Свевиђе - бр.81/март 2013.

Великопосни, 81. број Свевиђа, часописа Епархије будимљанско-никшићке је прошле седмице изишао из штампе.

Тематски опредијељен за Велики пост, овај број отвара савинданска бесједа свештеника Миодрага Тодоровића, старјешине никшићког саборног храма. Он нам говори о свевремености и савремености српског Просвјетитеља и Учитеља, показујући да када говоримо о светосављу, морамо имати у виду да светосавље није теорија, већ је оно прије свега начин живота. “Учење Светог Саве подразумијева љубав према Богу, љубав према своме народу, љубав према истини.“ На ово се надовезује предавање Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија са Светосимеоновске академије у беранском Центру за културу, 25. фебруара ове године. Једна од суштинских, битних тема везаних за Светог Симеона и за светородну лозу Немањића – упоређење Симеона са Мојсијем, са Аврамом, Исаком и Јаковом, са царом Давидом, дакле са светородном лозом изабраног Божијег народа је једно од основних својстава његове личности и његовог дјела. Митрополит истиче да није најзначајније дјело Светог Симеона то што је географски објединио свој народ, него што је све своје отечество научио да се клања Пресветој и животворној Тројици, искоријенивши јеретичку и многобожачку превару.

Митрополит Месогеје Николаос Хаџиниколау, говори о Цркви, новим схватањима и новим технологијама. То је његово предавање које је одржао на Редовном засиједању Светог Синода Јеладске Цркве, у Атини 4. октобра 2012. Он истиче да ријеч Цркве треба да се разликује по аутентичности свог служења, њеној исправности, као и по апсолутној конвенционалности са животом и нашој вјери. Аутор закључује како Црква треба да стресе са себе свој провинцијализам и да емфатички истиче своју васељенску димензију. При том сматра да је нужан и неопходан развој што је могуће више снажнијих и здравијих међуправославних односа.

О Формирању Великог поста пише свештеник Слободан Радојевић, посебно наглашавајући да је пост принос Богу и то је кључно рјешење потребе за постом! Пост као пост не значи ништа, једино добија на значењу ако се ми жртвујемо и приносимо нешто Богу из својих првина, онда је то највећи принос ради повратка у заједницу са Богом коју смо имали прије грехопада. То опредјељење за пост значи заправо издржавање у послушању.

Нешто другачије о Великом посту пише Александар Вујовић, теолог, наглашавајући како је пост вјековно испробано средство да се постигне чистији, и савршенији духовни живот, и без њега се не може напредовати у духовном животу, и схватити смисао људског постојања. Постом се обуздавају страсти, угушују рђаве мисли из срца, избацују нечисте жеље, једном ријечју постом се облачи човјек у новог човјека. Пост је једно ново крштење, преображење, јер у срцу се рађа нови човјек, окупани, умивени препорођени, свјетлији, освећени. У посту умире грешни, а васкрсава стари, рађа се нови човјек. Тада човјек постаје поново син Божији, и као такав насљедник Царства Небеског.

Посебну драж овом броју даје предавање које је недавно упокојени архимандрит Лука Анић одржао18. маја 2008, на Недјељу раслабљеног у манастиру Подмаине. Он изузетно зналачки и опитно свједочи да је Монаштво пуно радости васкрсења. Овај свијет је долина плача, долина, ето, без радости. Међутим, монах улази у таму

смрти и не боји је се. Не боји је се, из простог разлога, зато што је гледа из те призме и перспективе Васкрсења и он је свјестан да бол и патња у овоме свијету морају да постоје, али је исто тако свјестан да је све то осмишљено, да реалност и смисао Васкрсења свему даје једну ноту, не само да се издржи сва та патња већ и оправданости, да све то нечему служи, закључује отац Лука.

Свештеник Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки, пише о Вјеронауци у школском и законодавном систему Црне Горе од 1834. до данашњег дана. Видимо да је вјеронаука од првих дана имала запажено мјесто у школском систему од самог оснивања државних школа у Црној Гори (1834) па све до укидања (1946) угледно и представљала је средишњу тачку цјелокупне наставе.

Мр Миодраг Чизмовић пише о Побуни и покајању Василија Розанова.
Поводом полемика око пјесничке антологије Језерски врх, која је изишла у издању Књижевног друштва Његош пише Милутин Мићовић.

О времену и пропадању, суштински о васкрсењу, пише причу протојереј Никола Миловић, свештеник из Младеновца. Др Саша Зејак доноси запис о Богословији Светог Петра Цетињског. Катарина Тодоровић, студент историје, пише о Споменику српским Војницима палим 1915. на кошутњаку, као мјесту сјећања. Божидар Ђондовић приказује нову књигу др Божидара М. Бојовића – Године саборности и раскола. На самом крају доносимо Љетопис Епархије будимљанско-никшићке.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка