Светлост Божића

Прослава празника у Храму Преноса моштију Светог Николаја у Степању

Празник Божић догађај је који се не може описати, већ мора живети. Живети срцем и хришћанским животом, јер једино тако можемо бар једним делом осетити, а можда и на неки начин схватити ту непојмљиву и узвишену тајну Христовог силаска међу људе. Божић је дан када славимо то што је Бог постао човек, да би човек могао да постане Бог. Сишао међу нас, постао човек, а истовремено дао нама могућност да својим хришћанским начином живота, узрастањем у љубави према Њему и другима, идемо путем обожења и постанемо слични Њему. То је дар неизмерне љубави Његове према нама грешнима и падом обележенима. Али, иако смо такви, није нам одузео потенцијалну могућност да постанемо као Он, већ да се сталним узрастањем проближавамо Савршенству. Позвани смо да достигнемо то стање савршенства, јер смо створени по Његовом "лику и подобију".

Прослављању Божића претходе Бадњи дан заједно са Бадњом вечери. Према предању, када се Спаситељ родио у Витлејемској пећини, пастири који су дошли да му се поклоне су насекли дрва у шуми и унели их у пећину да би наложили ватру и тако загрејали Христа и Богородицу. Према овоме, уношење бадњака у кућу и његово паљење се чине у знак сећања на овај догађај. Ми Хришћани окупљамо се око светлости бадњака који гори, око нове Светлости која окупља људе и чини их радоснима. Спаљивањем бадњака ствара се светлост, односно одрицањем од идола ствара се вера у нову неугасиву Светлост – Христа. У нашој парохији је овај обичај обележен уз претходно вечерње богослужење. На крају службе су подељени слаткиши најмлађим члановима Цркве, а након паљења бадњака је уприличен ватромет и окупљање парохијана уз кувано вино и ракију.

У раним јутарњим часовима је звук звона огласио радосну вест, Рођење Богомладенца. Литургију је служио свештеник протонамесник Зоран Марковић. Божић је дочекан уз претходну припрему у посту који је допринео да се на што бољи начин припремимо за велику Тајну Причешћа. Господ је рекао својим ученицима : "Који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни; и ја ћу га васкрснути у посљедњи дан. Постоји ли узвишенији Дар од тога да нам је Христос, наш Спаситељ, оставио своје Тело и Крв, да се непрестано причешћујемо Њима?

Позивајући се на речи Божићне посланице Патријарха српског Г. Иринеја да нам је мир у овим временима потребнији више неко икада, молимо се сви заједно и трудимо да се Синовима Божијим назовемо, јер од тога нема ничег величанственијег. Старајмо се дакле за мир, творимо га и потрудимо се свим срцем да се "одважимо" на веру у Бога у том смислу да иштемо само Царство Небеско, а да верујемо да ће нам се све остало придодати. Нека нам мир и љубав буду победоносне речи и нека не будемо никоме ништа дужни осим да волимо једни друге. (Рим 13:8)

Неда Несторовић

Извор: Епархија ваљевска