„Тајне сликара – Келн у средњем веку“
Слике у старом Келну су међу најзначајнијим уметничким делима средњег века, те су својом мистичном јединственошћу заслужено славне у читавом свету. И поред тога, ми сасвим мало знамо о мајсторима и уметницима који су таква ремек-дела стварали пре више од 600 година. Изузимајући Стефана Лохнера (Stefan Lochner), нисмо у стању да поуздано припишемо ни једно дело одређеном мајстору-сликару. Но, овом изложбом у угледном музеју „Валраф-Рихарц“ (Wallraf-Richartz-Museum), захваљујући ултрамодерним техничким средствима спектроскопије, јарки сноп светлости је пуним сјајем обасјао и разагнао тмину средњовековне мистичности. Специјалном изложбом „Geheimnisse der Maler – Köln im Mittelalter“ - „Тајне сликара - Келн у средњем веку“ ова чувена галерија слика - изложба је отворена од 20.9.2013 до 9.2.2014. и пружа веома занимљиве резултате до којих је, вишегодишњим истраживањима, дошао тим историчара уметности, удружен са специјалистима за питања уметничке технологије. Анализе око четрдесет средњовековних слика - насталих између 1400.г. и 1450.г. - наликовале су криминалистичким испитивањима. Напоредо са оригиналима, посетиоци могу да прате и упоређују фасцинирајуће инфра-црвене и рентгенске снимке детаља тих величанствених слика који откривају технички рафинман и арканске, тајне методе средњовековног сликарства. Ова изложба је заокружена дигиталном анимацијом, пројекцијама дидактичких филмова и екскурсима са аутентичним материјалима и техникама. Рестаураторима је пошло за руком да реконструишу олтарске композиције и да прецизније датирају њихов настанак.
Четири одељка изложбе „Тајне сликарства“ воде посетиоце кроз тајанствени свет средњовековних мајстора-сликара.
Изложба отпочиње лоцирањем места збивања. Wallraf-Richartz-музеј удаљен је само стотину метара од улице (данас једне од највећих комерцијалних улица Европе) и атељеа у којима су деловали ови мајстори-сликари, који су били изванредно организовани по еснафским радионицама и атељеима. Они су сами брижљиво крунили боје високе токсичности, приправљајући интензитет тих уникатних пигмената, као и њихову пастуозност и валере којима се, и након више стотина година, покољења диве.
У другом поглављу изложбе гледаоци могу да прате дугу и комплексну историју слика. Најпре сликане за катедрале, капеле, као и за приватну употребу ревносних ктитора и приложника, ове слике су изгубиле своју првобитну функционалност и контекст. Оне су, након секуларизације 1802, варварски разрезиване и вађене из рамова и полагане у мање, или псевдо-аутентичне аутономне формате да би биле уносније продате. Утолико су лепши моменти када су такви, у сакрилегијском бесу насилно раздвојени делови, у оквиру ових реконструкција изнова били спојени. Пример такве успеле обнове су два спојена крила предивног олтара који је живописао Стефан Лохнер. Други пример је документован тиме што су у трима наизглед оделитим сликама рестауратори препознали некадашњи триптих, васпоставивши га у свем уметничком сјају и слави. Стилистичке аргументе за овакве реконструкције већих композиција посетиоци изложбе могу да прате на примеру рентгентских фотографија, које откривају једнозначне трагове некадашњих шавова, спојева и шарки.
„Ко је шта сликао“ представља треће поглавље ове изложбе. Будући да су мајстори-сликари себе схватали као занатлије, а не уметнике, то и нису аутографима потписивали своје слике. Можда ауторска анонимност и није случајност. Келн је био библијски инспирисани уметнички топос. Саобразно томе, уметници су себе сматрали медијумом божанског надахнућа. Индивидуа је при таквом задатку потиснута иза колектива у позадину. Отуда су, изузимајући Лохнера, многи мајстори-уметници добили „принудно име“. Тако је сликар Свете „Веронике“ назван по овоме делу „Meister der heiligen Veronika“ - „Сликар Свете Веронике“.
У четвртом и последњем поглављу ове изложбе буквално је под лупу стављено сликарство Стефана Лохнера. Инфра-црвени зраци и рентген-фотографије нуде нам прозрачни микроскопски увид у дело овог генија старог келнског сликарства. Његове минуциозне скице за суптилно моделиране шрафуре и његова грандиозна спретност у сликању јединственим бојама и апликацијама (пунцирањем) златних листића га чине непоновивим уметником тога времена. Поређење са златарским филиграним интарзијама показује у којој је мери Лохнер, својом љубављу за минуциозни детаљ, дорастао најсложенијим техникама. Пример за такво умеће је брош насловљен „Богородица у ружичњаку“ (настао око 1440.г.), величине 2 сантиметра, опточен бисерима и драгим камењем које зрачи наизглед стварном светлошћу.
Ма колико се, у први мах, чинило да продор хипермодерне техничке анализе наш поглед чини аналитички трезвеним и просвећено дистанцираним, да не кажемо размађијаним, ипак моћни дух сликарског генија и данас мистично веје, зрачи и магично исијава са ових слика које се тематском достојанственошћу сакралне уметности уздижу у врхове целокупне европске уметности у средњем веку.
Протођакон Зоран Андрић, Минхен
