Светосавска академија у Лозници
Многи су од животописаца Светог Саву називали „харфом Духа Светога“ јер „потоке богословља свима изливаше“ (Доментијан). Он је још у 13. веку својим Номоканоном и својом просветном делатношћу учинио српску државу правном. Ово се чуло се на самом почетку ове академије одржане 24. јануара 2016. године у препуној сали дома културе „Вук Караџић“ у Лозници. Лозничка црквена општина спада у једну од највећих мисионарских и активних општина Српске Православне Цркве. Те вечери је почела прослава значајног празника, а трајаће све до среде, 27. јануара, када ће у лозничким храмовима бити служене свете Литургије, а у лозничким школама биће одржане свечане академије.
Академија је била урађена коришћењем традиционалног, модерног и постмодернистичког садржаја у режији професора Драгана Ђедовића. Светосавска академија је одисала блиставом светлошћу хришћанске прославе и атмосфером младости, чедности и девствености. На самом почетку изведена је „Химна Светом Сави“ Стевана Стојановића Мокрањца, у аранжману Боже Бановића и у извођењу Дечјег црквениг хора „Свети Сава“ и хора „Свети Роман“, а уз пратњу Оркестра музичке школе, који је припремила проф. Снежана Зарић.
Част да одржи Светосавску беседу добио је г. Горан Раденковић, професор Богословије Светог Саве у Београду. Он је рекао следеће:
„Дата ми је част да прозборим неку реч на вашој светосавској свечаној академији о највећем Србину и највећем српском просветитељу који је како каже песник „босим ногама монашким допрео тамо до оних висина где се не допире ни крилима“.
Личност Светог Саве је снажна и грандиозна. Он је носилац аутентичног православног богословља, културе и Светог Предања. Њиме смо кореном у народном, а цветом у универзалном-космополитском хришћанству. Он је маслина која крошњом допире до неба и он је Христов градинар, сличан њему. Засадио је овај виноград српског православља са чокотима који носе сокове најдубљих предања јерусалимске мајке Цркве, источних синајских и атоских предања. Он је као харфа Духа Светога нама у својој беседи о правој вери оставио синтезу свих седам васељенских сабора. Србију је учинио још у 13.веку правном државом вративши се најранијем законодавству Светог Јустинијана, избегавши све оне зборнике и девијације које су носили идеолози Византије, Теодор Валсамон, а нарочито Димитрје Хоматиан. Дарово нам је византијску естетику. Хришћанско васпитање човека се тицало његове културе ума и културе срца. По њему човека не треба одгајати само као разум, него га треба васпитавати уз помоћ културе. Човек се тако васпитава за политичку заједницу која је и црквена заједница. Уметност вере треба у сваком владару и себру и политичару да врати оно што је касније нестало.
Знамо да је у модерно време држава постала сама себи сврха, измакла контроли јединке која губи дотицај са политичком целином; дошло је до њене атомизације (расцепкавања политичке целине). Човека треба васпитавати да поврати целину. Свети Сава је превазишао и увео нове институције од оних српских држава које су биле у архајско доба. Таква држава није задовољавала човека јер је штитила право јачега, није било механизиране заштите слабијих, држава се распадала на појединце који су ишли мимо закона. Ми знамо савремену државу да је она после Француске револуције постала диктатура разума. Модерни становници ових држава које су диктатуре разума, су варвари сведени на само једну димензију своје личности – разумску. Код Светог Саве немамо тај расцеп; човек се духовном естетиком лечи и постаје целовит, личност која стоји према другој личности, а опет са Христом и према Христу окренута есхатолошком царству Божијем. Његов идеал је био слободна заједница и напор да се помири род српски и личност. Отуда је он основао болнице. Свети Сава је био свестан да је његов Бог творац утиснуо у сва своја створења непромењиве принципе природног закона (уп. Рим 2,14-15), али нам је назначио да тек у Исусу Христу добијамо есхатолошко просветљење, а не у природном закону.
Свети Сава нам као и господ Исус Христос објављује да је Бог љубав (1 Јн 4,8) и учи нас да је основни закон људског усавршавања, а самим тим и мењања света на боље – нови закон љубави. Свима онима који верују у божанску љубав он тако даје сигурност да је пут делатне љубави проходан за све људе и да није узалудно настојање да се успостави универзално братство. Тај закон треба да постане мерило и најважније правило међуљудских односа, у свим видовима њиховог испољавања. Једном речју, Божанска мистерија, љубав Свете Тројице будући у Христу Исусу и Његовим духом објављена и дарована људском роду – јесте темељ на којем се заснивају сврха и значај људске личности, друштвених односа и уопште људске делатности у свету. За Светосавску Цркву као хришћанство српског стила, пре свега је брига за човека која подразумева да и друштво укључимо у своје мисионарско и спасоносно старање. Заједнички живот у друштву често је одлучујући фактор за живот појединца, односно за услове у којима сваки човек и жена стварају свест о себи и донесе одлуке на свом животном путу и о њему. То је управо и разлог зашто Светосавска Црква није незаинтересована за одлуке које се доносе на нивоу друштва, за делатности и начин живота у друштву у целини, за моралну, хуману и хуманизујућу par excellence димензију друштвеног живота. Друштво, а са њим и политика, привреда, рад, право, култура, нису искључиво у световном пољу, које би као такво било од споредног значаја невезано за поруку и план спасења; друштво, са свим оним што се у њему ствара и чини, тиче се директно човека. Оно јесте друштво људи који су, по Светом Сави, први и основни пут Цркве. То је у његовој беседи о правој вери 1221. промисао Божија којом он преводи грчку реч икономиа ту мистириу. Ферал Додел је рекао: „Цивилизација, па то је простор!“
Свети Сава је био Христов апостол и увео нас је у простор цивилизованог света. Света Гора је била центар духовности, и зато је тамо подигао Хиландар, где се напајамо аутентичном православном духовношћу. Свети Сава није био слепи следбеник неке традиције, већ креативан духовник који је био вичан и дипломатији, окренут и Истоку и Западу. То се види по архитектури цркава које су подигнуте у његово време. Оне су загрљај камене романике Запада, а унутрашњу присност, облост и топлину добијају из византијске архитектуре.
Свети Сава је био изразити противник клерикализма у Цркви, што смо и рекли, тоталитарне идеологије византијског папоцезарима и цезаропапизма. Победио је Христовом целосном истином свог савременика, архиепископа охридског Димитрија Хоматијана. Свети Сава је сазивао црквено-народне саборе у којима су, поред чланова више хијерархије учествовали и угледни цивили, тј. лаици, који су изобичајени у нашој пракси, али који могу поново да буду узор за усавршавање у новим еклисиолошким изазовима које нам модерно друштво нуди.
Запали у нашим срцима духовну ватру која се распламсала у огањ светслоти који греје и чува наш народ. Измирио завађену браћу. Немојмо да заборавимо да ван њега у мраку остаје свет у коме се, ево, „множе омче и куке, и свињска куга међу људе се шири; у том мраку и секу и убијају некога који браћу мири“, каже песник Љубомир Симовић. Данас је све подређено сумњи. Све вредности се доводе у питање, све је подређено вивисекцији. Па ће многи интелектуално витални људи поставити питање: зашто смо православни? Зашто смо Исток на Западу, а Запад на Истоку? Зашто је Свети Сава посегао за дубљим изворима хришћанства? Да ли би Србија мање страдала да није привржености источном плућном крилу Васељене!? То је немогуће објасити јер је то сплет духовних, социјалнополитичких околности.
Размишљам овде како је наш слепи песник, духовно видовит и загледан у висине, видео Карађорђа и српску револуцију као знаке неба. Како каже Књига о судијама, „с неба се војева, звијезде са места својих војеваше“. Овде на овом месту, својим дубоким очима пуним унутарње патње, Карађорђе загледа у Дрину, шумну и валовиту, и рече: „Доћи ће време, Дрино, водо племенита, међо измећу Босне и Србије, доћи ће то време кад ћу и тебека проћи и честиту Босну полазити.“ Поставиће неко питање зашто је све то тако трагично било, али вам тврдим да ће здравља духовног бити само ако Европа дише са оба плућна крила, Источним и Западним.
Де Голова и Кантова визија Европе је била од Атлантика до Урала. Данас треба више да посматрамо знаке Неба и духовности, него знаке приземне материјалне цивилизације. Још кад је 1974. познати економиста Фридрих А. Хаек приликом доделе Нобелове награде дао бласфемичну изјаву о економском тоталитаризму који суверено влада планетом, рекавши: „Финансијска контрола није само контрола једног сектора људског живота, која може да се разликује од других. Она чини контролу средстава потребних за све наше циљеве. А онај који поседује јединствену контролу ових средстава одлучује који циљеви ће да буду олакшани, које вредности треба да се сматрају „вишим“ а које „нижим“ – укратко, у шта људи треба да верују и за које циљеве треба да се боре.“
Економија није последња стварност. Морамо да знамо да је Свети Сава видиковац са кога се види небески Јерусалим. Он је био и биће архитекта духовног дома нашег у коме осећамо топлину и безбедност, у рају смисла људске егзистенције. Немогуће је било коју личност, а посебно Светог Саву рашчинити и анализирати. Његово присуство ће вазда надахњивати српски народ. Зато га је Арнаутин, силни Синан-паша и спалио на Врачару сматрајући да ће са распростртим прахом његов лик заувек бити прекривен велом заборава. Међутим, његову грандиозну фигуру ћемо увек изучавати, она ће нам бити подстицај, а могу да вам кажем да једнако као о дрвету, ништа не знаш о човеку уколико га не распростреш по његовом трајању и разделиш по његовим различитостима. Дрво уопште није семе, па стабљика, па гипко стабло, па мртви трупац. Никако га не треба разлагати да би га упознао. Дрво, то је она силина што се полагано хвата неба. Са Светим Савом додирујемо небо. Оно трансцедентно. Кажем да наше време све жели да подвргне анализи, сумњи, али као човек који је разорио своју кућу са умишљајем да је упозна, па своди свој посед на гомилу камења, опеке и црепова, не проналазећи ни сеновитост ни тишину, ни блискост којима су они служили, и не зна коју услугу да очекује од гомиле опека, камења и црепова. Јер том материјалу недостају духовна мисаоност, душа и срце архитекте. Камену недостаје срце. Свети Сава је архитекта и жиждитељ нашег хришћанског дома. Он је духовна мисаоност, душа и срце свеколиког српства.
Благо оним очима којима је узор у Светом Сави, благо стопама које ходају уском стазом Христовог спасења. Поносни смо што громко можемо да ускликнемо, да живимо сви у слози, Свети Саво, ти помози, почуј глас свога рода, српскога народа! Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави. Живели ми у здрављу на многа љета и нека будемо просветљени оном нествореном светлошћу Божијом којом нас је овај наш творац православне духовности просвећивао јуче, данас и сутра, све до незалазног царства Божијег. Лозничани мили, срећна вам слава и хвала на пажњи!“
Након беседе ученици гимназије „Вук Караџић“ извели су рецитал „Сви смо ми светосавска деца“. Рецитовали су Кристина Павловић, Бојан Андрић, Павле Павловић и Јован Томић. Рецитал је припремила проф. Маријана Павловић. Затим је изведен дуо флаута „Прекомерна секунда“ који чине Андријана Пантић и Андрија Секулић, а у класи су професорице Еме Мирчетић. Они су извели „Малу фантазију“ из опере „Кармен“. Ова музика је одвела публику на широке хоризонте емотивности, музичке чаролије овог познатог дела. Затим је био запажен дуо „Two Igors“ у саставу Игор Зарић, виолончело и Игор Филиповић који су одсвирали популарну композицију М. Џексона, коју је креативно прилагодила, као дијалог два инструмента, проф. Снежана Зарић. Хор лозничке цркве „Свети Роман“ певао је „Херувимску песму“ Александра Архангелског. Одјекивала је акустична сала као да су у њој хорови ангела. Такође, изузетну позорност је изазвала композиција „Владај Боже“ на стихове Светог владике Николаја, коју је компоновала Јасмина Митрушић. Песму је маестрално извео Драган Ђедовић, уз пратњу модерно обученог и шармантног рок бенда „Upside Down”. Дечак Алекса Милетић је произнео надахнуту песму „Свећа“ Матије Бећковића. Цео програм је водила маестрално конферансије Тамара Јовановић.
Прота Милан Алексић је снажно са свештенством подстакао ову свечану академију. Пригодан и надахнут говор је одржао и награде поделио образовани и учени јереј мр Милош Петровић, задужен за веронауку на подручју Епархије шабачке, са професором веронауке Гораном Поповићем.
Благо оним очима којима је узор Свети Сава, благо стопама које ходају уском стазом Христовог спасења. Господом Исусом у Светосављу човек мора да превазиђе поларности изазване и изоштрене грехом: Бога и свемир, разумно и чулно, небо и земљу, рај и свет, мушкарца и жену. Христос јесте Бог и човек. Он је Нови Адам и у Њему све створено поново налази заједницу са Богом и хармонију са самим собом. Програм свечаности је пример како се одупрети растућој секуларизацији: младост постаје силина којом се допире до неба, а земља постаје део Неба, порука је ове Светосавске академије.
