Светосавска посланица Епископа зворничко-тузланског Хризостома

Х Р И З О С Т О М

МИЛОШЋУ БОЖИЈОМ СРПСКИ ПРАВОСЛАВНИ
ЕПИСКОП ЗВОРНИЧКО-ТУЗЛАНСКИ

Поводом дана успомене Светог Саве, нашег Првог архиепископа, просвјетитеља и учитеља, свом богољубивом свештенству, свештеномонаштву, монаштву и свим вјерним синовима и кћерима наше Свете Цркве у Епархији зворничко-тузланској, благодат вам и мир од Бога Оца и Сина Његова Јединородног Исуса Христа и Духа Светог Утјешитеља.

Драга дјецо духовна у Христу Господу, срећна нам и благословена наша заједничка Крсна слава Свети Сава.

Сви ми имамо своје породичне славе и славимо их у кругу породица и пријатеља. Данас, пак, ми Срби славимо СВЕТИТЕЉА који је Крсна слава сваког Србина, прије свега вјерујућих Срба, али и оних који се тренутно другачије осјећају или изјашњавају.  Једна од посебности нашег духовног и националног идентитета управо је Крсна слава, а посебно Крсна слава на националном нивоу. Зато, данас:

''Ускликнимо радосно и у радости узвикнимо,
Светитељу Оче Саво, ми духовна дјеца твоја,
Величамо свето име и успомену твоју''

Ускликнимо радосно и величајмо заједно свето име и успомену Светога Саве! Кад год славимо спомен Светог Саве или поменемо име његово сјетимо се  оне пророчке ријечи да је ''диван Бог у светима својима"! Диван је и предиван Бог у нашем духовном оцу и светитељу Сави, који нас данас и увијек представља пред престолом Божијим и који се данас и увијек моли за нас. Будимо и ми, данас и увијек, дивни пред Богом и Светог Саве достојни синови и кћери, дјеца његова духовна.

Историју Српског народа можемо дијелити на ону до Светог Саве и ону послије Светог Саве. О томе најјасније говори тропар Светог Саве у којем се вели:

''Светитељу Саво, дошавши у Рашку, био си наставник и учитељ пута који води у живот вјечни! Прво си отаџбину своју просветио, препородивши је Духом Светим, и попут племените маслине посадио си посвуда свеосвећена твоја чеда.''

До Светог Саве, ми српски народ били смо као стадо без пастира и као народ на путу без путовођа. Они са истока из тадашње Охридске архиепископије са свега три епископа и то у Расу, Призрену и Липљену, којима смо номинално и црквено припадали, нису се довољно бринули нити трудили око нашег духовног напретка. Они, пак, са Запада из Рима гледали су само како да нас полатине и придобију за унију са папизмом.  И тако смо у том, слободно можемо констатовати, ''старом завјету'' наше историје били стадо без пастира. У том мрачном периоду наше историје овим нашим етничким и духовним просторима царовали су: јерес богумила и разноразна сујевјерја која смо донијели са собом из старе постојбине.

Видје Бог наше духовно ропство и милостиво погледа на нас. Изабра Господ младог принца Растка Немањића, сина Немањина и Анина, као некада Мојсија на Синају и срце његово испуни љубављу и ревношћу за монаштвом, а што се круниса његовим бјегом на Свету Гору Атонску, како би се тамо духовно припремио за призив Божији да га пошаље народу своме као архипастира. Упали Бог у срцу његовом племениту љубав и ревност за његов народ, за нас његов српски народ, браћо и сестре.

У Светој Гори Атонској, у тој чудесној школи поста и молитве, врлине и смирења припреми се монах Саво за његово духовно пењање до ''врха Синаја'', а то је до достојанства Првог архиепископа Цркве Божије у Рашкој и околним српским земљама.

Сава монах, пун благодати и љубави према Богу и свом роду потпуно се предаде монашком подвигу и у духовну борбу са непријатељем нашег спасења. Својим подвигом задиви све ондашње велике светогорске пустињаке и духовнике који се питаху: који је овај младић и одакле је? Кад чуше да је то ''син великог жупана Немање од Рашких земаља'' хваљаше Бога и мољаше се за њега да га Бог благослови и уздигне као свијећу која високо гори и свијетли своме народу. Уистину Бог услиши њихове молитве и свога изабраника  благослови изобилним даровима како у Кареји гдје се даноноћно мољаше, тако и у Ватопеду гдје дочека свога старог родитеља и прихвати га у свом загрљају, а највише у светом манастиру Хилендару гдје га прослави као игумана.

Бог га изведе из Хилендара и управи ход његов ка Никеји, граду на обали Мале Азије у ком привремено сједиште и уточиште нађоше од латина из Цариграда прогнани Цар Теодор Ласкарис и Патријарх Цариградски Мануил Сарантен. Бог га посла и упути к њима, као некада Мојсија Фараону, да им изложи  тежак положај његовог народа и да затражи од њих да у Рашку и друге околне земље народа српског пошаљу епископе који ће ''пасти народ свој''. И гле, и цар Теодор и патријарх Мануил једногласно и без много двоумљења 1219. године одлучише:  да Рашкој и околним српским земљама дају црквену самосталност, тј. аутокефалност Цркви Божијој. Али, и више од тога, ова два богомудра мужа одлучише да управо њега, монаха Саву Немањића пошаљу Народу српком као Првог архиепископа, учитеља и духовног водитеља. Благословише га да пође српском народу као Мојсије јеврејском у Египту и да га поведе путем спасења, да га изведе из пустиње мрака и незнања у којем пребиваше, ка свјетлости новог живота и познања истине. Овим почиње други и то свијетли период нашег народа,а посебно наше Цркве.

И тако вољом Божијом и надахнућем Светога Духа 1219. године земља Рашка и њене околе земље: Босна, Захумље, Дукља, Травунија и Паганија добише црквену самосталност (аутокефалију) на челу које стајаше архиепископ Сава Немањић, који понесе титулу „Архиепископ свим српским и поморским земљама". Патријарх му уручи архијерејски жезал и грамату о посвећењу. Аутокефалност нове архиепископије, тј. Српске Православне Цркве значила је да ''будући српски аркиепископи не морају више долазити Цариградском патријарху ради посвећења, већ га могу рукоположити његови епископи''. Напослијетку, Свети Сава је уз сагласност Цареву добио од Патријарха и Синода Цариградске патријаршије томос о аутокефалности Цркве Божије у Рашкој и њој припадајућим околним рашким земљама. 

''Завршивши успјешно велики посао у Никеји Свети Сава се преко Свете Горе и Солуна вратио у Рашку. Из Хилендара је повео један број својих ученика монаха за будуће епископе у Србији. У Солуну се задржао једно вријеме због састављања „ Законоправила" црквено-државног законика по коме се управљало и у држави и у Цркви све до проглашења Душановог законика. У Рашку је стигао крајем 1219. или почетком 1220. године. Прва Савина брига била је да спроведе организацију Српске Цркве. Поред три старе епархије оснива још осам нових епископија: жичку - са сједиштем у манастиру Жичи (овдје је било сједиште Српске архиепископије); зетску - у цркви Св. Арханђела Михаила на Превлаци у Боки Которској; хумску - у цркви Св. Богородице у Стону; дабарску - у цркви Св. Николе у Бањи код Прибоја на Лиму; моравичку - у цркви Св. Ахилија у Ариљу; хвостанску - у цркви Богородице Хвостанске или Малу Студеницу у близини Пећи; будимљанску - у цркви Св. Ђорђа или 'Ђурђеви Ступови' у Будимљу код Берана; топличку - у цркви Св. Николе код Куршумлије. Сједишта старих епископија била су: рашке у цркви Св. Петра у Расу код Новог Пазара; призренске у цркви Св. Богородице у Призрену; липљанске у цркви Св. Богородице у Липљану, касније у манастиру Грачаници. Прва Српска архиепископија имала је укупно 11 епархија. Сви новопостављени епископи добили су по један примјерак - препис „ Законоправила", којим су се управљали у руковођењу својим црквама и манастирима.''

Имајући оваквог духовног оца и учитеља, управитеља и путовођу, који нас је и као народ и као Цркву увео у свету Заједницу Цркве Божије, ми српски народ иако на вјетрометини историје, његовим молитвама постојимо и опстајемо непоколебљиви у својој Православној вјери, у свом српском и светосавском идентитету. 

Та наша светосавска и православна постојаност још више добија на значењу кад знамо кроз каква смо све историјска искушења прошли, кроз силна ропства  отоманског и аустроугарског царства, хрватско-усташке, њемачко-нацистичке, комунистичко-атеистичке и америчко-шиптарске творевине на Балкану током 20. вијека. 

Знајући то и свјесни своје духовне, национале и морале одговорности, драга дјецо духовна – богољубиво свештенство и благочестиви народе Богочуване нам Епархије зворничко-тузланске, уздигнимо се високо и слиједимо свети пут Светих Немањића, а прије свега Светог оца Саве. Прије свега поклонимо сву своју љубав своме Српском роду и нашој Светосавској Цркви, као Свети Сава. Он је цијелог себе посветио и дао своме роду и Цркви.

Посебно и изнад  свих овоземаљских вриједности имајте, чувајте и уздигните своје породице, своју дјецу.  Дјеца су најузвишенији дар и благослов Божији, дар освећења родитеља и породице, узданица и понос народа.

Погледајте како све више светосавских школа, оних школа које је Свети Сава оснивао и отварао остају пусте и нијеме без дјечије граје.

Погледајте само како нам предивна села и насеља остају сабласно пуста, а урбане средине све рјеђе и средине тешког преживљавања.

А Свети Сава нас је другачије учио и у аманет  нам оставио наше школе, наше цркве и нашу Отаџбину да је чувамо, унапређујемо и оплеменимо животом, љубављу и сваким добром.

Желећи вам  срећан и благословен САВИН-ДАН благосиљамо вас да овај свети аманет Светог Саве испуните, те срећни и благословени Светосавци будете.

СРЕЋНА НАМ КРСНА СЛАВА СВЕТИ САВА!

Ваш у Христу Господу понизни Епископ зворничко-тузлански
                                        + ХРИЗОСТОМ

Дано у Нашој резиденцији
     у Тузли/Бијељини
О Савин-дану 2014. године