Свето Писмо, Сабор или Папа?

Хришћански теолози расправљају о кључним тачкама узајамног приближења

Roma locuta, causa finita – ”Рим је одлучио, предмет је завршен”. Ово важи код католика. ”Свето Писмо, Сабор или Папа – ко има одлућујућу реч?“ На позив Ојген-Бизер фондације, у оквиру једне дискусије из екуменске перспективе дискутовали су 30. маја 2016.г. један римокатолички, један евангелистички и један православни теолог у аудиторијуму са око 150 учесника на Универзитету у Минхену.

На изразито питање:”Свето Писмо, Сабор или Папа – ко има одлућујућу реч?“ одговорио је сваки од тројице референата из своје конфесионалне перспективе.

Проф. др Бертрам Штубенраух из Минхена у име римо-атоличког богословља, проф. др Јирг Фрај из Цириха у име евангелистичког и проф. др Константинос Киколакопулос из Минхена у име православног. Овом дискусијом је модерирао православни проф. др Атаназиос Влецис, Минхен.

Код римокатолика је то Папа, Свето Писмо код протестаната и Сабор код православних. Свакој од конфесија је потребна управа, заједничке структуре и, наравно, Свето Писмо.

Свето Писмо и концилијарна структура има у Католичкој цркви, вели догматичар Штубенраух, капитални значај: ”Папа припада пуноћи Цркве Исуса Христа”. ”Његова улога је подложна изменама. Његов чин није у њему самом, већ у у служби јединства Цркве.”

Други Ватикански концил (1962-1965) је узвишење папског чина ”умањио” и Папу ”увео у колегијум бискупа”. Он је носилац црквеног чина, а не други Спаситељ,” истиче Штубенраух. Отуда он пледира за укидање почасне титуле Vicarius Christi - ”Заступник Христа”, будући да је та титула двозначна. Јурисдикицони примат Папе држи, пак, Штубенраух за основан како не би у јединству атрофирао на пуки почасни примат.

Евангелистички теолог Јерг Фрај је истакао значај Светога Писма као „norma normans“ (нормирајућа мера) у евангелистичком предању. Одлуке сваке црквене управе су подложне грешкама. Тако је као пример навео да је Цвингли у Цириху, у коме је Фрај професор, држао проповеди да је велики грех јести саламу и довољан разлог за екскомуникацију. Ово је за њега парадни пример да је ”грех” подложан духу времена. ”Зато је Свето Писмо апсолутно неопходно”, истиче Фрај и подсећа на четири начела Лутерове теологије, који су саставни део реформистичког наслеђа: Solus Christus - Sola scriptura - Sola fide - Sola gratia.

О начелу sola scriptura Фрај вели да је читање, разумевање Светога Писма неопходно у ”читалачкој заједници”, иначе постоји опасност да се буквално (ad literam) разумевање изопачи у обману. Али и искусни и учени егзегетичари не нуди последњу сигурност: ”Да ли су последње речи Спаситељеве на крсту биле: ”Боже мој, зашто си ме оставио?” Или ”Испуњено је”?

”Библија нам измиче из руку и у томе је проблем нас протестаната”, изјавио је Фрај и истакао да има много различитих прилаза Светом Писму. ”Ипак , Црква без Светог Писма није Црква”, закључује он.

Православна Црква, пак, не може ни римокатоличку самосталност папског чина, ни евангелистичку аутохтоност Светог Писма да прихвати, изјавио је Николакопулос, који делује већ 25 година на Универзитетеу у Минхену. Исус Христос је извор хришћанског живота. ”Црква манифестује Свето Писмо, не обрнуто”. Отуда су Свети Оци као тумачи у Православној Цркви значајни и зато је саборски елемент тако јак и значајан. На епископским Саборима се редовно испитује да ли текући живот у вери стоји у сагласју са Предањем и Светим Писмом.

Приредио протођакон ЗА