Светлана Велмар Јанковић: Завођење лажним истинама
Историјска прича о Београду тема је нове књиге „Капија Балкана“ наше познате књижевнице и академика Светлане Велмар Јанковић, која се на особен начин прошлошћу бавила и у својим претходним делима „Дорћол”, „Лагум”, „Бездно”, „Прозраци”, „Востаније”... На близу шест стотина страница глас приповедача заузима улогу водича кроз векове, показује интуицију и субјективна гледишта, што чини причу, а дугогодишња проучавања научних извора ауторке дају поуздани ослонац приповести. Књигу су објавили „Стубови културе”.
Ако је друштвено сећање, као и оно индивидуално, селективно и подложно утицајима, шта је све утицало на настанак овог дела?
Мислим да ћу се највише приближити истини ако кажем да мене покреће потреба за свим облицима трагања и тражења, баш као и мог „водича кроз историју Београда”. Пре много година, кад сам тек објавила своју књигу прича „Дорћол”, објашњавала сам да је та књига настала после загледања у плаву таблу са именом нашег слепог народног певача, гуслара Филипа Вишњића: одједном сам се загледала у ту таблу у улици којом сам свакодневно пролазила и видела новим унутарњим видом да, у себи, готово ништа не знам о том песнику, лишеном очног вида, који тако понорно уме да сагледа збивања и у људима, и у Србији. Тада се разгорела та потреба за тражењем историјских сазнања, неопходних за разумевање тла на којем постојим и постојимо. У таквој истој потрази стигла сам и до „Капије Балкана”, прилично препаднута наслућеном неизмерном тајновитошћу те капијешто се поставила између Истока Европе и Запада Азије: Београд, мој град, призивао ме је да му се посветим, колико могу и умем.
Због чега сте одлучили да опишете историјска збивања од првих насеља на обали Саве и Дунава до Првог светског рата?
То узбудљиво кретање кроз време о којем нам по нешто казују некрополе на падинама давног Дунава који је ова иста, наша садашња река, а никако није иста; то замишљање људи, чудесних Келта, који су током три века пре но што је стигла наша, хришћанска ера, умели да откривају тајне драгоцених подземних руда пошто су већ овладали и подводним силама Дунава; то праћење Келта у великим биткама које су водили са свим непријатељима од премоћног Александра Македонског до првих опасних ратника великог Рима; то представљање келтског племена Скордисци, који зидају првобитно насеље на уливу Саве у Дунав, што ће постати Сингидунум – све је то испуњавало, данима, недељама и месецима, моје опипавање тог некадашњег људског трајања. Признајем да сам се једва одвојила од римског Сингидунума, прелепог војничког насеља високе цивилизације који су, у петом веку после Христа, потпуно разорили Хуни, и тада сам, у невероватно живим сликама први пут схватила уништитељску моћ варавара. Већ исцрпљена од замишљеног присуствовања, током многих векова, силним ратовима око Београда и на Балкану, зауставила сам се на граници коју је дубински заорао Први светски рат.
Наш народ често у кратком року мења мишљење о личности убијеног владара. За то су примери кнез Михаило, краљ Александар Карађорђевић, па Зоран Ђинђић... Зар од памтивека не знамо да је свест сваког народа лако завести лажним истинама?
То завођење и та заведеност с правца вероватне истине, каква год да је она, обично се догађа несхватљивом брзином: једно се верује, рецимо, у народу с пролећа – а сасвим супротно се мисли већ на јесен исте године. Тако се збило с кнезом Михаилом, који је био запљуснут огромним валима народног одушевљења и захвалности у априлу 1867. када је, најзад, после четири столећа, освојио српске градове од турске власти, и то „без капи крви”, како је истицано, а који је у јесен исте године био нагло окружен ледом неприхватања свог народа, чим се осетила кнежева „колебљивост” у односу на могућност уласка у рат с Турцима, о којем се деценијама сањало. Та „колебљивост” се, много касније, видела као кнежева способност за реалистичку процену војничких способности тадашње Србије, али то ће постати јасно тек много после насилне кнежеве смрти, због које је његов народ пао у очај и у тугу. Сродан модел народног, ако се тако може рећи, понашања показао се и када су убијени краљ Александар Карађорђевић, 1934, и, готово 70 година касније, премијер Србије Зоран Ђинђић 2003. Обојица су немилосрдно ружени пре смрти изазваних атентатима и безмерно ожаљени кад се смрт догодила.
Знамо да су се неки устаници, после Првог српског устанка, понашали као дахије. Да ли смо се сувише затворили у оквире сопствене историографије те стога она изгледа тако „страшна”?
Ако се, макар површно и кратко, посветимо упоређивању историографије европских народа, није тешко доћи до утиска да историјске науке сведоче о томе да су се неки од тих народа, пре свега они мали, најчешће зависни од великих и јаких, дуготрајно и с многим жртвама, борили за садашњи положај слободних држава. Све су те битке, то се зна, биле сурове и победници су, и те како, умели да присвајају одлике побеђених, поготово ако су ти побеђени представљали, својевремено, њихове моћне господаре.
Тиме се може објаснити и прича о српским војводама из Првог српског устанка који су се брзо угледали на оне бесне Турке – дахије, против којих су повели устанак. Мишел де Монтењ је најдубље проникао у сурову и алаву природу човека који је принуђен да ратује.
Како данас тумачите симболику руке кнеза Михаила, на најпознатијем споменику у Београду, која окренута ка југу значи потребу ослобођења јужних покрајина?
Српски владари Милан и Александар Обреновић, као и Петар Карађорђевић, који су дошли после кнеза Михаила и сами су убрзо прихватили уверење свога претходника у управљању малом балканском државом, окруженом не претерано пријатељски расположеним суседима, а без мора, да је, за ту државу, једини излаз да се избори за искорак на море, на југу Балкана. И данас неки државници и политичари мисле да је рука кнеза Михаила била усмерена према једино могућем државничком решењу српског питања.
Поновљене грешке великих народа осећају они мали. Игре моћника нашом малом државом трају...
С невеликим искуством писца који се завлачи под шатор историографије, бојим се да се, на Балкану, играју сличне игре политички великих и моћних какве су започете и у 18. а, нарочито, у 19. веку, и наставиле се све до Првог светског рата, па и до дана данашњег. Моћнима у Европи придружила се, после Другог рата, и Америка, велика господарица након пада Берлинског зида, али игре су и сада препознатљиве, мада се играју у нешто измењеном ритму и са изразима из новог политичког речника. Моћни су још моћнији, а мали се вежбају да буду као жабе што подижу ногу подражавајући коња кад га поткивају. Чим је реч о овој теми, склона сам да наводим стихове Васка Попе из његових „Игара”: „Ко се не разбије у парампарчад / Ко остане читав и читав устане / Тај игра”.
Марина Вулићевић
Досадна школска предавања
Ваш приповедач каже да су Срби народ који брзо заборавља. Због чега је заборав тако јак?
Психолози нас, још од 19. века, уче да је заборав облик човекове одбране од невоља којима нас живот засипа, што је свакако тачно. Али онај облик заборављања, који се прилично развио у нашем национу – намерно употребљавам реч коју је, у новије доба, унео у књижевност Црњански, можда би се могла оценити као претерана. Доказа о том процесу самозаборава има довољно, али узроке је тешко открити, изгледа. Нема сумње да недовољно познајемо своју историју, која се у школама углавном изучава као сува, досадна, потпуно незанимљива наука која би могла да буде, да је другачије исписана, узбудљива и више него привлачна историјска приповест. Колико сам упућена Руси, на пример, Бугари, или Французи умеју да своју историографију представе младим нараштајима у модерним облицима сваковрсног казивања, што ми, бојим се, не умемо.
Извор: Политика
