постојећем Манастиру Липник, који је спаљен од Турака 1858. године.   

Никола је у својој осамнаестој години, 1732. Љета Господњег, отишао на пут у Свету Земљу, са којег се више никада није вратио у свој родни крај. 

Обишао је сва мјеста којима је ходио Господ Исус Христос, и тада је у њему сазрела одлука да сав свој живот посвети Господу. У Манастиру Светог Саве Освећеног, у дубинама Јудејске пустиње, примио је монашки чин, добивши ново име – Висарион. Тада је почео његов земаљски пут ка Богу, којег ће он запечатити сопственом крвљу.   

Монах Висарион, живећи испоснички, проводио је своје дане у послушању, молитвама и посту, трудећи се свакодневно да се уподоби Господу, за Којег је куцало његово монашко срце.   

Али, Промислом Божијим, свештеномонах Висарион се враћа у поробљену отаџбину, гдје је наредних седам година провео у славонском манастиру Пакра, дијелећи добро и зло са ондашњим православним Србима.   
Љета Господњег 1742. поново одлази на пут у Свету Земљу, са којег се не враћа у Манастир Пакру, већ одлази, због нараслих потреба Цркве, у Источни Банат, Трансилванију и Ердељ, да међу ондашњим српским и румунским живљем укаже на неопходност очувања православне вјере, имајући у виду да је римокатоличка црква вршила унијаћење православног становништва, које се тада налазило у границама Хабзбуршке монархије.   

Чинећи велика дјела, чувајући народ у вјери православној, Висарион је постао велика и непремостива сметња агресивном прозелитизму римокатоличких свештеника. Тако је започео његов крсто-васкрсни ход, Православља и Христа ради. Ухапшен је и утамничен у тврђави Дева, да би касније био премјештен у темишварску „Гвоздену тамницу“. Након тамновања у румунској земљи, пребачен је на острво Раб у Далмацији, да би његово посљедње земаљско одредиште постала надалеко позната тамница у алпском граду Куфштајн, гдје је послије многих мука предао своју душу Господу.       

Први храм посвећен Светом Висариону Сарају Санском, у канонској јурисдикцији Српске Православне Цркве, подиже се, у Славу Божију, у аустријском граду Куфштајн, гдје ондашњи православни Срби желе сачувати успомену на овог дивног Светитеља Божијег, којег се у његовом родном санском крају готово нико и не сјећа.   

Свети Оче Висарионе, опрости и благослови!   

Милош Ернаут  

Извор: Епархија бихаћко-петровачка