Тамара Джерманович: Достоевскии между Россиеи и Западом
Тамара Джерманович: Достоевскии между Россиеи и Западом, Центри книги Рудомино, Москва 2013. ИСБН 978-5-905626-74-6
У издању Центра књига Рудомино у Москви, 2013. године објављена је књига проф. др Тамаре Ђермановић Достојевски између Русије и Запада, као превод овог дела са шпанског језика.
Књига је обимна анализа комплексних и вишеструких односа Русије и Запада кроз призму великог руског писца Достојевског. Сам почетак је историјски приказ доба централизације власти у Москви, са посебним освртом на дешавања у Цркви у Русији. Затим је описана европеизација у Санкт Петерсбургу у периоду Петра Великог, али уз коришћење речи самог Достојевског. Истакнуте су историјске чињенице из раздобља са краја 17. и почетка 18. века, у Русији, али кроз призму дешавања у Европи. Наредни – 19. век – ауторка објашњава двема речима: утопија и апокалипсис. Кроз анализу живота руских књижевника који стварају у том периоду и кроз синтезу житија и њиховог литерарног опуса, проф. Ђермановић апострофира најбитнија историјска дешавања у турбулентном 19. веку и, на тај начин, сликовито описује однос Руса према Европи, са посебним освртом на мисли самог Достојевског о западној цивилизацији. У поглављу о писцима-учитељима ауторка наводи да Достојевски на горње место руског књижевног корпуса поставља Пушкина, уз акценат да је његово учење о пророцима карактеристика руске културе и књижевности у 19. веку.
Затим, ауторка наводи Гогољев критички став према Европи и новом – западном – духу. После овог историјског пресека, као уводног дела, проф. Ђермановић анализира три књиге Достојевског: Зли дуси, Браћа Карамазови и Записи из подземља, у контексту односа самог Достојевског према тадашњој Европи. Овај прослављени руски писац пише Записе из подземља 1864. године, односно две године после свог првог одласка у Европу. Он тада дијагностикује опасност инерције и нихилизма у руској интелигенцији. Анализирајући дело Записи из подземља проф. Ђермановић наводи метафизичке идеје Достојевског, кроз појмове: слобода, фатализам, нихилизам и антрополошки песимизам. Овде се уочени проблеми у односима између књижевности и мисли у Русији и Европи у периоду 20. века. Ауторка затим наглашава да су дело Зли дуси, 1870. године, руски символисти, посебно Мерешковски, са почетка 20. века прихватили као свој манифест, управо због идеолошке и философско-етичке концепције Достојевског. Књига Браћа Карамазови јесте дело у коме Достојевски покреће многа етичка, философска, антрополшка и егзистенцијална питања којим ће се бавити током целог свог живота и утицати на потоње генерације руских књижевника и мислилаца. Три генерације у делу Браћа Карамазови ауторка види као прошлост, садашњост и будућност Русије. Књигу Записи из подземља проф. Ђермановић карактерише као протест Достојевског против Запада, поткрепљујући ту своју хипотезу наводима из самог дела, а затим констатује да је човек из подземља философско-психолошки образац руског човека (Руса) наслањајући се на анализу овог дела од стране Николе Милошевића. Ауторка на ово надовезује опис руског нихилизма и проблем слободе, у контексту опонирања философских система Русоа, Канта, Дидроа, Шелинга, Шилера и Шопенхауера. Наводећи да је дело Зли дуси документ епохе проф. Ђермановић истиче све оно што је Достојевски говорио о тадашњој Западној Европи, али говори и о руском револуционарном духу, само кроз анализу личности из романа Достојевског.
Даље, ауторка катарзично дефинише роман Браћа Карамазови великим завештањем и кроз дешавања у овом делу описује епопеју руског живота, затим колективни лик руског народа, и портретише руску младеж, опет уз помоћ речи самог Достојевског. У одељку Достојевски пред Европом ауторка говори о апокалиптичном односу према Западној Европи који провејава у наведеним делима Достојевског, те апострофира дело Браћа Карамазови као философски роман и дефинише ликове из романа као носиоце идеја самог писца. На тај начин ауторка показује да је персонално у делима Достојевског опште и да однос јунака у његовим делима показује комплексност односа на свим нивоима у руском друштву у 19. и 20. веку. У вези са тим, даље је могуће анализирати религиозни контекст односа јунака и уопште узето целог руског народа. Појединац представља идеју, а скуп појединаца представља етос руског народа у периоду у коме живи и дела Достојевски. Вична и добра анализа проф. Ђермановић јунака књижевних дела Достојевског закључена је поглављима о теодицеји Ивана Карамазова, о атеизму и нихилизму и о причи о Великом инквизитору коју је ауторка посебно сагледала у историјском контексту, односно у ставу Достојевског према папи Пију IX, тј. према нагону Ватикана за ширење своје власти у тадашњој Европи, не само преко догмата о папској непогрешивости, већ и кроз – како је Достојевски написао – војинствујушчи католицизам (у Италији, у Немачкој – у доба Бизмарка – и у Француској). Проф. Тамара Ђермановић истиче да је завештање Фјодора Достојевског написано на последњим странама дела Браћа Карамазови уз акценат на бездану религиозног бунта Ивана Карамазова, лицемерју црквених власти Инквизитора, и на пакао Смердјакова који није био способан да воли, нити да се осети вољеним.
Студију Достојевски између Русије и Запада препоручујемо читалачкој јавности, управо због речи проф. др Тамаре Ђермановић из закључка – да се универзална порука Достојевског види у његовом позитивном обраћању човечанству кроз акценат на љубави.
ђакон мр Ивица Чаировић
