Светосавска академија Богословије Светог Саве у Београду

Јуче, 10. мај 2009. године, свечано је прослављена слава Богословије Светог Саве у Београду. У амфитеатру Православног богословског факултета Универзитета у Београду окупили су се свршени богослови ове цењене школе, пријатељи и гости. Светосавску академију Богословије Светог Саве отворио је поздравним говором ректор Богословије, протојереј-ставрофор проф. др Драган Протић, који је на почетку поздравио Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија и Преосвећеног Епископа хвостанског Г. Атанасија, викара Његове Светости, и све остале драге госте ове свечаности. После поздравне беседе уследила је додела награда за Светосавске темате ученицима Богословије, а затим је професор Горан Раденковић изговорио Светосавску беседу.

У културно-уметничком програму са својим нумерама учествовали су: Хор Богословије Светог Саве, са диригентом Миланом Милијановићем; Хор бивших ученика Богословије Светог Саве; Дечији хор «Растко» при храму Светог Саве, са диригентом: госпођом Јасмином Боуали-Станојковић, а рецитовали су ученици Богословије Светог Саве: Михаило Симић IV разред, Миленко Ралевић III разред и Милан Олујић II разред. У овој свечаној вечери појане су нумере: Вечери твојеја тајнија (Ј. Маринковић) у извођењу хора Богословије; Свети Сава (Периша Богдановић) рецитовао Миленко Ралевић; Херувимска песма (А. С. Соловјов) у извођењу хора Богословије; Далматинско Косово (Антон Фарчић) рецитовао Милан Олујић; Ниње отпушчајеши (прота Мирко Павловић) хор бивших ученика Богословије; Онамо-намо (краљ Никола Петровић) у извођењу хора Богословије; О Милоше, ко ти не завиди (П. П. Његош) рецитовао Михаило Симић; Хајте, децо (Св. Владика Николај, «Духовна лира») у извођењу Дечијег хора «Растко»; Растко Немањић (Св. Владика Николај, «Духовна лира») у извођењу Дечијег хора «Растко»; Многољетствије у извођењу хора бивших ученика Богословије.

Свечана академија је завшена Химном Светом Сави коју су отпевали заједнички сви хорови и окупљени. Програм припремили господа професори: Милан Радовановић и Милан Милијановић. У Богословији је организована и изложба икона и фресака које су живописали ученици Богословије Светог Саве, под менторским радом проф. Горана Јанићијевића.

Светосавска беседа на прослави славе Богословије Светог Саве

Свет за великог филозофа није био ништа друго него велика ватра која се мером пали и мером гаси.

Међутим, ватра је много пута била симбол заборава и средство којим се заборав постиже. Прах над праховима, све је прах. И таштина над таштинама, све је таштина, како рече мудри Соломон.

Том мишљу беше руковођен Синан паша када је спалио свештене мошти највећег Србина и то беше за њега ватра која предаје забораву. Али, како ми је то лепо сугерисао колега Јован Стаменковић, то је распламсало онај духовни огањ за који је Господ Исус Христос рекао да је „донео огањ на земљу и да ће се он врло брзо распирити". Овај огањ не сажиже сећање и све предаје ефемерности и забораву него је он Божија нестворена светлост којом сијају праведници и која преображава целу творевину дајући јој хаљине беле као снег чисте од сваког промашаја, греха и отуђења. наша слава није мазохизам слављења пораза, него нада у смисао људског постојања, јер је целокупни домострој спасења потврда смисла страдања. И злато није злато док кроз пламен не прође.

Ова година проглашена је годином Светог апостола Павла. Низ манифестација у хришћанском свету обележавају овог ватреног проповедника и мисионара који је изрекао далекосежну реченицу „не живим више ја, него Христос у мени и благодаћу Божијом јесам то што јесам".

Моћна је благодат Божија. Дејствовала је она у Светом Сави и учинила га христоликим. Дејствовала је у многим Божијим угодницима и, поред свих њихових различитости, прославила их на чудесном иконостасу васељене.

Тај огањ и буктиња је 1836. године и створио ову школу и дејствовао у професорима Локогену Михаиловићу и Викентију Ракићу који су били први професори Богословије Светог Саве. Као што је у ученом апостолу Павлу дејствовала благодат Божија, тако је дејствовала и у др Никодиму Милашу, ректору ове Богословије. Ревност апостола Павла била је и у ученику, а после и професору ове школе светом владици Николају Велимировићу.Проти Стеви Веселиновићу који је Богословију довео до тог нивоа да су у њој предавали професори Београдског Универзитета.

Не смемо да заборавимо да је пре 101 године овде записана и нотирана богослужбена поезија и теологија сабрана у Осмогласнику поноса ове школе генијалног Стевана Мокрањца, који је живео и умро као професор Богословије Светог Саве. Осмогласник је права теолошка ризница. Онај који је знао да народне руковети запише, знао је и да захвати у и руковети богословља, да се послужим речима образованог епископа Јована Пурића, који је такође био ученик ове школе.

Све што има у Зборницима има и у књизи господина Мокрањца. Сваки глас има 41 број или параграф који обухватају вечерње, јутрење и литургију.

Данас је у тренду да се проучава теологија богослужења и овде у богатом богослужбеном наслеђу налази се слојевито богословље које је предуслов исправног догматског учења - lex orandi се условљава са lex credendi.

Најбоље је о овом делу писао епископ бачки др Иринеј Ћирић када је рекао да је Мокрањац први бележи наше црквене мелодије са разумевањем, по извесној системи, после дубљег загледања у њихову суштину:

„Аутор не ради само као уметник, него и као научник . Он скупља материјал од више појаца, чисти мелодију од различитих сувишних, често пута неукусних и преживелих шара на сваком тону, али тако да не збрише праве мелодијске фигуре. Напослетку пречишћену мелодију фиксира у ноте, али под линијом и додаје је још варијанте."

Колико је само духовних ватри запалило хармонично појање у Ф-дуру човека који је имао укус за богослужбену поезију и слух да чује дубоке дамаре православне, источне вере саткане од богослужбеног умилног појања, јер је Бог створио човека као песничко биће и, како каже модерна теоријска физика, сав космос је испуњен мелодијом која слави Творца.

Од те мелодије саткана је и она Срна у изгубљеном рају оца Јустина Поповића, професора и васпитача ове школе, где је на оригиналан начин поновио апостола Павла из Посланице Римљанима где каже да целокупна твар уздише и тугује док се не појаве синови Божији.

Апостол Павле даље каже „јер вам предадох оно што и примих, да Христос умре за грехе наше и да васкрсе у трећи дан по Писму". Тако је и блаженопочивши патријарх српски господин Герман, ученик ове школе, предавао и мудро чувао светосавље, као православље у српском стилу и изразу, од разорне и богоборне идеологије.

Ревност апостола Павла и Светог Саве огледа се и у епископу Сави Вуковићу, професору ове школе и члану Српске академије наука и уметности. Апостолска ревност је учинила да из ове школе изађе велики број епископа и свештенослужитеља који ће утицати на теолошке токове враћајући нас на продубљенију визију православне теологије. Да поменем Др Атанасија Јевтића, Митрополита црногорско приморског др Амфилохија, који су оставили снажан траг на теолошку мисао младих богослова. Затим др Игнатије Мидић, еп Григорије Дурић. Такође је апостолска ревност дејствовала да ученик ове школе, ваљевски владика Милутин, са архитектом Пеђом Ристићем преуреди манастир Каону. Тако да поверујемо у речи Достојевског да ће лепота спасти свет.

Та љубав према историји Српске православне цркве и њеној мисији у нашем народу огледала се и у ректору др Душану Кашићу, који је својим делом потврдио да је Свети Сава био узор и мера у коју треба народ, као колективна личност, да расте. Свети апостол Павле нам и даје ту духовну револуцију да растемо у меру раста висине Христове.

Таква су биле и педагогика и методика скоро преминулог бившег ректора Душана Дачића.

Апостолску ревност можемо наћи у студијама о вајарству Хенрија Мура, ученог и образованог хонорарног наставника Богословије Светог Саве Владана Поповића. Апостолску ревност чујемо и у хору Српске академије наука и уметности, који води оксфордски доктор наука Димитрије Стефановић, такође професор наше школе.

Не поменусмо многе значајне наставнике и професоре, али нека их помене Господ у царству своме јер ту је и обећање апостола Павла „да оно што ухо људско не чу, а око људско не виде - то уготови Бог онима који га љубе".

Не могу да се не сетим у овом мом скромном излагању и блаженопочившег оца Властимира Ђорића, професора Историје хришћанске цркве и строгрчког језика, који је у себи имао нешто од апостола Павла. Живо се сећам његових и ученичких излагања о мисионарским путовањима апостола Павла.

Из свог дубоког хришћанског, антиелитистичког и да се изразим савременом - можда девалвираном речи - демократског уверења, с поштовањем стојим према свим ученицима који су постали пастири и дали реч утехе било ком од људи у овом горком, пролазном и трагичном животу. Како би рекао Црњански, несхватљиво је људском уму колико се генерација људи препородило заслугом пастира који су изашли из ове наше Богословија и из других богословија. Све нас, браћо, везује, како каже апостол Павле, свеза савршенства. То је љубав према Богу и ближњему.

Овде су и наши драги садашњи ученици за које верујем да ће бити со земљи и светлост свету. Не мислимо да ужижемо светиљку, да је кријемо и под свећак мећемо, него желимо да наша славска светлост светли. Да људи виде наша добра дела и прославе Оца који је на небесима.

Нека ово не буде схваћено као предавање ни доцирање, него молитвено сећање и окупљање око Христа Божије премудрости, која нас окупља снагом своје кенотичне љубави јер, како рече апостол Павле, љубав никад не престаје. Знање ће престати, пророштво ће нестати, језици замукнути, а нама сад остају вера, нада и љубав.

Али је љубав највећа међу њима.

Она нам даје невино око голубице у коме чујемо позив Бога да у светој тајни крштења и евхаристије ослушнемо позив божји записан у Песми над песмама који гласе:

„Устани драга моја, лепотице моја, и ходи. Јер, гле, зима прође, минуше дажди, отидоше. Цвеће се види по земљи, дође време певању и глас грличин чује се у нашој земљи. Смоква је пустима заметке своје, и лоза винова уцвала мирише. Устани, драга моја, лепотице моја, и ходи. Голубице моја у раселинама каменим, у заклону врлетном! Дај да видим лице твоје, дај да чујем глас твој; јер је глас твој сладак и лице твоје красно."

Тако се обраћа Христос својој Цркви. Поздрављам Вас славском анафором и ускликнимо с љубављу: Христос посреди нас!

Хвала Вам.

професор Горан Раденковић