Тајна јонске воде

Поводом 100-годишњице почетка „копања“ Плаве гробнице као самртног плашта и, са друге стране, сакралног смисла крштене воде која води ка  бесмртном животу.

Ништа није толика тајна под сводом небеским него што је тајна воде. Она представља, истовремено, живот и смрт. Помоћу ње долазимо на свет; она нас храни и поји; држи у животу, а често бива и место покоја. Њоме смо у утроби мајке све време док не изађемо на лице света. Њоме се уз први плач чистимо од порођајне постељице и приводимо крштењу. Али да вода бива место покоја, и то у саборном погружавању, бива јединоствено и непоновљиво пред лицем света. А то се управо догодило пре једнога века у нашем народу. Друго погружење и ново крштење у самртном ропцу, носи знак вечне мере постојања. Вода од свога извора па до ушћа, морска и океанска вода изложена ветрима разних имена увек је подразумевала динамику, живот и непредвидивост. „Житејскоје море воздвизајемоје“ је  истовремено песма и молитва, константа и вечна животна међа. Уосталом као што су и све речне обале. Пуна тајна воде открила се, између осталих, и пре једнога века, на обалама Јонског мора поред острва Крфа са истоименогим својим  главног насељем.

У време Првог светског рата, српски војници су кренули у сурову неизвесност, јер су се због историјских и ратних тиранијско-освајачких, издајничких, кукавичјих и других разлога окупатора, читава српска армија, краљ, влада и део народа одлучили на повлачење.  Децембарских дана 1915. године, када су снег и хладноћа достизали горњу границу животне издржљивости, били су принуђени да се повуку из отаџбине преко албанских врлети до Крфа.         

Да недаћа не иде увек сама, показује следећа трагедија. Изнурени од хладноће, глади и жеђи, српски војници били су заражени пегавим тифусом. То ће бити највећа историјска епидемија за коју свет зна. Недалеко од обале налази се острво Лазарето, на коме се измучена и заражена војска лечила од инфективних болести. Они код којих  је болест била поодмакла, пребацивани су на пусто острво Видо, на коме је била највећа болница са 1.600 кревета. Али у тој болници  огромна већина болесника била је под отвореним небом. Смрт је непоштедно косила српске војнике. Када се више нису могли сахрањивати у плитке острвске гробнице, слагали су их у један француски брод и сахрањивали и потапали у морске дубине. Тако ће до данашњих дана, а и у будућим, остати загонетно следеће: да ли је јонска вода на тај начин бивала освећивана, или је неким богојављенским чудом и освећењем ова вода као освештана самом својом природом освештавала и оне који су у њој налазили свој починак. Богојављенских дана следеће године свака недоумица је ишчезла. Тајна богојављенског освећења воде осветила је и просветила своје мученике који су у њој и поред ње доживели своје ново свештено мученичко крштење. Јонско море постало је нови Јордан. А скоро два миленијума раније, потом век касније, а тако ће бити и вазда, свему ће свој печат давати освећење јорданске воде. Тај догађај и јединствена сахрана српских војника понукали су нас да застанемо над светошћу воде и богојављенских светим чином.

Савременик епопеје која се догађала поред острва Вида, Михајло Пупин, који се у далекој Америци присећао својих сеоских богојављенских момената освећења воде, записао је: „Ништа ме тако није подизало изнутра него када слушам и гледам свог свештеника у родном Идвору како подиже руке небу и изговара молитву:`Велики си, Господе, и чудна су дела Твоја, и нема те речи која ће бити кадра да опева чудеса Твоја`!“

Ово су богојављенске речи и речи молитве које се изговарају на освећењу воде. Упућују се Богу, Створитељу сваке твари  да је Он освети посредништвом свештенослужитеља. То је истовремено најдивнији и најчуднији догађај који је заступљен широм света тамо где су извори, потоци, речице, реке, сливови, језера , мора и океани крај којих се изговарају ове сакралне (свете) речи на дан Богојављења 6/19. јануара  и од тог момента освећена вода (агиазма) постаје свевремено употребљива, постаје освештана и непокварљива. Али само тога дана и празника у години. Свакако да се у интегралном тексту молитве врши цео обред освећења завршавајући се тропаром: „У Јордану крштењем Твојим Господе...“ Обична вода постаје преобраћена, преображена, а кроз њу и сва творевина на себи својствен начин постаје  истоветна са водом. Другим речима, вода постаје сабирник свега постојећега, а по свом квантитету и свега онога што нас окружује. Та обична вода постаје „жива вода“ као материја којом се касније, када се она освети, све потребно и приложено освећује. Као што није замислив живот у свету без воде, исто тако незамислив је духовни живот без воде. Она нам служи приликом нашега крштења које је по узору на Христво крштење које се догодило на реци Јордану руком Светога Јована Претече. Наше крштење у води које је најправилније потапањем у воду постаје космички догађај јер се свако крштење сматра даном нашега новог живота, живота не за тело и смрт него за вечни живот и вечну радост. Крштење у води постаје узроком свега осталога у нашем духовном животу. И ништа не бива у животу Цркве ако пре тога одређена личност није примила на себе крштење. И као што живот једном настаје рађањем, тако је и наше крштење непоновљиво. У символици овог догађаја и место српске гробнице се не користи за туристичке понуде. На том простору нема купања нити риболова. Вечите речи са водоосвећења као да непрекидно трепере.

Вода је елементарна материја која се сматра најживоноснијом и  најзначајнијом. Без обзира колико се подударају наша схватања, једно је евидентно: на тајни воде као на заједничком појилу постајемо сви помирљиви јер нас она доводи до одговора о настанку и пребивању у животу: вода се користи за пиће, за храну која се ставља на сто, она нам служи за јутарње умивање и личну хигијену, прање и чишћење свега што је неопходно, њом се наводњавају родне њиве, вода постаје медикамент са светих и чудних извора, или каобањска природна лековитост. Њом се препречују речни токови да би постала средство енергије која нам максимално служи кроз разне видове: воденим површинама плове превозна средства и омогућују посебну комуникацију. Вода нам као небеска мана (хлеб) пада с неба у виду кише, или као јутарња роса која се предаје новој светлости. Вода се претвара у животну течност у сваком живом телу. Савремена цивилизација наших простора којој припадамо-хришћанство зна да због неопходности и значаја воде одајемо химну Ономе који нам даје воду. У садржајним истим молитвама са водоосвећења се каже: „Ти си растегао небо како кажу, утврдио си земљу на водама, море си оградио песком, излио си ваздух за дисање...Стога царе, који волиш човека, дођи и сада силаском свога Светога Духа, и освети ову воду...И дај јој благодат спасења, благослов којим је Јордан благословен...Учини је извором непропадљивости, даром освећења, средством које ослобађа грехова, брани од болести, погубно за демоне, неприступачно за противничке силе, испуњено анђеоском моћи.“ У наставку овог јединственог молитвословља, води се приписује невиђено достојанство и моћ. Ево како следи садржај следеће молитве на освећењу: „Молимо те, Господе, да одступе од нас све ваздушне и невидљиве прилике, да се под овом водом не скрије мрачни демон...Него Ти, Господару свега, покажи ову воду као воду избављења, воду освећења, као средство које чисти тело и дух, отпушта стеге, опрашта прегрешења, просвећује душе, као бању која препорађа, као обновљење духа, дар усиновљења, одећу непропадљивости, извор живота. Јер си Ти, Господе, рекао: ’Оперите се и бићете чисти, све што је зло одбаците са душа својих’. Ти си нам одозго даровао поновно рођење водом и духом. Појави се Господе, на овој води, и да се овај који се крштава преобрази...“

Вода као литургијски чинилац

Навешћемо и други врло важан моменат, а он се догађа у најсветијем богослужењу, на Литургији где вода постаје незаобилазан чинилац светих дарова. Свештенослужитељ не само да пере руке пред почетак служења Литургије, него спаја воду са вином чинећи успомену на догађај када је један од римских војника на крсту распетога Христа, копљем пробо Његова робра и када је из Његове ране поцурила крв и вода. На Литургији се вино са водом спаја у тајанствени догађај али полази у супротном правцу од оног догађаја на Крсту, а то је сећање на последњи крсни догађај и ход ка новом животу кроз свето богослужење и сједињење ових дарова. Тако сједињени у најсветијем литургијском моменту ти дарови се претварају у истинску крв Христову баш као што ће и хлеб постати тело Христово и онда постају најживоноснији.  Али и ту се активност и потраба за водом не завршава. Него пред само причешће поново се додаје топла вода, која се долива у свете дарове јер символизује топлоту наше вере. Разуме се, да се све оно што чини реалност преко воде, или њена символика, имају своје упориште као праслику у библијским старозаветним временима. Са прве странице Библије читамо да се пре настанка ичега створенога Дух Божији дизао над водом.  Дакле, вода је била праматерија за све што је створено. Философски покрети и праваца од давних времена, па до савремених материјалиста, кроз историјску димензију својих умовања и размишљања, тврдили су да је живот почео из воде и да је вода прва отаџбина, између осталих створења, и човека.

Да вода може бити бич и десница којом се туче и милује човечанство показује безброј старозаветних примера; од великог потопа и казне за загађеност ондашњег света, до средства спасења изабраног народа преко Црвеног мора и његовог чудног прелеска из Египта у Обећану земљу. Старозаветни примери нам показују како Мојсије штапом удара по стени из које потиче вода којом се гаси жеђ силном народу, и где се од горке воде чини слатка која ће бити употребљива као света течност. И тако из примера у пример.

Новозаветни библијски догађаји на много места Христовим присуством показују силу воде. Крај кладенаца где се тискао народ око изворске воде, долазио је међу њих Спаситељ да им беседи нову и спасоносну реч јеванђеља поткрепљујући је чудима која су се ту догађала. Многи су слепи прогледавали само на реч да верују у сусрету са Христом. Умивајући своје лице бањском водом, могли су да виде и прву светлост дана у свом животу. Многе бање као лековита течност, постајале су извор чуда јер се на најдиректнији начин показивала божанска сила те су кљасти, убоги, невољни и болесни од разних болести оздрављали на пречац. Најдиректнији смисао сакралности и неопходности воде  показује се у Јовановом јеванђељу где се описује диван догађај  „Разговора Христа са Самаријанком.“ На историјском извору срео је Христос жену из пониженог рода и тражио јој воду из крчага. Када то она није могла да испуни јер је студенац био јако дубок, онда јој се Христос на известан начин представио речима: „Ех, кад би ти знала ко ти тражи воду, ти би искала од њега воде живе од које се никада не жедни.“ Једном за свагда наговештено је да вода може символисати целу науку спасења, целу теологију, сву мудрост живота, смисао и циљ постојања и њене примене кроз израз „жива вода“.

Чудо воде се огледа и у насловима наших уџбеника из најранијих узраста под темама „кружење воде у природи“. Води која пролази кроз разна агрегатна стања, постаје живоносна. Или пак води која пркоси физичким законима када једина прави изузетак у природи на плус 4 степена целзијуса се лед подиже на њену површину остављајући све у животу. О таквој чудесној води која је постала покров похрањем српским војницима из Првог светског рата песник Милутин Бојић је испевао своју, а тиме и једну од најродољубивијих, као молитву, поему „Плава гробница“! Кроз њене стихове одаје се ода захвалности див-јунацима тога доба и догађаја, адео њених стихова каже:

„Ту на дну, где шкољке уморан сан хвата
И на мртве алге тресетница пада,
Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,
Прометеји наде апостоли јада.“

Све наведено говори да је порекло воде са  божанског извора и да је дар Ствараоца. И ако постоји заједнички именилац за сву творевину, он би се првенствено пронашао у тајни или чуду воде.

У ово наше време, време савремених технолошких достигнућа, намеће се веома важна тема коју, нажалост, савремени свет све вишезаборавља, а то је тема односа кроз вертикалу живота и друга мера је водоравне димензије. Из тог односа проистиче, као сасвим логично, и наш однос према природи која нас окружује, а посебно према води.
           У библијској причи о стварању човека стоји да је човек створен по слици и прилици Божијој. Он је створен на крају као круна Божијег стварања, а стварању човека претходило је стварање природе. Човек, дакле, возглављује целокупну природу и даје смисао свему што постоји. Из овог сазнања се закључује да је човеку као једино разумном бићу задатак да сву творевину, доведе у заједницу са Богом. Свети Јован Златоусти ће једном приликом напоменути: „Оно што је Бог за човека, то је човек за природу. Другим речима, човек као једино разумно, али недовршено биће, дужан је себе, али и природу подизати до савршенства.“      

Грчка реч екологија по источном наречју изговара се још и икологија, што у дословном преводу значи наука о кућном реду. Јер ако је свет попут куће и кућног домопазитељства, онда би екологија прво требало да буде окренута према водама као потки и основи сваког условљавања за наш свакодневни живот. На том поретку ствари и догађаја огледа се целокупна вредност појединца и заједнице. На том домостроју се огледа и себедавање зарад другога. Зато и јеванђелска максима гласи: „Нема веће љубави него када неко положи живот свој за ближњега свога.“ То је мотив и горњи праг, идеалан и савршен због кога су у морске дубине „заронили“ српски ратници освајајућу божанску слободу. Устајемо са обале Јонског мора задивљени због два истовремено велика и чудна догађаја: освештале воде и велике, необичне гробнице коју покрива плава водена површина.

протојереј-ставрофор Драгомир Сандо