Светосавска академија у Вуковару
Дана 27.01.2019. године у Хрватском дому у Вуковару одржана је академија у част и успомену на лик и дело Светога Саве. Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим благословио све присутне следећим поздравним речима:
-Ваша Екселенцијо, поштована господо представници политичког и јавног живота наше заједнице на овим просторима, помаже Бог! Данас целокупно српство кличе Ускликнимо с љубављу!, заиста данас требамо свом душом и срцем да узвикујемо ту реч - љубав, јер је љубав основни мотив светосавског предања. То предање нам отвара врата светосавске мисије која се искључиво темељи на Светоме Јеванђељу. Јеванђеље нам буди наду и бодри наш дух. Тај бодри дух рађа се у грудима свих, буди понос и радост јер наше народно биће има такву личност која нас окупља, сабира и чини да сви једно будемо у Христу Исусу.
Данас смо, понављам, поносни, сви осећамо топлину светосавског загрљаја који нам отвара врата Царства Божјег. Отвара нам се Кућа Вечности ка којој охристовљено биће нашег народа безусловно и неуморно треба да тежи. Тај подвиг који као народ треба да уложимо даје нам аутентичну радост и мир у односу са другима, а суштински нас веже са ближњима.
Данашњи дан је посебан још и по томе што смо у години јубилеја 800 година наше Свете Помесне Цркве. То је дело Светога Саве и његове отворености, жеље и наде да наш народ треба имати своју самосталну аутокефалну Цркву. У тој дугој историјској концепцији дело Светога Саве није могуће промишљати и процењивати иван Цркве и без Христа. А из тог проистиче и идентитет једног народа. Светога Саву у тој мисији наше Свете Цркве красиле су врлине од којих је на првом месту љубав, крстоношење и распињање за наш народ, миротворство а превасходно црквеност која се прелила у биће нашега народа. Јер без Цркве наш народ нема свој идентитет и нема свој прави циљ и смисао у овоме свету.
Дело Светога Саве нас подстиче да вером ходимо, а не гледањем (2 Кор 5, 7), јер је то спасоносно стваралаштво ка богопознању. Из те основе проистиче богољубиво човекољубље које је у темељима светосавља, а у нама оно покреће смисао виђења и сусрета са самим Богом који се остварује искључиво у литургијској заједници. Према томе, светосавље јесте литургијски израз нашег народа.
Светосавље нас усмерава да имамо срце разумно и да наш ум сиђе у срце и буде спреман да прими Христа, јер једино тако можемо имати добру, чврсту и сигурну веру - управо онакву какву нам је Свети Сава оставио у предању. Нека би светлост Христовога Васкрсења обасјала срце и ум нашег народа, да увек будемо на путу Светога Саве, на путу светосавског предања. Нека сте срећни и благословени!
Светосавску беседу лета Господњег 2019. године имао је част произнети г. Јован Секулић, вероучитељ из Вуковара:
-Узак је и трновит пут хришћанина, али је благословен и узвишен, води у Царство Небеско. Човек је створен да служи свом ближњем и само кроз служење ближњима остварујемо икону Божју у себи постајући тако слични Христу, свети, заиста слободни. Растко Немањић, слуга Божји. Принц, из велике љубави саображава своју вољу са Божјом. У Бога је био загледан и Њиме био вођен. Осетивши трачке благодати Духа Светога схватио је да човек не може да се испуни филозофијама и пролазним задовољствима овога света. Знао је да себе и свој живот не може да испуни собом него живим Богом.
Поучен Јеванђељем и оцима, вођен Духом Светим млади Растко налази онај узак и трновит али посебан и само његов пут који му је Господ одредио.Иако су му родитељи својим примером и поукама хтели усадити све оне вредности важне за породичан живот Растко је размишљао о нечем другом. Држави је био потребан вођа, светионик, ратник, све оно што је Немања тада представљао за српски народ. Родитељи су одгајали дете да служи Богу и роду и дете заиста креће путем служења, али не на начин који су сви сматрали логичним. Јеванђеље, апостол, паримејник, нарочито Псалтир, патерик и Лествица били су темељ на којем се градио будући бунтовник против овоземаљског.
У срцу овог још од ране младости Богом нареченог монаха стајала је пламена ревност према Небеском. Младић стасава, осетивши пастирско призвање хтео је као монах пре свега себе из. Формира се личност која своје дарове умножава као добри слуга, мења себе да би могао мењати друге. Силно привучен усамљеничким животом предаје себе строгој аскези која од њега одсеца све оне последице огреховљене природе чинећи га духовним ауторитетом чак и на Светој Гори која је већ тада била оно што бисмо данас назвали међународним духовним универзитетом. Ту је Свети Сава могао да узраста на духовном и интелектуалном пољу. Кирилометодијевско предање на којему је одрастао било је плодно тло и омогућује му отварање нових хоризоната. Непрестано поучаван Христовим Јеванђељем, схватајући да оно ”Добро нам је овде бити”, које су имали апостоли Петар, Јован и Јаков видевши преображеног Христа и божанску славу Његову, није суштина наше вере него да треба ићи за вољом Божијом.
Свети Сава напушта духовну оазу Свету Гору како би у Србији посадио иста семена. Вршећи вољу Божију светац стиже у Србију доносећи јој већу корист од оне коју би несумњиво донео као краљевић. Васкрсава Студеницу, подиже Жичу. Некада принц, сада архимандрит, ктитор, човек невидљивим струнама везан за Небеско Царство. Имајући у себи покретну силу да гради неуморно је подизао светиње као темељ без којега Срби не би имали ни садашњост ни будућност, ни на земљи ни на небу. Дипломата, а богоносац, просветитељ али христоносни! Христијанизовао је Србе књигом и словима, образовањем а не мачем. Мудар као змија и безазлен као голуб, овај велики човек био је управо такав. Познајући Божју љубав свим својим бићем стремио је да Србе Христу преда, како бисмо и ми могли као и он да усвојимо Христов начин постојања.
Искуство из Јерусалима, византијских цркава, прилагодио је Студеници и Србији. Срби су добили немерива блага Савиним повратком, јер су и у богослужбеном моменту који неизоставно садржи просветни карактер добили најпрефињеније што је хришћански свет тада нудио. Свети Сава није хтео око себе да окупи људе, него их је сакупљајући око себе сакупљао око Христа. Као Добри Виноградар, поучен Јеванђељем Србе је калемио на истински чокот – на живога Христа. Манастири, цркве и школе под патерицом Светога Саве изграђени су на љубави Божијој како српски род не би живео у мраку незнања. Несагледиве дарове од Јединог Дародавца Христа излио је на Србију поставивши јеванђелску љубав и трудољубље као јасан план и програм.
Захваљујући Светом Сави већ осам стотина година Српска Црква има своју аутокефалност. Српска Црква која је изнедрила владике мученике, свештеномученике, преподобне и милионе овенчане венцем вечне славе ни данас не оставља своје. Него нас сабира под крила своја – загрева нас својом мајчинском љубављу како бисмо у Христу сви постали једно. Само при Цркви и захваљујући њој ми смо опстајали, битишући у Царству Небеском а на земљи постојећи као народ љубави.
Нит светосавља се осам векова провлачи и учи нас кроз музику, сликарство и књижевност, као и све друге области нашег живота, да је љубав смисао. Можемо слободно рећи да је овај дивни светитељ наш скретничар, јер неповратно нас је усмерио ка Небу. Покренуо је Србе на стварање у Славу Божију учећи нас да је љубав начин постојања. Живимо у свету у којем се људи одричу Бога, мужеви нашег времена изгубили су улогу у друштву, млади не налазе себи прави узор, што има озбиљне последице. Младима данашњице све теже бива преузимање на себе одговорности за своје поступке, ношење бремена другога али и одговорности коју са собом носи наше порекло и духовни идентитет. Младом човеку потребни су идеали како би могао у њих загледан бити сигуран да је на правом путу.
У Светом Сави можемо видети некога ко је на себи носио бремена својих најмилијих и читавог једног народа пленећи и надањјујући тако и иностране и иноверне. Љубав и несебичност извирале су из живог односа са Богом и чиниле су га преданим, одговорним и мудрим. Захваљујући њему који је био ревнитељ за веру и вредностима које нам је пренео можемо исправно да поимамо модерну данашњицу, јер Свети Сава је увек савремен, универзалан. Свој идентитет дефинишемо наспрам лествице коју нам је он оставио. Светитељ којим можемо да се дичимо, окружени милионима и милијардама. Највећи из српског рода као путеводитељ показао нам је на свом примеру да је угледање на Господа нашега Исуса Христа и те како делатно могуће. Поставши икона Живога Бога својим примером био нам је најбољи наставник чинећи од себе живу смерницу ка Царству Небеском.
Задатак нас православних, нас Срба, је пре свега да примимо у себе Духа Светога, то је наша примарна улога у нашем животу и у животу других. Да као народ будемо носиоци светосавља – хришћанства српског стила утемељеног на лику и делу Светог Саве, како то каже Преподобни Јустин Ћелијски. Не будемо ли ишли ка Богу, заиста свим срцем, свом душом, свим умом и свом снагом – наше ће светосавље више личити на испразан култ какав смо могли видети у пролазним филозофским и политичким системима. Чинећи тако највише ћемо се огрешити о нашу децу, јер ћемо створити друштво без вредности и наши потомци шетаће обезглављени несвесни важности и величине свог идентитета. Светосавски дух који носимо васпитаће и нашу децу тако да размишљају о својој души. Православни етос и јеванђелске вредности, ако их се будемо држали, могу да нас учине заиста духовном али и интелектуалном елитом, а не снобовима у варљивом систему вредности. Тај систем нам намећу они који су се приклонили идеји о овоземљском царству и благостању. Баш као и пре две хиљаде година. Само у Господу Исусу Христу можемо бити истински просветљени небеском мудрошћу, што неће дозволити да будемо заведени.
Требамо узети свој крст, и свој и онај крст који сви ми Срби носимо протеклих векова, и ходати напред, са вером у Бога, кроз све муке и невоље и кроз сво зло. Наши светитељи и велики преци ходили су путем Христовим и путем Јеванђеља угледајући се на Светога Саву. Волимо, праштајмо, боримо се! Њихов пример нека нам служи као позив на преумљење, као светионик који ће нам обасјавати пут да бисмо једнога дана могли у истини заједно са њима лицем у Лице гледати Спаситеља. Трезнимо се речима Светога Саве како не бисмо тумарали тамо-амо идући за жељама. Враћајмо се увек на речи Светога Саве: ”Јер пут је кратак, браћо моја љубљена, којим ходимо. Дим је живот наш, пара, земља и прах; за мало се јавља и брзо нестаје. Мали је труд живота нашег, а велико и бесконачно добро као награда.
Богат културно-уметнички програм водила је гђа Нада Рајак, наставница из Вуковара. Својим умилним гласовима академију је увеличало вуковарско Српско певачко друштво Јавор наступом свог мешовитог камерног хора предвођеног хоровођом др Слободаном Јелићем, професором из Осијека. Драмски програм извели су ученици Гимназије и Економске школе.
Извор: Епархија осечкопољска и барањска
