Тихи сапутник на богочовечанском путу
Радмила Мишев: Трагање за духовним видом; библиотека Духовне стазе; Ризница српске духовности, Ваљево, 2010.
Одакле почети, кад у безбожном свету, одрасли без Бога, без мудрости сопственог народа, без елементарног знања шта је Црква, наша сопствена Црква, шта је молитва, шта је све живот, кад у болу, у безнађу, останемо сами у мраку, пред раљама смрти? Одакле почети, кад једино у себи осећамо болну чежњу да поверујемо да Бога има и да нас Он воли. Како прићи, како разумети, како учинити први корак, и други и трећи? Дивна књига Радмиле Мишев нас је просто узела за руку, увела нас у цркву, показала нам где је шта (као што човек чини са пријатељима који ће дуго остати у његовом дому), представила нам укућане, дала да осетимо чар љубави и очекивала љубав, да. Дивна, зато што је лишена великих претензија, осим да буде тачна и лако разумљива, показала је самом собом како је величанствен, добар, једноставан и дубок живот по Богу.
Књига је настала од текстова које је Радмила Мишев од 1998. до 2000. године писала за лист ''Панчевац'', за рубрику ''Слово о вери''. Да би текстове приближила читаоцима, Радмила Мишев је измислила романескну ситуацију, у којој млада жена, после велике породичне и личне трагедије остаје сама, прилази Цркви и у њој полако почиње нови живот и пролази кроз све фазе унутарњег и спољашњег преображаја. У тринаест поглавља, главна јунакиња Ирина прилази храму и улази у њега, крштава се, упознаје се са великим славама и слављењем у српском народу, учи да празнује Божић, Сретење, Благовести, Васкрс, Вазнесење, учи о значењу символа и симбола, Божанске Литургије, поста, молитве, светиње брака и материнства. Скоро да и нема дела у врлинском животу човека који није дотакнут и објашњен у овој књизи. Чак и кад говори о греху и о погрешном учењу и предрасудама, глас Радмиле Мишев је сталожен и надасве топао и јасан: видимо где смо погрешили, али видимо и да ће нам бити опроштено кад се потрудимо.
При томе је стил једноставан, лишен било каквих претеривања, језик чист, готово сведен. То је данас редак квалитет. Савремена књижевност претендује да буде не само вулгарна, досадна и компликована, него и нејасна. Текст Радмиле Мишев говори о изузетном образовању писца, о доброти и раумевању, као и о великом практичном искуству - неко ко сам не упражњава црквени живот и коме до танчина није из свакодневне праксе познат сваки његов детаљ, не би ни могао да пише на тај начин. Збиља, Радмила Мишев, која је једанаест година била главни уредник Дечјег програма Радио Светигоре, данас главни уредник препорођеног ''Светосавског звонца'', један је од највећих познавалаца књижевности за децу, као и прозне књижевности и поезије уопште, велики читач и слушалац. А списак литературе која је коришћена за овај катихизис, као и повелики број теолога које је ауторка консултовала о свим питањима њених читаоце, говоре да је рад на књизи био веома озбиљан.
Пре педесетак година бароница фон Трап написала је аутобиографску књигу у којој је до танчина описала живот и обичаје у католичкој породици. Ову је књигу финансирала и јако подржала Католичка Црква. Према делу те књиге направљен је и филм, који је дуго био омиљен у свету. Верујем да би и књига Радмиле Мишев могла да послужи као добар синопсис за телевизијску серију о православном животу и то би било на корист свима - и вернима, и онима који не знају или не могу да приђу вери. Уосталом, филм и телевизија су још медији које ваља да научимо да користимо, и на добро. И за највеће добро. Не да се плашимо, да се устежемо и да проглашавамо за зло оно што не разумемо и не знамо, него да научимо да будемо први у знању и да га достојно користимо - једноставно, као оловку, шерпу, игле и маказе.
Ова драгоцена књига је уопште пример православног прилажења и проблему и човеку на првим корацима богочовечанског пута: како тихо учити а не гњавити, како бити кроз реалан живот сапутник и сапатник и сарадосник са братом.
Тако то раде најбољи, кад раде из љубави, не за похвале и награде, него од сабране и чисте памети и од вишка срца.
Зорица Кубуровић
