Светло свом народу

Манастир Девич, како данас траје, живи и чува се светиња окружена бодљикавом жицом. У погрому 2004. готово уништена, светиња се придигла, обновљени конаци и црква

Манастир Девич, све је као што бива у храмовима вере. А, ништа није исто. Око светиње жице, туђи војници до зуба под оружјем, оклопна возила. Били су ту и била је иста слика, у пролеће 2004. године. Девич је тада нападнут, војска је спасавала монахиње. Манастир је спаљен, у ватри су нестале вековне реликвије, изгорео је и конак, манастирска имовина опљачкана.

Из таквог пепела и праха, као из смрти - васкренуће, придигла се светиња. И живи поново своје вековно трајање. Сестринство, уз помоћ свог народа, његове љубави и вере, обновило је конаке и цркву. Сачувало од најстрашијих дана и руку мошти светог Јоаникија Девичког.

Пре два дана слило се у овај манастир више стотина људи. У дугом конвоју, под пратњом полиције УН, пре јутра, путујемо и ми, с народом кроз Дреницу, у којој се овај манастир уздиже као гнездо ретких птица. Ово је део Космета, где је српска нога била непожељна и оних година, када су се сви заклињали у слободу, братство и јединство. Прате нас погледи иза капија и прозора, оних, што су се увек заклињали у Адема Јашарија. Код Србице му, данас, подигли - спомен комплекс. Тако упућује путоказ, одакле води недавно асфалтиран пут, са обе стране осветљен. Зато је манастир Девич данас далек и недоступан свом народу, кога је вековима уздизао, окупљао, духовно јачао, просвећивао и - одржао.

Путем поред реченог комплекса, упркос невремену и околностима, упутили се Срби из свих крајева: са севера Космета, најудаљенијих српских косметских енклава, Шапца, Београда, Крушевца... да са сестринством прославе манастирску славу.

На скретању са главног пута конвој стаје. Француски војници наређују: "Одавде морате пешке". Колоне људи полако се спуштају у подножје. На мосту претрес траје. И тишина траје, као драма. После, узбрдо, пешаче људи, у колони, ћутећи. Пешаче деца и старци. А, снег је баш упоран. Људи понели дарове сестринству: гајбе поморанџи, сокова - носе на леђима, узбрдо.

Пред манастиром, с капије померена бодљикава жица. Пролазимо, готово додирујући се са војницима и њиховим оружјем. Баш је хладно. И стеже, око срца.

Игуманија Анастасија прима госте. Види се, радосна је, али на монаштву није да радост показује.

- Ово је један од тих дана у години када се народ окупља у највећем броју - каже нам игуманија. - Али је данас, више него икад, наш народ показао своју снагу. Ово је његова лична карта. Зато се надам бољим данима, мада смо страшне преживеле. Али, као што после зиме долази пролеће, после смрти - ускрснуће, тако и ја мислим да ће бити боље. Увек смо тако опстајали кроз векове.

Који минут касније, стижу митрополит Амфилохије, епископи Артемије и Теодосије. Војници и полиција која их је допратила, запоседају положаје.

Почиње Света Архијерејска Литургија, црква је претесна да прими све, па се људи смењују. Док су једни у светињи, други пале свеће, обилазе конаке.

Тренутак ломљења славског колача, емоције готово опипљиве - кад је кренула песма дечанских монаха, а народ, у цркви на којој су још видљиви трагови напада, песму пратио.

Домаћин славе, Саша Ненадовић из Херцег Новот, каже нам: - Везан сам за манастир, за Космет. Овде сам био студент, овде сам служио војску. Дођем увек, кад могу, а вратим се јачи. И, увек се, на одласку, поздравим са сестринством: "Догодине, овде, уз наш светионик, веру и народ".

Тако и данас, на одласку, Срби кажу: "Догодине, у Девичу".

Беседа Митрополита Амфилохија: Истина је последња

Долазе и пролазе моћници и можда је ово јединствено место, косовско-метохијско, где је кроз векове толико пролазило земаљских сила и где је народ непрекидно, и где су народне светиње Божије биле на распећу и прошлих шест векова - као и у ове наше дане. Али, ово данашње распеће, косметско, можда је најдубље и најстрашније од свих које је овај свети ћивот Јоаникија Девичког доживео.

Али, ево речи светога пророка: "Ако прођем кроз сенку смрти, нећу се бојати јер си ти са мном, жезла и палица твоја они су утеха моја. И тврђава моја". Зато смо данас овде, да се утврдимо том силом Божијом и вјером - да оно што је Божије и они који су Божији - да су непобедиви. И да ће они увек, изнова, победити свако зло, као што су побеђивали од времена Христових, до данашњих дана.

Последњу реч на Косову и Метохији, и у читавом свету Божијем, не може имати демонска сила и зло. Неправда и злочин. Мрак, тама и смрт. И оно што рађа смрт. Последња реч и последња победа је победа истине Божије и правде. Победа добра Божијега и љубави. То нам поручује и ћивот преподобнога, оца нашег Јоаникија Девичког. То нам поручује света рука Великомученика Стефана Дечанског и златна глава мученика косовског Лазара, који су утврђивали себе кроз векове. У имену Божијем, које је изнад свакога имена.

Извор: Вечерње новости (17. децембар 2007.) - Милена Марковић, Иван Радуловић, Фото: А. Станковић