Тилман Зајденштикер: Исламизам. Историја, узори, организације
Исламолог Тилман Заједенштикер излаже у овој концизно написаној монографији - Tilman Seidensticker: "Islamismus. Geschichte, Vordenker, Organisationen", Мünchen, 2014. - диференциран преглед разлика између салафиста, муслимске браће, вахабита и објашњава њихове лајт-мотиве и циљеве. Једно посебно поглавље је посвећено питању оправдања насиља. Милитантни исламизам је ступио 6. октобра 1981. године на светску бину. На једној војнојпаради у Каиру је са једног камиона испред почасне трибине скочило више атентатора ирафалима пушака пуцало у почасне госте. Пред камерама је египатски председник Анвар ел-Садат био изрешетан. Атентатори су били исламистичка група Ал-Џихад. Надали су се да ће убиством председника изазвати исламску народну револуцију. Узалуд. Само две године раније са исламском револуцијом у Ирану је отпочео доласком на власт Ајатола Хомеини: он је тада прокламовао Исламску републику.
Два феномена избијају на површину: са једне стране, исламски мотивисано насиље као средство борбе и, са друге, држава која све области живота жели да прожме исламском традицијом. Исламизам је у основи много старији. Исламолог из Јене Тилман Зајднештрикер види његове корене у 18. веку, у непревазиђеној болећивости и сујети муслимана због изгубљене негдашње моћи и утицаја. Исламизам је ојачао као анти-реакција крозосновање Израела 1948.г., као и из горког пораза арапске стране у ”шестодневном рату” 1967. Ислам је постајао у све већој мери политички путоказ, будући да су социјалистички ипанарапски експерименти остали безуспешни пред задатком да људима омогућеблагостање и перспективу.
Вахабизам, салафизам
Зајденштикер објашњава различита исламска струјања и традиције. При томе постајејасно да његов фанатични спектар није феномен 20. или 21. века. Кроз утицај саудијскогновца и мисије у исламском свету доживело је ултраконзервативно учење салафиста својшироки пријем. Из вахабитизма је настао салафизам – такође једна строго конзервативан верски правац. Њихов циљ је чиста и строга, на теократским принципима уређена исламска држава.
Исламске организације делују као места регрутовања политичког кадра. Једни делујуаполотично, други отворено политички, а трећи притајено у подземљу. Аутору полази заруком да читаоцу са Запада објасни парадокс привидно ирационалног деловањаисламиста као рационалну калкулацију. Аутор свуда види социјалне и политичке неуспехекао извор фрустрације када се муслимани позивају на славну прошлост и њих пројектују убудућност.
Да ли је џихад, свети рат, офанзивно води ка ширењу ислама или дефанзивно ка његовојзаштити, остало је спорно. У кратким биографским скицама аутор нуди узоре исламизма. Он описује и значајнеорганизације и партије, као што је хамас, ал-каида или турску АКП. Врло успела монографија о једном актуелном феномену, који ће нас још деценијамапратити.
Зоран Андрић
