Темељи Епархије ваљевске постављени у 4. веку
Не може се град сакрити кад на гори стоји,
нити се ужиже светиљка и меће под суд него на свећњак,
те светли свима који су у кући
(Мт 5,14-15)
Када говоримо о Православљу ваљевског краја не можемо а да не поменемо светитеље Николаја и Јустина. Не можемо ништа да кажемо а да не посетимо манастир Ћелије, Лелић, Пустињу као и остале светиње Епархије ваљевске. Увек када се помене наш крај има се на уму један од ових светитеља и манастира или се размишља о свима њима заједно. Зато је народ с правом ваљевски предео крстио именом српска Света Гора. А да ли је ово обележје нашем крају прилепљено због светости људи и места сами можемо проценити када се ближе упознамо са још једном светињом смештеном у долини реке Градац.
Темељи цркве смештене на каменом гребену у кањону реке Градац, изнад Шареног Платна а између Ћелија и Лелића, по археолошким претпоставкама потичу из времена од 4. до 6. века. То је хришћанска црква са епископским престолом саграђена у саставу утврђења изнад којег се налазило насеље. Почетна фаза ископавања на основу много знакова даје нам одређене смернице по којима то утврђење може да буде средњевековно насеље Градац. Према неким теоријама становници овога насеља утицали су на утемељење града Ваљева. Зашто је на тако неприступачном месту саграђено утврђење, црква и цео град, може се претпоставити: ради успешније заштите од напада непријатеља и економије, ако се узме у обзир близина римског пута који је пролазио испод града кањоном реке Градац, чији су остаци сачувани на неколико места.
Но не би требало нагађати јер археолошка истраживања још немају коначне резултате, него се задржимо на ономе што је видљиво и јасно. Посматрајући сачуване делове темеља цркве најјасније се може приметити епископски престо у олтару и сам олтар чији је облик видљив сваком оку. На северној страни су остаци зида који се простире дуж брода цркве као и нешто мање очувани делови јужног зида. Црква је окренута ка истоку а одмах до јужне стране је дубока литица кањона Градца.
Значај ове цркве је велики за Ваљево. Ако би се показало да су претпоставке археолога тачне, онда би ова црква као најстарија не само у Ваљеву него и у целој Западној Србији била темељ наше Епархије. То би било историјско сведочанство да нисмо сви били пагани до 9. века него да је и пре тога хришћанство било присутно на нашем терену.
Зато је много векова касније, 2. октобра 2012. године, цркву у којој је служио и на престолу седео за сада непознати епископ посетио Епископ ваљевски г. Милутин. Попевши се од реке Градац до саме цркве на врху гребена, Владика Милутин је прошао тешко проходним путем којим се пре много векова пео народ на челу са епископом како би принели своје дарове Богу и причестили се Христом за вечни живот. Замишљајући литургијско сабрање хришћана у време римског многобоштва на тим просторима, владика Милутин је пожелео да се то место оживи и то на једини могући начин: да се на остацима темеља сазида црква, а док се то не деси, да се што је могуће пре, ових дана, одслужи прва света архијерејска Литургија после много векова. То би било прослављање Бога који није дао да народ Божји заборави место где се некада налазио храм и који није дозволио да остане под земљом.
Након обиласка ове светиње која је промислом Божјим васкрсла испод вековних наслага земље и камена да светли свету, владика Милутин је обишао крајолик и осетио благодат, слободно можемо рећи, нетакнуте природе (на цивилизацију подсећа само дрвена кућа која је саграђена у близини) дуж корита реке Градац. Чиста вода која се може пити, позната у свету по аутохтоној врсти пастрмке која је заштићена законом, Божји је дар земљи и људима и зато би је требало сачувати, што је на делу показао чувар Еколошког друштва „Градац“ са којим смо остали у кратком и пријатном разговору.
На крају овог лепо проведеног дана у близини светиње у природи која обнавља тело и дух и која својим кристално чистим изгледом говори о мудрости Божјег стваралаштва, може се закључити да се тој мудрости која је савршена у својим делима, може само придодати звук црквених звона која ће се, благословом и трудом Владике Милутина и верног народа а по Божјем допуштењу, поново чути из обновљене светиње са брда изнад реке Градац.
Ђакон Саша Максимовић
Извор: Епархија ваљевска
